ПОКЛАДЕ - ОБИЧАЈИ СРПСКОГ НАРОДА ИЗ ЛЕВЧА И ТЕМНИЋА од Станоја М. Мијатовића

Покладе

   Поклада има неколико, али су најглавније месне покладе, које су сада у велико замениле беле покладе. Пре неколико година, док су ова два краја била богата у стоци и у белом смоку, покладовало је се на месне покладе, па се после преко целе беле недеље јео само бели смок; али од како је стока умањена, једе се данас и у белу недељу месо и маст, па се покладује на беле покладе. За покладе се спремају обично најлепша јела, где печена кокошка, гибаница и млеко не смеју изостати.
   На покладе, у вече, иду на скуп или игру, која је обично насред села до механе, суднице или цркве. И старо и младо, и мушко и женско, лепо обучено, излази тада на скуп. Тамо младеж игра а старији гледају, па се напослетку и они ухвате у коло, те играју, јер се "ваља", да би конопље порасле. После овога старији се часте, наручујући један другоме пиће, па се напослетку у сумрак разилазе кућама, рукујући се и праштајући се један с другим и изјављујући један другоме жељу да у здрављу испосте посте и дочекају светло Васкрсеније...
   Сем игре, на овом скупу праве се досетке и шале, да би се присутни што више насмејали, али оне су већином пренете из вароши.
   На покладе вечерају сви укућани заједно, за једном совром; ни слуга неће тада одвојено вечерати. Тако се "ваља". После свих јела, "ваља се" да сваки поједе по једно печено јаје и да окуси од сира и млека, те да "очисти зубе."
   После вечере опраштају се и сви укућани, нарочито старији, а за овим домаћица раздаје свакоме по чешам белога лука да га поједе, због вештица. Сем тога понека ће баба сваком детету у кући намазати белим луком чело, браду, руке и ноге, такође због вештица.
   Оно јело, које претекне од вечере, остављау, па га неки сутрадан, кад устану "на подранак", једу, јер је "грехота да се баци". Ако и тако што год претекне, дају га псима или Циганима.
   На покладе шаље сусетка сусетки, или рођака рођаци, или богата сиротој: млека, сира, кајмака итд. јер се "ваља" тако поделити, ради здравља стоке. 

ПРОШЕВИНА -. ОБИЧАЈИ СРПСКОГ НАРОДА ИЗ ЛЕВЧА И ТЕМНИЋА од Станоја М. Мијатовића

Прошевина или јабучно. - За јабучно (јабуку) или праву прошевину спрема се и једна и друга кућа, и девојкин и момков отац: девојкин отац да дочека, а момков да понесе. Момковом оцу је дужност да понесе девојци, према уговору на огледу, неколико дуката у злату, које ће носити нанизане о врату (наниз) кад се буде венчала и кад се буде повраћала у род; да понесе једну погачу, ("пријатељска погача"), једног печеног брава и пића (вина и ракије), колико има и хоће; да понесе девојци огледало, чешаљ, прстен, фес, бареш и ципеле, што јој је купио у вароши, и да позове кога он хоће и милује да му буде учасник у овом весељу. А да би се ово весеље на даље чуло и да би изгледало још боље, многи погађају свираче (обично Цигане) да свирају за њима и код девојачке куће. Свирачи морају на првом месту имати бубањ, јер се он на далеко чује, а у новије време узимају за свираче и Србе, који умеју да свирају у кларинет. И гајдаш се чује још понегде у Левчу, али све ређе. Кад је тако момков отац све спремио, он се у одређени дан (обично у недељу или који други празник) креће и иде новом пријатељу на прошевину.

   Госте д
очека и прихвати домаћин (девојкин отац) са послугом. После поздрава он их уводи у свој дом и намести за совру. При том пази да прво место заузму пријатељски (момковог оца) гости, па тек после њих ређа своје, које је позвао и који су му дошли на ово весеље. Одмах, још пре почетка јела, доноси се пријатељска погача, на коју мећу новац сви редом, почињући од пријатеља и домаћина, колико који хоће и милује, али пријатељ (момков отац) мора да да највише. Тако сакупљени новац предаје се после девојци удавачи, који она чува као свој. За овим пријатељ предаје снахи прстен и остале ствари, које јој је купио. Ако је била добила прстен о обележју, она њега скида с руке а натиче овај, а ако не, она натиче овај на домали прст или средњак, на коме га ће после носити редовно. После овога настаје чашћење. Младеж (момци и девојке) једе мало, па одмах излази у двориште те игра, пуца из пиштоља и весели се. Ту сад пријатељи уговоре дан свадбе, дан када ће да иду у варош да погађају девојци рубу (хаљине за венчање), као и то шта ће пријатељ да донесе коме укућанину на дар, кад буде долазио о свадби по девојку, те да се не би после око тога љутили и свађали, ко што се то чешће дешава. Сад девојка дарује прво момка, свекра и свекрву (ако и она буде дошла), па онда остале, који су са њима дошли и на послетку оне, које је њен отац позвао на ово весеље. При даривању даје некоме гаће и кошуљу, некоме кошуљу, некоме чарапе, некоме убрус, итд., али момку и овом приликом (као и о огледу) даје најбоље. У даривању се обично управља према спреми, јер ако има више дарова, она више и даје, а то јој после служи на част и понос. Поред оних, који су ту, те добију дар, она шаље дарове и сваком укућанину (не изостављајући чак ни малу децу) у момковој кући, а те дарове обично прими и носи момкова мајка или сестре. После овога девојка није више девојка удавача, она је прошеница, па се тако и зове све до венчања. На прошевину се иде обично пред вече (супротно идењу на оглед), ређе преко дан, а весеље се продужава махом до зоре.
   По свршеној гозби и послу, прошеници (тј. момков отац с његовима) се враћају натраг, добро накићени и весели. Убруси се и сада вежу коњима за узду или се мећу воловима на палице. По негде певају на глас по два и два ову песму:
Јеси л' чуо где сам испрошена,
Ој јеси л' чуо, где сам испрошена?
Испрошена и прстенована,
Ој испрошена и простенована.
Сутра ће ми похођари доћи,
Ој сутра ће ми похођари доћи,
И пред кућом коло поиграти,
Ој и пред кућом коло поиграти...
   Кад се прошеници врате кући момковога оца, онда и ту наставе гозбу и весеље (које пропраћају са пуцњавом из пиштоља), па се после разилазе сваки својој кући.
   По свршеној прошевини долазе жене код момкове мајке те јој честитају снаху и гледају дарове.
   Неки одмах по обележју одреде дан за испит, тј. када ће се "испитовати" момак и девојка, а неки то чине о прошевини или одмах после ње. Но сви се старају да испит што пре сврше, да би после што пре имали право на венчање. Испит се врши обично код цркве или код свештеникове куће. На испит иде момак и девојка са још неколико рођака. Тада их свештеник пита: имају ли драгу вољу поћи једно за друго, на шта они одговарају да имају (девојка одговара обично после момка и то полако и у стиду). После овога свештеник их поучи како ће и шта радити, очита прописну молитву и тиме је овај обред свршен. За овим момак и девојка пољубе свештеника у руку, а девојка му да још и чарапе.
   После свега овога у кући момкова оца наступи велика ужурбаност, јер се почне у велико спремати за свадбу. Тако се ради и у кући девојкина оца, али се овде мање спрема, јер му и не треба онолико колико првоме. Одређеног дана иде момков отац са прошеницом и још неким од њене стране у оближњу варош, те код неког дућанџије погоди хаљине, које ће прошеници требати за венчање. Он тада обично погађа вистан и либаде, јер је у ова два краја у велико завладао обичај да се прошеница мора баш у тим хаљинам венчати, па макар их после обукла још свега два до три пута у животу, као што то и бива. Ту се утврди цена и одреди дан, до кога хаљине морају бити готове, па се онда враћају кући.
   Мајчина је дужност била и до сада да у свакој прилици саветује и учи своју кћер, како ће и шта радити, кад отиде у "туђу кућу" (тј. у кућу момка, за кога се уда), али у размаку овога времена (од прошевине до свадбе) она не пропушта ни једну прилику да је о томе не посаветује и не  поучи. Ти су матерински савети веома разноврсни и тичу се у главноме будућег позива и односа њене кћери према кући у коју иде, према будућем свекру и свекрви, према "човеку" (мужу), према породу, који ће имати, итд. итд. Кћер све те мајчине савете добро памти и прима.
   Прошеница се сада да у највећи посао. Све послове, које је започела пређе, сада довршује. Сем тога похита те сашије све што јој треба, јер је обичај да девојке изаткано платно не кроје, док се не испросе. Пошто у овом послу због малог времена не може сама све да стигне, то је обичај, да је помогну друге девојке, њене другарице...

НАВОДАЏИСАЊЕ - ОБИЧАЈИ СРПСКОГ НАРОДА ИЗ ЛЕВЧА И ТЕМНИЋА од Станоја М. Мијатовића

 Наводаџисање. - Кад су родитељи о саборима, заветинама и другим јавним скуповима изабрали девојку за сина, онда шаљу девојачким родитељима наводаџију, да их пита: би ли дали девојку за тог и тог момка. Без наводаџије овај се посао никако не врши. За то скоро свако место има по једног или два човека, који се највише и најрадије баве овим послом: то су наводаџије. Наводаџију обично шаље момков отац и за то му обећа извесну суму новаца (од 4 до 12 динара), тј. ако би посао повољно свршио. Поред тога девојка удавача даће му о прошевини или свадби чарапе, јер то му следује од њене стране. По неки се наводаџија, кад полази на овај посао, ухвати рукама за чичак, да би му се тако и започети посао прихваћао, а девојке удаваче, кад бацају сметлиште на Ђурђев-дан, (пре сунца), говоре: "Сметлиште на буњиште а наводаџија уз огњиште" (тако три пута). Ако девојкин отац не би дао своју кћер за понуђену прилику, он обично не каже отворено да не да, већ нађе неки други изговор, као на пр. да му није још девојка стигла, да му није спремна, итд.; а ако хоће да је да, он каже наводаџији, да он на понуду пристаје само нека се "млађи" (тј. момак и девојка) гледају, па ако се један другоме допадне, он нема ништа противу тога. Но ово је гледање више форме ради, а пресудну реч ту има отац (или мати, ако отац не би био жив). Кад момков отац добије од девојкиног оца повољан одговор, он спреми сина па још с неким од рођака иде на оглед... Када се млађи виде (узгред, крадом и испод ока, тј. да нико то не спази), онда сваки отац пита своје "дете" допада ли му се прилика? Ако се допада, онда њих двојица, љубећи се, закључују пријатељство и од тада су пријатељи, па се тако и зову. У знак свршеног чина избаце по неки пиштољ, те га тако разгласе по целом месту. Нигде се скоро не практикује да девојкин отац понуди коме сам или преко наводаџије своје "дете", јер се такав поступак сматра за срамоту и подценио би вредност или потпуно убио углед дотичне девојке. Правило је да пре закљученог пријатељства обе стране распитују који од њих слави коју Славу, па ако би се нашло, да једну Славу славе обе стране, онда се, у највише случајева, не пријатеље, јер се сматрају као рођаци. На ово највише пазе Светојованци, Светосавци и Петковчани. Исто тако многи неће да се пријатеље кад постоји ма какво сродство између обе стране, јер верују да се у браку, везаном у сродству, рађају онакажена деца...
   О огледу бива и капарисање. Момков отац да девојци нешто новца (обично у злату), а она њему, момку и осталима, који буду с њима пошли, дар: ком чарапе, ком убрус (пешкир), а момку два до три "бошчалука" (чарапе, канице, гаће, кошуљу, убрус и др). Пошто се добро почасте уговоре јабучно или праве прошевину. Прошевина и јабучно скоро се не разликују једно од другога, али се овамо нађе по које место, где се овај први чин зове прошевина, а овај други, на више места, оглед, обележје или капарисање. Но ја ћу, држећи се већине, први чин звати обележје, а други, који иде за овим, јабучно или прошевина. Ако је удавача у свему потпуно спремна, онда се не одлаже много с прошевином (јабучним), а ако није, онда се одлаже. Кад се враћају с обележја или капарисања, онда удавача веже сваком коњу за узду с десне стране по убрус, а ти убруси после казују свуда да је отац нашао за сина девојку. Има случајева да момак "о обележју" даје девојци прстен, који после о прошевини размени бољим, али су ти случајеви ретки (и из вароши пренети). Под обележјем овде треба разумети давање новца од стране момковог оца и давање дарова од стране удавачине. Оглед и обележје или капарисање бивају обично дању, а врло ретко ноћу.
   По свршеном обележју момкова мати, с још неком женом из рода, иде к будућој снахи те јој носи плетиво (то је опште правило) и гледа дарове. Но има случајева да по неке мајке, које имају синове за женидбу, иду с неким правом код појединих девојака и пре овога чина, те им гледају дарове и сву спрему.

ПОВОЈНИЦА - ОБИЧАЈИ СРПСКОГ НАРОДА ИЗ ЛЕВЧА И ТЕМНИЋА од Станоја М. Мијатовића

ПОВОЈНИЦА

   Чим нека жена роди дете, одмах прва жена из суседства, са којом ова лепо живи и која за то дозна, умеси брзо, од пројиног или пшеницног брашна, један лепчић, на који мете крушац (грумичак) соли, спреми што год лепо за јело (на посном дану мељан пасуљ, а на мрсном пржених јаја, сира и кајмака несланог) и узме у стакло, пљоску или буклију ракије или вина, за тим спреми једну кошуљицу или платно за њу, које је везано црвеним кончићем а за овај утврђена једна пара, која се доцније веша детету о врат да га не би урекли, па то све завије у чист канавац или убрус и носи породиљи. То се зове повојница. ¹) Жена пак, која је повојницу прва донела, зове се "баба" или "бабица", па макар она и млада била. При улазу код породиље, "баба" назове Бога, пожели добру срећу принови (детету) и подигне све оно, што је донела, горе тавану, говорећи: "Да Бог да бећар (или девојка, ако је дете женско) оволики порастао!" После овога седне код породиље и понуди је с оним што јој је донела. Умешен лепчић да прво неком детету да га оно начне па тај залогај преда после породиљи да га у недрима чува, јер се тако "ваља". За оно јело, које сада породиља прво окуси, верује се да ће га после дете у животу најрадије јести. Ако "баба" овом приликом погледа дете, она пљуне на њега и рекне му: "гад"; то се тако "ваља", да га не би урочила. После овога, посаветује породиљу од чега треба да се добро пази и чува (на пр. да не излази на поље, нарочито после сунчевог заласка, да јој пелене не омркњавају на пољу, да никако не пије воду, да поред себе и детета држи: метлу, циганске гребене, нож, главицу белог лука и др., да држи у недрима онај крушац соли и први залогај од лепчића, и друго којешта, на пр. шта ће да чини да више никако или бар скоро децу не рађа, итд.), па се по том брзо враћа кући, јер иначе "не ваља" много да се задржава, за то што ће после дотичном детету да се задржавају сватови, кад буде стигло за женидбу или удадбу. Исто тако "не ваља се" ништа (па ни судове) том приликом враћати од донетог, јер ће после дотичном детету да се враћају сватови. Повојница се носи породиљи што пре зато, јер се хита да породиља сита задоји дете, те ће јој после бити увек сито и напредно. Обично дају породиљи прво да окуси вино, те да би јој дете било здраво и румено. Ако би "баба" спремала породиљи лепчић од сквасног (киселог) пшеничног теста, она удара на њега онолико поскурника и пробада га онолико пута струком босиљка за колико година породиља не треба да рађа децу, (за то обично удара 3-4 поскурника).
   Сматра се за велики грех ако се одмах новорођеном детету не пошаље повојница, јер се верује да се у том случају не би могло после удати, односно оженити. У народу постоји прича, како нека девојка није могла само због овога да се уда, те су после морали да је као девојку повију у пелене и да јој донесу повојницу...

   Од ове праве или прве повојнице разликује се друга, која бива после ове. Неко време после порођаја породиља спреми шта јој треба и у договору с домаћином позове кума, рођаке и сусетке на повојницу у одређени дан. Ова се повојница приређује обично недељом, празником, о Слави или одмах после Славе, а бива искључиво о мрску. Сем кума (т. ј. ако је мушко лице дете крстило) ретко ће који од људи доћи на ову повојницу, већ највише долазе жене. Свака пак жена, која пође на повојницу, понесе: погачу, чутуру вина или стакло ракије и печену кокошку, а и овом приликом неће се заборавити да се на  погачу метне мало соли, јер се тако "ваља". Поред ове части, жене ће још понети детету: кошуљче или платно за њега, чарапице, капицу, мантаче (антерицу, коповну), а рођаке ће поред тога донети још и неки дар (као на пр. наглавце, чарапе, убрус и др), које ће дати породиљи, домаћину и осталим укућанима; неће се заборавити да се понесу и паре, који ће се метнути на погачу. Донету "час" и дарове остављају на страну ²), па кад седну за богато спремљену совру, онда прво принесу домаћинску погачу, те сваки мете по неколико пара на њу, почињући од домаћина, који највише меће. Тако покупљене паре дају се после породиљи да их чува и у згодној прилици купи што год детету. У највише случајева мајка ће за ове паре купити детету чашу или какав други стаклени суд. После овога дају ту погачу неком детету (из куће) да је начне на три места, па први залогај од ње дају породиљи да га чува, па се после цела погача изломи. За овим принесе донету "час" кум и остале гошће, које га при приношењу увек прво у вис подигну, желећи да принова толико порасте, па га онда спусте на совру и дају да се погача начне. Пошто је принета "часа", окусе од свачијег вина, крстећи се и благосиљајући принову којој се повојница приређује. После овога раздаду донете дарове ³) љубећи при том старице у руку и продуже чашћење, а на крају домаћица (а и домаћин, ако је и он добио дар) дарује на првом месту кума, коме даје кошуљу, па онда остале гошће, које су дар донеле, дарујући свакој наглавке (а домаћин шамију - мараму). После овога повојничарке се разиђу свака својој кући.
   Да се на повојници добро пије и части сведочи и изрека: "Писмо (или частисмо се) кај на повојници", а тако кажу они, који су се негде добро частили. 

ПОЗДРАВИ У ЛЕВАЧКОМ КРАЈУ - ОБИЧАЈИ СРПСКОГ НАРОДА ИЗ ЛЕВЧА И ТЕМНИЋА од Станоја М. Мијатовића

Поздрави

Сељак из овог краја сматра за дужност да поздрави онога, кога сретне, стигне или поред њега
прође. Како му је дужност да кога поздрави, тако с правом очекује да и њега други поздрави, и није му мило, кад га неко стигне, сретне или поред њега прође, а ништа му не рекне. Женско поздравља само женско, а никако мушко, па макар га срела, стигла или поред њега прошла. То је правило са врло ретким изузецима. У јутру се поздравља са: "Добро јутро", "Здраво уранио", "Здраво свануо"; а одговара се са: "Бог ти помогао" (или понегде такође са "Добро јутро", варошки) и "Здраво, хвала Богу, како ти." Преко дан: "Помози Бог", "Помаже Бог", "Како сте, јесте ли здраво"?, "Јесте ли здраво, како сте"? "Како сте, шта радите"?, "Здраво и добро", "Здраво" (у најновије време, али ређе), "Здраво и лепо"; а одговара се са "Бог ти помогао", "Здраво, хвала Богу". Кад неко полази гдегод каже: "С Богом" и "У здравље", а одговара му се: "С Богом пошао" и "У здравље да Бог да". Кад неко полази на пут, каже му се: "Срећан пут", на што он одговара са "Хвала". Кад ко руча или вечера, онда му мимопролазећи каже: "На здравље", на што одговара са "Хвала, оди" (тј, и ти да ручаш), а неки хоће да се нашали па каже: "Хвала, прођи" (тј. иди куд си пошао). Кад неко ради, онда му мимопролазећи каже: "Срећан рад", а он одговара са "Хвала". Кад дете пољуби старијега у руку, онда му се каже: "Жив био и срећу имао", а понеки му тада даду још и по коју пару, а кад женско пољуби старијега у руку, онда му се каже само: "Жива била". Кад је неко иза спавања устао, каже му се: "На здравље" на што он одговара са: "Хвала". У више прилика изговара се по два поздрава од једанпут, као напр.: "Помаже Бог, јесте ли здраво, како сте"? У вече се поздрављају са: "Добро вече" и: "Здраво данили"; а одговара се са: "Бог ти помогао, и: Здраво хвала Богу, како ти"? Кад неко полази у вече од нечије куће, он каже: "Лаку ноћ", на шта му се одговара такође са "Лаку ноћ".
   Кад ко хоће да пије вино или ракију, он прво обрише своја уста и уста суда у коме је пиће, прекрсти се, помоливши се Богу са неколико речи, и здрави оном до себе с десне стране, говорећи: "здрав си", на шта му он одговара са: "Бог ти здравље". Тако се увек здрави, сем Божића, Васкрса и Спасов-дана, када се здрави са: "Христос се роди", "Христос васкрс'", и "Спаси Бог."
   Кад се сродници нису за дуго видели, онда се при виђењу и поздрављању љубе у образ, управо уста. Кад се познаници састану, онда се рукују. Кад женско и мушко, испод 15 година, хоће да се поздaрви са старијим човеком, љубе га у руку. Но у опште су сељаци у ова два краја у поздрављању врло затегнути и избегавају их у свакој могућој прилици. - Капе скидају у цркви, при погребу (сахрани), пред старешином, и кад спавају.

ИЛИЈА ВУКИЋЕВИЋ, ЛЕВАЧКИ ПИСАЦ - КРОЗ ДЕЛО" НА СТРАЖИ"

Отац Илијин, Иван, био је родом из Опарића из угледне породице Вукићевић.

Дело "На стражи" објављено је у мостарском листу "Зора".
Уредници: Јован Дучић и Алекса Шантић.

ЛЕВАЧ ОВЕ ГОДИНЕ КОНАЧНО ДОБИО ОЗНАКУ ВИНОГОРЈА

http://novaekonomija.rs/vesti-iz-zemlje/leva%C4%8D-ove-godine-kona%C4%8Dno-dobio-oznaku-vinogorja
По први пут у историји Левач је у новој категоризацији Министарства пољопривреде добио ознаку виногорје, иако се у овом крају грожђе гаји вековима. Левачко виногорје, такође по новој расподели у читавој Србији, припало је реону Три Мораве заједно са Жупом.
Како каже Марија Милетић, винарка из Опарића, елаборат за добијање географског порекла је готов и ускоро би вина из околине Рековца могла да добију маркицу којом се означава поднебље у коме је настало.
У свету винарства ознака географског порекла је веома важна, јер подразумева да се строго поштују стандарди из прописа надлежног министарства. Задати прописи јасно одређују на који начин се прави вино од грожђа које је узгајано баш на том поднебљу.
"Ознака географског порекла нам је битна, јер је то основ за даљи развој виноградарства у левачком крају. Овај крај има исту позицију као и Тоскана у Италији. Састав и конфигурација земљишта су одлични за лозу. Све је то предуслов да покренемо вински туризам од кога би многи могли веома пристојно да живе. Време је да се овај крај врати на винске путеве Србије, јер смо некада заиста били респектабилно подручје", каже Марија Милетић која руководи сопственим виноградима од десет хектара.
А падине села и брда у околини Рековца заиста подсећају на најпознатије винске регионе у свету. Предање каже да се вино после сваке бербе одавде носило цару Лазару у Крушевац на пробу. Путописац Дерншвам је 1555. године записао после пута кроз Левач - "предео испресецан брдашцима, земља лепа и плодна и ту су лени, ниски пространи виногради који се весело пружају, као они од Беча поред Дунава и други даље до Бадена.
Тренутно је у левачком виногорју више од 400 хектара под виновом лозом и за сада има десетак породичних винарија. Добра вест је да ничу нове, чак и велике, попут једне у селу Секурич. Клима је умерено континентална, а виногради су удаљени од индустријских центара. Када се говори о винском туризму, он је, каже Марија Милетић, спојив са целим поднебљем.
"Овде имамо обиље културно-историјских споменика. Имате средњовековне манастире Каленић и Прерадовац, који се налази у срцу винограда", додаје Марија.
У реону Три Мораве је девет виногорја, а удружење које се бори за географско порекло броји 40 чланова. Левачко виногорје се налази на северозападним падинама Јухора, и у горњем делу слива реке Лугомир. Виногради са винским сортама заузимају 92% укупних површина под лозом. Углавном су засађене интернационалне сорте, а сада се већ размишља и о аутохтоним. Виноградарством се бави 920 газдинстава на просечној површини од 44 ара.

ХРОНИКА СРЕЗА ЛЕВАЧКОГ - ВОДЕ - рукопис непознатог аутора из 1955.године

В о д е 

Текуће Воде – У Левчу су главне текуће воде:
Дуленка, која извире са Црнога Врха,
Жупањевачка река, која извире из Тикве. Од њих, кад се састану у Беличком срезу, постаје Лугомир, Калинићка река, извире између самара и Тикве са Гледићких планина, пролази кроз Калинићки прњавор, Превешт, Лепојевиће и Опариће и утиче у Темнић, Бешњаја извире са оранака Беличкога Црнога Врха; Она је глава познате реке Белице, која прима и гратску Реку, састављену од Табаришког и Сеоског потока, Љубостињска река извире из Самара, Дуленка, која тече кроз села: Дулене, Пчелице, Рековац, Течиће, поред Кавадара, Рабеновца и Вукмановца и улази у Белички срез, Жупањевачка река, која тече поред Надрља, кроз Жупањевац, поред Малешева, Драгова, Белушића и Секурича те иде у Белички срез, Бешњаја гратска река находе се у атару села Велике Сугубине. Између села Превешти, Лепојевића, Риљца и Горњег Дубича находи се слатководно језеро на брду, које је за 50-60 метара над долином Каленићке реке, а у атару села Превешта. Ово језеро никад не пресушује и кажу да му се средина никад не следи, нити да има дна (за ово језеро везана је једна легенда, која прича како је неки човек ту орао њиву на светога Вртолому, и са њим била му жена. Бог му пошаље свога анђела да му каже да не оре. Када анђео дође, рекне му:“Што ореш, море, кад је данас вртолома?“ – „Нек он врти, како врти а ја ћу да вртим моју њиву“), одговори орач. Анђео прекрсти штапом – земља се провали и створи се језеро, у које пропадне орач и жена. Олујина, ко се тада беше подигла, однесе жени превез на једно, а ралицу на другу страну брда. Пијаће воде – У селима: Медвеђи, Малој и Великој Сугубини, Пољни, Калудри, Белушићу, Секуричу, Вукмановцу, Рабеновцу, Урсулима, Цикоту, Ратковићу, Слатини, Комаранима, Мотрићу, Сиљевици и Барама сељаци већином пију воду са бунара. У селима пак: Богдању, Рајинцу, Планиници, Доњем и Горњем Дубичу, Божуревцу, Риљцу, Шљивици, Надрљу, Доброселици, Пчелици и Дуленима обично пију воду са извора а у осталима пије се вода са река и бунара. Од извора да споменемо неке значајне: Луњевац, с врло добром водом за пиће, под једним брежуљком у селу Течићу, - Змајевац у селу Риљцу (овако се прозвао, прича народ, што су ту виђали змаја, и што се у њему находе змајотресине (листићи лискуна). Змај, по народном веровању, изгледа као вратило и кад рашири крила, он сине и распе варнице. Таквог су га виђали, причају, кад полети са Змајевца). Говор вода: (Г.М.Ј. Милисављевић у своме извештају овај извор назива Зговор). Између села Купањевца и Сибнице, на 20 метара испод великог града, одакле избија у воду поточић из једног распукнутог камена високог 5 метара; окренутог југу. Вода је врло добра за пиће. Када се код излаза тог поточића чучне чује се из пећине неки глас који се приближава звуку. На пет м. од излаза поточић потиче између два друга камена, међу којима је углављена дрвена полуцев – точак, с кога се вода пије где се такође чује исти звук. Због тога је добила овакво име. У Горњем Дубичу има извор са водом, која лечи од грознице. У Великој Пчелици код малог Ралетинца има чесма, која такође лечи од грознице.

ОБИЧАЈИ И НОШЊА - ХРОНИКА СРЕЗА ЛЕВАЧКОГ -Бориша Радовановић,архивски саветник Историјски архив Шумадије-Крагујевац

ОБИЧАЈИ И НОШЊА

 Кућом заповеда домаћин. Кад он улази у кућу, сви млађи устају и стоје донде докле он не седне. Мушко се више особито је то било у старије времена, цени од женскога. Кад мушкарац прође поред женских, оне се дижу на ноге. У кући најмлађа снаха или, ако овде нема, девојка
увече изује мушкарца чисту обућу и метне да се суши. Невеста по Смиљевцем за годину дана кад сретне на путу мушкарца, стане пред ње, три пута му се приклони, придржавајући једном руком смиљевац да не падне, а другу држећи уз знак поштовања на прсима и онда га пољуби у руку. Преће су били много побожнији него данас: светињу нису псовали као данас, постили су редовно све посте, среду и петак. Празноверни су и сад као што су и пре били. Од пре женске нису радиле у поље, а данас копају, жњу, врху, жељу, пласте, секу дрва, сеју итд. Пређе су се сакупљале у кућама на рад и то су звале прело, а сада се скупљају на сокаку, те раде уз причу и песму, и то сад зову седељка. Као поједне породице из села имају своје заједничке славе, које зову литије. Тако Пољна слави Младенац, Кавадар Св. Јована, Плажине, Течић, Богдање и Цикоте први дан Тројице. Мотрић и Комаране други дан Св. Тројице, Рековац, Ломница, Лепојевић, Превешт, Урсуле, Секурич, Маленово и Рујиниц Велики Спасов-дан (у четвртак 40 дана по Ускрсу). Риљац, Мала и Велика Сугубина, Мала Дренова и Горња Сабанта Мали Спасов-дан (у четвртак по Великом Спасов-дану). Опариће Константина и Јелену. Белушић, Велика Топлица, Шљивица, Г. Дубич, Прњавор, Богалинац и Слатина Другу Тројицу. Калудра, Доброселица и Дулене Бели Четвртак (четвратак по Св. Тројици). Надрље и Рабеновац Белу Суботу. Ратковић Недељу по Великом Спасов-дану. Сиљевица Недељу по Ђурђев-дану. Вукмановац и Медвеђа Бели Петак. Половина села Велика Крушевице слави Недељу пред велики Спасов-дан, а друга половина сам велики Спасов-дан. Сем литије свако село има и богомољу то је један дан у години, који су узимали да светкују када је владао помор међу људима или у стоци. Тако Велика Крушевица има Богомољу Првог октобра, Рековац недељу пред Митров дан, Ратковић 21. новембра, Течиће 1. јануара, Цикоте 13. децембра, Урсуле 24. септембра, Велика Пчелица Тодорову Суботу, Дулене покладе великог поста, Жупањевац Недељу по јесењем Крстов дану, Малешево 1. марта, Баре Ђурђев дан, Мијајиловац Недељу уочи Св. Илије. Поред обичних слава поједине породице заветују по који дан у години. Тако Брадићи у Пољни неће ни за живу главу радити што с воловима на дан 8. маја, због тога што је неки њихов стари радећи тога дана страдао. Некада мушко одело чињаше пртена кошуља, са широким и отвореним рукавима; џемадан од белог сукна с извађеним недрима дугачак до испод појаса са преклопљеним крајевима; гуњче такође од белог сукна; чарапе дугачке до испод колена, са два поплета; опанци, силав, фес, у врху него у дну са кићанком. Сем феса ношена је и капа диљара, која је била на кришке направљена од парчића, боје је била црвене, постављена памуком, у врху проширена. Још је била и капа ћулав исплетен од памука. Све су ове капе куповане у трговинама. Сукно су само жене ткале. А одело кројили нарочити мајстори. Женско је одело било: кошуља, хаљина од белог сукна, дугачка скоро до пета са рукавима, по њој се опасивао појас; по хаљини је долазио зуб, такође од белог сукна, без рукава дугачак до испод колена, крајеви до колена, крајеви с преда му се нису састављали. Удаваче су везле зубум црвеним, у један, два или три реда, према чему је био једнограњац, двограњац и трограњац, последњи се особито ценио, хаљине су се закопчавале закопљачима, које су саме правили одело или је било све брело, а црно је сматрано за поругу. Раније су женске носиле на глави шиљату капу од од луба, платном опшивеним, за коју је озади био прикажен преткан од вуне прелаз, који је досезао чак до пете. Лети се носиле само кошуље и једну узану вунену запрегу, иза ове капе дошла је друпа – џега, која се и данас носи, џега се прави овако; начини се од луба котур са данцетом, на горњој страни око данцета превију три лозе премију те је оно узвишење озго по лубу дође накид од новца. Позади се прикачи превез, овде од платна, који сада допире до сиса. Џега се затим превеже марамом и позади окити пауновим перјем. Данас мушкиње носе одело црне боје. Код женскиње, пак су остали хаљина и зубуи, а место њих су дошле кратке сукнене женске гуње на струг и завијаче, састављене од две поле, чији крајеви небеху сашивени већ се просто преклапаху. Ове се завијаче могу данас видети. Младе невесте како раније тако и сада се разликују по оделу. Некад су носиле на главу смиљевац прављен као џега само много више и искићен перјем, са прикаченим платном озади од црвене богасије (данас се та материја зове мусур), које је досезало до пете. Од исте је црвене материје спреда је за смиљевац прикачен дувак сашивен сребрном, те покрива лице младе који, кад је венчање доведу момковој кући, поцепа кум или стари сват те види шта су довели за момка. Тај смиљевац носе младе за годину дана после удаје па после узме џегу као и остале жене. Од те материје млада је носила и горњу хаљину, звану вуте, која је била дугачка до појаса и изнутра постављена памуком. Још је носила и завијачу.

БОГОЈАВЉАЊЕ - ОБИЧАЈИ СРПСКОГ НАРОДА ИЗ ЛЕВЧА И ТЕМНИЋА од Станоја М. Мијатовића

Богојавце (Богојављење)

На сам празник, после литургије, врши се велико освећење воде у храму, или у порти храма. Та вода се узима и носи кући. 
Tу водицу прво окуси чељад, па тек после тога могу јести. Но где нема цркве, ту се ради овако: једно кућње чељаде, обично женско, отиде изјутра рано са судовима на извор да захвати воде. Са собом понесе киту босиљка и клас кукуруза; кукуруз остави код воде а с босиљком закити напуњене судове водом. Кад се вода донесе у кућу, онда узимају неначети суд, положе секиру на земљу, у кући или соби, где спавају, окрећући при том оштриљ ка истоку; за тим домаћин куће окади три пута чељад и кућу; после овога узима у једну руку спремљени суд с водом а у другу воштану свећу, па, држећи те ствари, стане на ушник положене секире, прекрсти се, пољуби свећу и наздрави домаћици са: "Христос се јави", на шта му она одговара: "Ва истину се јави", и онда пије из тога суда мало, говорећи: "Отац, и Син, и Свети Дух, амин". При сваком пијењу окрене се на другу страну, почињући свагда прво са источне стране. Напослетку, кад каже: "амин", скочи са секире, опет на источну страну, али при овом скакању добро пази да се свећа не угаси, јер ако се угаси, верује се да ће дотични умрети још у току те године. Овако пију водицу сви укућани редом, по старешинству. Неки још мећу пред секиру и жив угљен, као знак живота.. 
   На Богојавце, изјутра рано, сипају воду у бурад с вином, верујући да ће се претворити у вино. Исто тако и богојавачка водица, која се из цркве донесе, или на напред поменути начин у кући освети, сипа се помало у свако буре с пићем, верјући, да се пиће после овога неће никад укварити. Ова се водица чува још и преко целе године и употребљава се као лек против ушобоље, зубобоље итд. а кад се вода у бунару, или расо у каци, опогани, сипа се, после чишћења, ова водица да још боље очисти.
   На Богојавце се целог дана поздравља са: "Христос се јави" и отпоздравља са: "Ва истину се јави", јер овде народ верује, да се овога дана Христос јавио, а уочи овога дана (на Крстов дан) крстио, услед чега се тада поздравља: "Христос се крсти", и: "Ваистину се крсти". На овај дан свака млада невеста иде у оближњу цркву, и то свагда у оном истом руху, у коме је на венчању била. Ово се, кажу, "ваља" ради порода.
   Народ овога краја верује да се уочи овога дана, око пола ноћи, отварају небеса и јавља Бог. Кажу за онога, који би то видео и тада потражио од Бога оно што жели, да би му Бог сигурно то дао. Отуда овде и постоји прича, како је неки човек у очи овога празника протурио (протнуо) главу кроз прозор од собе, и тако чекао да се Бог јави. Кад је било око пола ноћи, небеса се отворе и Бог се јави, а он, у оној забуни, место да рекне: "Дај ми Боже пун бучук (шиник) дуката" погреши те рекне: "Дај ми Боже главу као бучук". Бог му је, кажу, испунио жељу и он није могао никако после да врати натраг главу, те је морао да виче за помоћ и прозор да развали.

ЖУПАЊЕВАЦ У ЛЕВЧУ (прилози за историју)

Мр Велибор Лазаревић 

Апстракт: Село Жупањевац је једно од најзначајнијих историјских места у Србији, али, насупрот томе, веома мало научно истражено. Жупањевац чува остатке античких, римских и средњовековних здања (римско утрврђење на Стражевици, црквину на Царини, цркве у Доњем граду). У њему је највероватније боравио жупан Никола Алтомановић, а 1398. године кнегиња Милица, тада већ монахиња Јевгенија, која је у њему написала даровну повељу манастиру Хиландару. 

Жупањевац данас 

Село Жупањевац лежи у долини реке Жупањевке удаљено 12 км источно од Белушића, исто толико југозападно од Рековца, а од Каленића на око сат хода преко планине. Жупањевац је судећи, како по имену, тако и по археолошким споменицима веома старо насеље. Данас су у селу присутни само остаци некадашњег сјаја и величине којим се живело у средњем веку. Жупањевац је 1844. године имао 43 куће и 326 душа. У њему је био Примирителни суд и састављао је једну општину са Надрљем. 1 Данас село има око 123 куће. Према Тодору Бушетићу пре 1903. године у Жупањевцу је било 113 кућа. Село су чиниле следеће фамилије: „Вучићевци (14), досељеници из Пећи. Славе Св. Николу зимњег (6/ХII), а преслављају летњег (9/V). Морачани (42) досељеници из Црне Горе. Славе Св. Аранђела (8/ХI), а преслава им је Св. Аранђел (26/III). Блажевци (14) досељеници из Блажева у Горњој Топлици. Славе Ђурђиц (3/ХI), а преслављају Ђурђевдан (23/IV). Бркићи (Кулизе) (1), славе Св. Краља (11/ХI), преславе немају.”2 Унутар остатака утврђеног града, усред села, је сеоска школа и црква Св. Илије која се састоји из две целине: старије црквице веома малих димензија на истоку на коју је у новије време дограђен нови нешто шири и вишљи део са звоником. Изнад улаза пише: „Обновљено 1958. године”, а то заправо значи да је тада дозидан нови део на стару цркву-капелу којој је тада измењена само кровна конструкција. Иконостас у тој цркви приложио је Рафаило Д. Симић, трговац из Београда 1887. године, како и пише на њему. Фреске у храму је живописао сликар- наивац Јанко Брашић из Опарића после 1960. године, а највероватније 1963. када су по селу сакупљана јаја.

У сред порте су три споменика жртвама из Првог и Другог светског рата. На ономе из Првог светског рата пирамидалног облика који је на врху имао круну, коју су после рата комунисти бацили, на све четири стране при врху је натпис: ЗА СЛОБОДУ ВИ СТЕ ПАЛИ/ ЖИВОТЕ СТЕ ЖРТВОВАЛИ/А ТИМЕ СТЕ СВОЈЕ ИМЕ/ ВЕЧНОМ СЛАВОМ УВЕНЧАЛИ који је вероватно осмислио Новица Брашић учитељ Основне школе у Жупањевцу родом из Опарића 1923. године који је и основао Друштво за подизање споменика. У северозападном делу града иза школе је стан за учитеља, остава, обори и кокошар. У југозападном делу је између два светска рата од долма грађе подигнута сеоска приземна зграда са великом просторијом у којој су даване даће, приређиване свадбе и испраћаји у војску, а служила је и за ђачку кухињу после Другог светског рата. Ту је и црквена канцеларија. Зграда је сад запуштена. Унутрашњост југоисточног дела града је ђацима и сеоској омладини служила као игралиште. Око 1999. године на том месту је неки мештанин насуо порту са десетак камиона земље и шута што је поравнато булдожером због чега су се мештани бунили. Нераван и валовит терен унутар града указује пре свега на велике вештачке наносе и каскаде које су из различитих разлога прављене унутар града чија аутентичност је тиме и превише нарушена. Зачудо, кад је недавно на неколико метара северније од старијег дела цркве копан темељ за звонару дубок 2 метра кажу да ништа није нађено од археолошког материјала. Према једном документу…остаци средњовековног града у Жупањевцу- Жупањевачки град је за време првобитног детаљног премера 1937. године уписан на Добро цркве жупањевачке Св. Богородице и на Добро школске општине. Овај део који је уписан на Добро школске општине је 1974. године уписан у кат. операту на Друштвена својина-корисник Осн. школа Душан Поповић Белушић-Драгово.”3 На Основну школу се данас води 20,72 ари западног дела утврђеног града а на Црквену општину 15,23 ари у источном делу, као и гробље изван јужних бедема у величини од 24,47 ари. Жупањевац је највероватније био утврђени манастир попут неких сличних у средњовековној Србији. Колики му је значај придавала кнегиња Милица види се по томе што је у Жупањевцу уочи празника Преноса моштију Св. архиђакона Стефана 1. августа 1398. године написала даровну повељу манастиру Хиландару, потписавши се као „Евгенија монахиња кнегиња”.4 Због своје близине манастир Жупањевац, како га она у поменутој повељи назива, је поред Љубостиње свакако био друго монашко уточиште, ако не и прво књегиње- монахиње. То само потврђује да је манастир свакако био добро обезбеђен и утемељен. Атар овог села обилује занимљивим топонимима као што су Црквина, Царина, Трговиште, Мала и Велика Тамница (пећине), Збеговиште… који сведоче о негдашњем животу. Ово село, летњиковац жупана Николе, књегиње Милице и деспота Стефана Лазаревића баштини у свом атару можда највише археолошких локалитета у Србији.

 Горњи град 

Феликс Каниц о жупањевачком Горњем граду бележи: „Са богатих и бурних збивања око овог римског кастела мештани (у селу-В. Л), који су били заинтересовани за моја истраживања, скренуше пажњу на југозападну Градину, са чије се главице, високе 852 м, отвара широк видик-на север преко Јагодине, на југ до Копаоника, на исток до Ртња и на југоисток до Крушевца. Овални бедем нашо сам толико разорен да сам једва некако утврдио његове размере

(највећа ширина око 120 корака и највећа дужина 160 корака). У високој гомили отпадака на јужној страни нашо сам античке кровне плоче, остатке урни, један новчић и, после дубљег копања, комад ливеног гвожђа дуг 2 метра.”5 Дејан Обрадовић за то утврђење на вису изнад Жупањевца наводи да је „димензија 250 х 80 м. Са северне стране му је мање брдо Стражевица. У утврђењу су нађени остаци који, по конфигурацији темеља, личе на цркве; у њему су и куле са страницама, једне куле 10 х 3 м, а друге 15 х 3 м. Куле су попођене циглом дугачком 60, широком 40, дебљине 4 цм. На западној страни од утврђења било је подграђе. Мањи град је 30 м испод великог, дугачак 60, а широк 30 м. Између два града налази се бунар у који се улази степеницама, уклесаним у стени. Са подручја Жупањевца потиче налаз оруђа од гвожђа које се датује у антички период, а недалеко, у селу Драгово, пронађен је митреј из … века.”6 Према записима групе истраживача из 1956. године у „горњем жупањевачком граду налазе се остаци мање црквице, подигнуте од ломљеног камена у малтеру који је данас готово потпуно истрошен. Извесни делови презиђивани су и усуво, вероватно од мештана који су црквицу и откопали.”7 Овај град је био на узвишењу које доминира над западним Поморављем и Левчом и као такав имао је стратешки значај.

Доњи град-Жупањевац 

Према запису Јована Живановића учитеља из Свилајнца из 1843. године „град Жупањевац лежи (…) на узвишеном брдашцу, поред реке, која се Жупањка зове. Он не заузима тако великиј простор, али је тако тврд да га с једне стране и сад јоште неби баш ласно било развалити. Време му је половину висине оборило, а са севера једна зидана ограда и данас здрава читава стои. На њему су две велике капије, једна с југа, а друга са севера, а на овима обадвема подиже се по једна грдна, на полак оборена кула. На оној кули, што је на јужној страни, сваке године по једанпут или двапут примети се, да неку воду из себе пушта; из чега наши стари казују, да је то била тамница водена, у којој су се сужници, што су на смрт били осуђени, губили.”8 Нешто детаљније податке о утврђењу у Жупањевцу даје нам Феликс Каниц који бележи: „Судећи по називу места, мислио сам прво да су дебели зидови око ње остаци неког старог српског жупанског двора. Међутим, ближим испитивањем откривен је један значајан римски кастел са необичном основом (…) Према народном предању, у овом граду је живео неки жупан Никола, о коме су ми многе безвредне измишљотине причали сељаци који су крчили терен од корова и жбуња да бих могао да снимим основу грађевине.”9 Каниц на основу пронађених надгробних споменика и другог материјала закључује да је тврђава разорена у сеоби народа, а у средњем веку обновљена и настањена. 10 Потом исти аутор закључује: „ако је тај град збиља припадао неком жупану Николи, онда би то, с обзиром на све околности, могао да буде онај о коме налазимо нека обавештења код Даничића. 11 Према повељама које он наводи, овај Никола је био брат царице Милице, који је 1369. поседовао жупу Витаљину (данашњи Конавли, италијански Цанале и који се 1395. помиње са својом обудовелом сестром, Милицом и њеним сином деспотом Стефаном Лазаревићем. То би могло да значи да је Никола после несрећне битке на Косову Пољу (1389) прешао у данашњу Србију, која је била остала његовој сестри, и да је тамо своје седиште имао у Жупањевац граду, који су Турци разорили продирући даље у следећем веку.”12 У листу Српче наводи се како „у близини манастира Каленића находи се брдо Жупањац, на коме је један град, сад већ у развалинама. Овај град Николе Жупана, за кога се држи да је живео у време царице Милице и сина јој Стевана Високог.”13 „Град је добио име, по свој прилици, по жупану Николи Алтомановићу коме је изгледа припадао до 1374. године. У Жупањевцу је боравила књегиња Милица док је зидала Љубостињу око 1387-88. године (по Ђ. Радојичићу). Град су Турци у XV веку разорили.”14 Научници 1956. године бележе: „Зидови града очувани су прилично, чак и до 10 м висине. На јужном зиду сачувана је кула, пуних зидова до 3,50 м. На њу се наставља зид дебљине 2,0 м, који даље тече неправилно. Западни и југозападни зид града нису сачувани. Између северне и јужне куле мештани показују место на коме је, наводно, постојала још једна квадратна 10 Феликс Каниц, Србија земља и кула, чији су зидови разорени, а материјал употребљен за зидање других грађевина.”15 Утврђење је „у самом селу, четвероугаоног облика дужине око 80, ширине 60 м, зидано речним каменом. Спољни зид је широк 1 м, а на крајевима западног зида биле су куле чији су зидови ширине 2 м. По зидовима куле, на метар од земље, налазе се неки округли олуци од 6 цм у пречнику. Д. Рашковић претпоставља да је, можда, реч о уређајима за грејање. Рупе за греде стоје на 3 м од земље. У средњовековном утврђењу Жупањевачки град пронађен је римски новац, чиме се аргументује постојање римског кастела.”16 

Црква у Доњем граду 

У Путешествију по Сербији Јоаким Вујић наводи да у Жупањевцу није могао памћења достојно шта видети „но само два порушена церковна зданија, којих рујине стародревне јесу.”17 Јован Живановић 1843. године бележи: „У овом истом граду налази се и један стариј монастир са дворовима и конацима, кои је некада морао лепо украшен бити, како остатци показују. Он је, као обично, к истоку обраћен, и од тврди стена саграђен, и, за чудо, олтар му мало на страни од правог истока стои, од прилике тамо, гди би требало да је десна пјевница. Кад се у овом монастиру служило, у олтар су водила двоја врата, једна из цркве, а друга с поља.”18 Исти аутор наводи и значајне податке о рушењу ове светиње: „Говори се за цело, да је овај монастир до војевања блажене памети србскога вође Карађорђа јошт у целости био, и да је у време његове војне разваљен. Нешто камења одавде је однешено у манастир Калениће, од кога је ту сазидана горња препрата.”19 Живановић је још записао како „међу развалинама (…) монастира леже две гробнице, мермером покривене. На њи и дан данашњиј иду болестници из свију околни села и моле се. У овом олтару село Жупањевац скупља се сваке недеље и празника и Богу се моли, за спомен свои предака, кои су те задужбине градили. Осим тога, сваке четирдесетнице једанпут калуђери из монастира Каленића долазе, и болне и старе ту причесћују, и литију носе.”20 Жупањевчани су 1851. године у сред града на темељима једне старије подигли нову „цркву посвећену пророку Илији, чији сабор прослављају у дашчаним колибама испод дивног јаворовог дрвећа” 21 -записа Феликс Каниц 1888. године. „По натпису над улазом у наос цркву је подигао непознати жупан. обновљена је 1850. године, а по други пут 1887, трудом епископа Јовановића и народа. (…) Данашња црква је једнобродна и засведена полуобличастим сводом. Припрата је касније президана. Она је у висини парапета зидана од опека, а у горњем делу рађена је од дрвета. Темељи са северне стране показују да је ова црква имала облик доста сажетог слободног крста, а централни квадрат указује на могућност да је изнад њега постојала купола. Сва је вероватноћа да црква потиче из Средњег века, а лако је могуће да је припадала жупану Николи који је крајем XIV века држао град у својим рукама.”22

 Црква на Црквини

 На излазу из Жупањевца ка Надрљу у месту званом Црквина су остаци цркве Св. Петра и Павла под путем који је заслугом комуниста делом прешао и преко ње. Ту је и Црквенски поток. 23 Остаци те црквице која је сасвим у рушевинама и којој је припрата била дозидана називају се Велика Жупанија. „Зидана је од већих, нешто притесаних блокова, ломљеног трахита.”24 За ову светињу Јован Живановић 1843. године бележи да се налази „према Жупањевачком граду к западу на једној клисури нека стара четвероуголна црквица, врло уска, но доста висока, без олтара и други црквени знакова. Около ове старине виде се различите подртине, по којима се закључити даје, да су некада ту били многи конаци и подруми.”25 Црква на Царини У месту званом Царина око 1,5 км јужно од „града у Жупањевцу, изнад Гај-Мале, поред сеоског пута, на благој планинској коси налазе се остаци темеља цркве коју народ назива Царина.”26 Народ је цркву откопао у лето 1938. године. Група истраживача је пре 1956. године затекла темеље високе 35-40 цм. „Зидови целе грађевине зидани од кречњака и пешчара. Црква је имала облик једнобродне грађевине са полукружном олтарском апсидом. Царина, основа црквине Карактеристично је да је олтарски простор дубок око 2 метра, био затворен зидом. Око јужног, западног и северног зида ишао је два метра широки трем чији су зидови истоветни са зидовима цркве. На јужном зиду трема се налази улаз. 

Црква на Царини 

У месту званом Царина око 1,5 км јужно од „града у Жупањевцу, изнад Гај-Мале, поред сеоског пута, на благој планинској коси налазе се остаци темеља цркве коју народ назива Царина.”26 Народ је цркву откопао у лето 1938. године. Група истраживача је пре 1956. године затекла темеље високе 35-40 цм. „Зидови целе грађевине зидани од кречњака и пешчара. Црква је имала облик једнобродне грађевине са полукружном олтарском апсидом

Карактеристично је да је олтарски простор дубок око 2 метра, био затворен зидом. Око јужног, западног и северног зида ишао је два метра широки трем чији су зидови истоветни са зидовима цркве. На јужном зиду трема се налази улаз.”

Жупањевчани сматрају да су то темељи манастира првобитно посвећеног Св. Јовану Крститељу (20. јануара) димензија 13 х 11 метара. Због снега верници су цркву преименовали на Усековање главе Св. Јована Крститеља (11. септембра) кад се окупљају на ручак који спрема колачар, обично неко од оних који имају имовину около и који су поклонили цркви скупа око 23 ара. 

  Гробови и гробља у Жупањевцу 

Јован Живановић 1843. године пише како се: „од града на свои 5-600 коракљаи к истоку налази се један усред поља дубке побијен камен, и на њему с грдним словима следујућиј напис: Постави ови камен Кнез Иван-Бег Кнегињи Анђелии, а направи га Вранеш мајстор. 29 ” 30 Каниц га такође обилази 1888. године и пише да је враћајући се „мало заобилазним путем до једног усамљеног биљега који нико не уме да прочита; али уместо очекиваног римског споменика нашо сам само један старији надгробни камен с нешто искривљеним црквенословенским словима.”31 Тодор М. Бушетић пре 1903. године бележи да је белег висок 1,50 м. 32 Стручњаци су на Белези недавно пронашли тај знаменити надгробник и однели у Крагујевац те су се око њега спорили јагодински и крагујевачки чувари баштине, чији је заправо. Око оног места где је био белег Жупањевчани који су се ту населили при копању темеља за зграде ископали су и неке кости33 што указује да је ту можда било првобитно жупањевачко гробљанце па би оно у порти било друго, а изван бедема треће, јер Каниц 1888. године бележи како „у источном делу дворишта замка Жупањевчани већ дуже времена сахрањују своје мртве.”34 Затим да су средњовековне надгробне плоче нађене „у источном делу, које су биле украшене дугим мачевима, крстовима итд. и чија је техника израде била углавном виша него код богумилских споменика о којима је било речи па је према томе, вероватно и друштвени ранг покопаних био такође виши.”35 И данас су источно и југоисточно од цркве у Доњем граду видљиви остаци старог сеоског гробља36 и јабука која стоји као запис. У гробље унутар порте мештани су сахрањивани до пред крај ХIХ века када је засновано ново изван јужног дела градских зидина. Потом је гробље унутар града временом рушено и запуштано. Од надгробних споменика је пре Другог светског рата саграђено степениште које низбрдицом води од источног дела порте преко оближњег Црквеног потока. Источно и југоисточно од старог дела цркве, односно њене олтарске апсиде и данас се на површини земље види неколико надгробних плоча, а изгледа и палих надгробника. Уколико је у Жупањевцу боравио и живот окончао жупан Никола Алтомановић ту би требало тражити и његов гроб. Пошто тела Јевросине (кнегиње Милице) и Јефимије нису пронађена у гробницама у Љубостињи најпре би их требало тражити у залеђу овог манастира у Жупањевцу, Манастирку и другим левачким манастирима где су могла бити пренета у временима сеоба и услед страха да не буду оскрнављена као што су скриване и мошти других светитеља и српских владара

О личности Николе жупана

 Остаје отворено питање да ли је у Жупањевцу боравио жупан Никола Алтомановић (унук војводе Војина, а син великог жупана Алтомана), жупан Никола (брат кнегиње Милице) 37 или Никола Горјански38 (зет кнеза Лазара).

О последњим годинама живота Николе Алтомановића мало се зна. Пошто су удружене снаге бана Твртка, кнеза Лазара и Николе Горјанског 1373. године поразиле војску Николе Алтомановића он је био предат на чување Стефану Мусићу који га је, уз одобрење кнеза Лазара, ослепео. 40 По једној верзији он је неко време провео у манастиру а затим се потуцао којекуда, зауставио у Зети код Балшиних синова где је животарио и скончао 1374. године. 41 То је година смрти коју спомиње и Мавро Орбини. 42 Михаило Ј. Динић закључује да је жупану Николи после ослепљења остављена титула и дата му на уживање област која је припадала кнезу Лазару, 43 (а то би могао бити Левач-В. Л). Према једној забелешци од 4. августа 1376. године он је располагао неким својим људима међу којима је био и један калуђер „и водио је и некакву трговину са Дубровником”.44 Из Дубровника је 7. децембра 1395. године писано кнегињи Милици и кнезу Стефану ради депозита жупана Николе. 

 О Жупањевчанима

Јоаким Вујић и Феликс Каниц описали су гостољубље Жупањевчана. Јоаким Вујић је 1826. године из манастира Каленића преко Трговишта и Стражевице сишао у Жупањевац. „По пришествију мојему овамо сеоски кмет намести ме на квартир код неких газда, то јест Антонија и Јанка Радовича. Ови добродетељни људи примише ме љубовно и угостише ме часно. Тако сутрадан, то јест 29. августа, благодарим овим мојим великодушним људима на человекољубију њиховом, пак с мојим новим момком, Милутином пређем на другу страну планине Стражевице, после планину Делови.

Феликс Каниц је 1888. године са водичем Стојиљком Потковцем ковачем из Рековца посетио Жупањевац и оставио запис о изузетном гостопримству мештана. „Кад смо стигли у Жупањевац, који лежи 480 м ниже, позвао ме је имућни мештанин Марко Јевдић на ручак у своју кућу. Она је пријатно изгледала, бело окречена, са црвеним кровом, окружена воћкама; у дворишту је његова љупка кћерка седела за разбојем и ткала; у кући ме је, у примитивно окреченој повеликој соби, изненадио сасвим а ла франца постављен сто. За сваког госта убрус и по неколико тањира да би се мењали према јелима која жене буду износиле за сто. Овчије и пилеће месо, пита, сир и воће били су главна јела обилног и укусног обеда; млади домаћинов зет Марко Минић неуморно је пунио чаше црним вином са јужних брежуљака код Сибнице. На моју здравицу, у којој сам одо признање старој српској гостољубивости коју сам нашао у овој кући и пожелео јој напредак, одговорио је домаћин у неколико лепо срочених реченица, завршивши жељом за срећан даљи ток мога путовања. Са најпријатнијим осећањима расто сам се од Жупањевчана.”

Шта је нестало

 Од 1843. године људи и време уништили су оне „две наполак оборене куле” које се спомињу у Доњем граду. 48 За време Карађорђа, по једном сведочењу манастир је био читав, али је у време његове војне разваљен, а део камења употребљен и за обнову Каленића. 49 У манастиру Жупањевац уништене су две мермерне гробнице, које се спомињу 1843. године50 , надгробне плоче са мачевима и крстовима и другим украсима, које је 1888. године видео Феликс Каниц. 51 Судећи по томе више су граду и манастиру нанели штете Срби у миру него Турци у рату. Праве одговоре на бројне историјске загонетке Жупањевца даће тек археолози који ће свакако наићи на изузетне налазе који ће подићи углед читавог Левча у српској историографији.  

Легенде и предања 

„Према народном предању, ово је село добило име по неком жупану, који се звао Никола, иначе брату царице Милице. Наиме, цар Лазар га је по наговору царице Милице унапредио у жупана и дао му да влада Жупом и околином.” 52 Левачка предања памте како „после косовског боја (1389), жупан Никола своје седиште из Жупе премешта у Жупањевац-град, јер је био безбедан од турских напада. Док се градио манастир Љубостиња, царица Милица и њен син Стефан Лазаревић (Стеван Високи) живели су у овом старом левачком граду. Касније су овај град разрушили Турци, а жупан Никола се замонашио у манастиру Студеници.”53 „Кажу да је царица Милица била овде, у Жупањевцу, кад је прављена Љубостиња и прича се да је овде негде сакривена круна кнеза Лазара јер је она овде дошла после Косовског боја и била док се није завршила Љубостиња, па је после отишла и замонашила се там!”54 По предању књегиња Милица је овде изнад страсно жубораве реке Жупањке уочи зидања Љубостиње провела 13 година. Кад је Љубостиња била завршена она је због нечега из града изашла тајним подземним тунелом који је излазио код места Белеге на источној страни села тј. на источном улазу у село и отишла за Љубостињу. Милица је по предању у месту званом Барица закопала неко силно благо које није пронађено. 55 Према предању у подножју цркве у Царинама био је римски бунар који је заправо био губилиште јер су у његовој половини били укрштени мачеви учвршћени у зидовима чије су оштрице биле окренуте увис и секле онога кога баце одозго. 56 „Старци приповедају, да је у време Кнеза Лазара ту седио некиј славниј војвода србскиј, по имену и наслову Никола Жупан; и једни кажу, да је заповедао у Срему, гди га је Кнез Лазар био поставио; други опет да је био кнежев војвода, но не сремскиј, него од Саве и Дунава до Крушевца и реке Мораве. О њему живи гатка у народу, да му је Милош Обилић писао за коња Ждрала, на што му Никола одговори, да тога коња неможе нитко ухватити, до сам он Милош. На то дође Милош, и Ждрала одма, како га је по имену зовнуо, ухвати и одведе у Крушевац. Од овога дакле Николе Жупана назван је и онај стариј град и данашње село Жупањевац. (…)”57 „Кнегиња Милица, пошавши с великом војском и сјајном свитом Николи Жупану у госте пошље из данашњег села Дубнице улаке своје, да Николи јаве, да она иде, па да јој спреми конак. Но он холе главе човек одговори овима: Нема кобила пастуха, па је к мени дошла. Улаци то од њега чувши, врате се и кажу кнегињи. Пошто она то чује, јако се разљути, и пошље опет улаке к Николи, да му јаве, да ће га она скоро барутом и оловом поздравити. После тога крене се из села Дубнице, дође до места, на ком је речениј камен, и одма одавде даде ватру на град. Видивши Никола, да у кнегиње нема шале, подкује коње наопако, и јошт с неколико поглавица да се у бегање. Кнегиња дође у град и види, да онога, кога тражи, ту нема, зато одма пошље за њиме потеру. Ова га повија и стигне на месту, гди је данас село Надрље, и ту једнога од његови другара подобро надре, од чега је и исто село, пошто се доцније населило, то име добило. Затим иј оданде даље погони и стигне на брду које Левач од Груже дели, гди Николи одсече тикву, од које се то брдо и данас назива Тиква. Свршивши кнегиња Милица с Николом што је имала, врати се натраг на ово место, одакле је топовима град бити почела, и постави онај камен, за знак доласка свог. 58 Одавде пође даље и дође на оно место, одкуд је улаке шиљала, назвавши га Дубница, по томе, што је ту њена војска дубчити морала, док није од Николе одговор дошао.”

НОВА ГОДИНА - ОБИЧАЈИ СРПСКОГ НАРОДА ИЗ ЛЕВЧА И ТЕМНИЋА од Станоја М. Мијатовића

Нова Година (Ново лето, Васиљев-дан, Мали Божић).

 је празник више познат као Васиљев-дан или Мали Божић, а мање као Нова Година или Ново Лето. Овога се дана једе глава од божићњара, јер се тако "ваља", прави се груваница или чесница и пије се "у Славу", скоро на исти начин као и на Божић. Поред тога и овога се дана, као и на Божић, крми сва стока и иде у госте. Понеки, нарочито у Темнићу, остављају бадњак од Божића, па га на овај дан исцепкају и од њега праве крстиће, које после носе и забадају на иста места, као што сам то казао при опису Божића.
   Но најглавнији обичај о овом празнику јесте прављење чеснице или груванице. Она се прави овако: рано у јутру овога дана умеси се један лепчић од пројиног брашна. Кад се буде сејало брашно за овај колач, меће се у њега љуспица од куће и од јарма, по једно зрно кукуруза, тикве, дулека, пшенице и пасуља, парченце од јабуке, крушке, дрена и шљиве, једна вредећа пара и неке друге стварчице. Пара је симбол богат
ства, љуспица од куће симбол домаћинства, дрен симбол здравља, а сви усеви и воће симбол берићета. Све поменуте ствари добро се измешају у тесту, од кога се, као што сам већ рекао, после умеси колач. (За то што се преће у ватру, а не меће се у црепуљу, зове се колач, мада он често пута може да буде већи и од обична хлеба). Овако умешен колач нашара се (одозго) нарочитом шараљком, која се нарочито за овај случај у кући чува, и ако се преко године више никако не употребљује. Шараљка је начињена од три дрвца: од шљиве, дрена и шипка, дебљине као дечији мали прст, а дужине 7-9 цм. везана унакрст, црвеним и белим концима, у једно, те кад се забоде у чесницу, онда оставља траг од три повеће тачке. Тако се шараљком ишара чесница или груваница на више места, па се после запреће у добар жар у ватришту.
   Кад се сврши потребан посао, и кад се чесница испече, онда се чељад прво окаде и помоле Богу, па седају те ручају. Извађена цесница из ватре добро се обрише од пепела, за тим се разгреје маст у тигању или тепсији, па се чесница сва ту истроши, посоли и добро ложицом измеља. Сад се прво она износи те једе, и ко сад буде нашао коју од метнутих ствари, таква му се и судбина прориче; на пр. ако неко нађе пару, биће богат (трговац); ако нађе дрвце од куће, биће добар кућеник (домаћин); ако нађе дрвце од јарма (или плуга), биће радник; ако нађе дрвце од дрена, биће здрав; а ако нађе који усев или воће, биће берићетан (батлија) итд. После овога настављају ручак и пију "у Славу", као што сам то већ казао.
   Понеки праве чесницу у тепсији, па је покрију сачем. Замету брашно и маст са по којим јајетом, метну све ствари, које сам поменуо, па сипају тесто у тепсију и покрију сачем да се испече. Кад се добро испече, исеку је на онолико парчади, колико има чељади у кући, па сваком даду по парче, и шта који нађе у свом парчету, оно је његово. Овако умешена чесница не шара се шараљком.
   И на овај дан као и на Божић ретко који хоће да спава. Ако на овај дан пада снег или буде облачно, родиће година. На овај дан у вече понегде се купе на оро.
   Многи Цигани овај дан славе и певају.

БОЖИЋ - ОБИЧАЈИ СРПСКОГ НАРОДА ИЗ ЛЕВЧА И ТЕМНИЋА од Станоја М. Мијатовића

Станојe М. Мијатовић

ОБИЧАЈИ СРПСКОГ НАРОДА ИЗ ЛЕВЧА И ТЕМНИЋА 

Б О Ж И Ћ
 

   Божић се у ова два краја рачуна у највеће и најсвечаније празнике; тек за њим долази Ускрс, Тројице, Ðурђев-дан и др. Истина да се и ти празници рачунају као велики, али се они не дочекују и не славе са оном радошћу, са оном унутарњом милином и страхопоштовањем, које из душе извире, као што се то чини на Божић. Ето због тога би га с правом могли назвати царем празника.
   За Божић се пости четрдесет дана (од 14 новем. до 25 децембра). Тај се пост у овом крају издржава врло строго, и у селу је реткост наћи кога, који ће тада да мрси. На три до четири дана пред Божић опажа се код овамошњих сељака неко живље кретање, нека ужурбаност, која личи на припрему за дочек неке високе личности. Тада је понајпреча брига сваког домаћина да самеље довољну количину брашна (и кукурузног и пшеничног), да дотера из забрана дрва и да набави, ако нема код куће, прасе за Божић ("божићњара"), вина и ракије.
   Домаћин и домаћица, или други који од старијих устану овога дана на три до четири сата пред зору, наложе ватру, те домаћин примакне божићњара уз ватру, а домаћица пристави лонац с купусом. Ако пре ложења ватре буде на бадњаку пауља, родиће година. Примицање "печења" уз ватру и одмицање од ватре оглашује се пуцњавом из пушака или пиштоља. Тако раде сви, због чега се по целом селу чује јединачна паљба. Убрзо устану сва деца, јер пуцњава пушака и њих пробуди. Једна од жена (или домаћица, ако је кућа инокосна) иде "на воду", а домаћин или који други мушкарац иде да намири стоку. Жена, која иде "на воду", понесе са собом клас кукуруза и стручак босиљка, па то све тако остави: кукуруз, да га има у изобиљу као воде, а босиљак, да вода буде свагда чиста. Ако коме стока не борави код куће, он понесе са собом умешен колач (у виду котура или алке, који натуче на десни рог дешњаку волу, па га за тим скине давши му полутку да поједе, а пола поједе он сам.) Ако пак стока борави код куће, онда се рано изјутра во уведе у кућу, ту се окади на ватри и натуче му се колач на рог. Ако би се во, при повратку из куће, побалегао у кући или на прагу, биће берићетна година. Свако кућње чељаде изјутра добро пази кога ће туђина прво да види. Ако би видело кога слабог и болешљивог, није му мило, јер веле да ће и оно бити болешљиво преко целе године. Сад се у место уобичајеног поздрава, поздравља са: "Христос се роди" и "Ва истину се роди". Тако се поздрављају све до Крстов-дана (5 јануара), када се поздрављају са: "Христос се крсти" и "Ва истину се крсти". На Богојављење поздрављају се пак са: "Христос се јави" и "Ва истину се јави".

   Оно женско, које је отишло по воду, донесе отуда пуна уста воде, коју проспе на ватру, да је не боле зуби преко године. При улазу у кућу она узме гранчицу од врха бадњаковог и, улазећи, говори: "Христос се роди!" на шта јој, они из куће, одговарају: "Ва истину се роди." За тим са оном гранчицом чара по ватри, говорећи: "Оваца, новаца, среће и кесе, живота и здравља!" Онај пак који је отишао да среди (намири) стоку, донесе отуда неколико гранчица од дрена и шипка. И он при улазу у кућу одломи једну шумовиту гранчицу од бадњаковог врха и, улазећи, говори и ради око бадњака оно исто, што и водоноша, при чему га једна од женских прска зрневљем од жита. После овога домаћица спрема даље шта има око ручка, загреје и замеди или зашећери ракију итд. Један од мушких наточи вина и ракије, колико је за оброк потребно. Док они то сврше, дотле је већ и служба божија свршена, која се овога дана почиње врло рано. Сад се прво окаде и помоле Богу, на исти начин као и на Бадњи-дан. После свршене молитве свако чељаде окуси прво од дрена, говорећи: "Јем дрен да сам здрав као дрен!" За тим окусе од шипка (или вина) говорећи: "Јем шипак да сам црвен као шипак." ¹) Кад и то ураде онда поседају за трпезу, која се и сада поставља на врећи или чему другом. Руча се обично сир, пиктије и печење, а старији при ручку пију још вино и ракију; деца добију сад по једну чашу вина. Прво се пусте деца да се омрсе и то обично месом од божићњара, да би се гојила и била здрава као свиња. Ако се прво омрси мушко дете, биће те године сви јагањци мушки; а ако женско, онда ће и јагањци бити женски (због тога увек пуштају женско дете да се прво омрси). За време ручка домаћин такође не заборавља наздравити бадњаку и прскати га вином.

   ¹) Понеки (нарочито у Левчу) уместо шипка окушају вино.

   После ручка млађи иду те се љуљају, грудвају снегом и возају низ брдо на за то удешеним саоницама. Момци и ислужени војници још гађају белег из пушака, скачу, рву се итд. Старији људи највише и најрадије седе поред костаре вина и гуде уз гусле, које се у ова два краја још понегде чују. Добро се пази да овога дана нико не спава, јер ће после често побољевати. Сеоски сокаци су скоро пусти, јер се данас "не ваља" да ко кога посећује. Исто тако "не ваља се" на Божић бити, јер ако би ко кога ударио, изилазили би му преко целе године чиреви по телу. Ко би на Божић разбио неку ствар, тераће га преко целе године штета. Ако на Божић има много снега на земљи и иња по дрвећу, родиће година. Но ако на Божић дува југ, неће бити добро ни по берићет ни по људско здравље. Женске узимају овога дана свој рад, те започињу мало радити, како би им после ишао посао од руке преко целе  године, а мушки пребрајају новац.
   У овом крају чине на Божић и разне чини. Ми ћемо овде само неколико поменути. Кокошке се овога дана ране на овај начин: домаћица узме своју тканицу, па веже крај с крајем те тако направи круг, у који сипа од синоћ остављене мрвице хлеба и отрошени кукуруз и сваби сву живад на храну. То се тако "чини" да се не би живина преко године растурала, но да би свагда била на окупу и да би ишла за тканицом домаћичином, коју она свагда на себи носи. Ради здравља прескаче понеко на Божић рано изјутра неколико пута преко ватре, говорећи: "Сваку болешчину, која би пошла на мене, нека ватре згори" (тако три пута). Онај, који има пчеле, чини овога дана око њих ово: рано из јутра отиде из куће један на оближњу реку или поток, те захвати пун врг воде, заједно с песком, и преливајући том водом и песком кошнице, говори: "Како вас ја преливао водом, тако ви мене медом; колико песка у реци, толико вас у кошници." После овога узме ражањ, цевљаник и витао, па са тим стварима три пута опколи око пчела. Ово ради за то, да се пчеле само туда витлају и да никуд не беже изван пчеланика, кад се буду ројиле. Ако који орах или друга која воћка није у тој години родила, онда рано на Божић отиду двојица к њој са секиром те јој "прете". Један замахне секиром да је удари, а други га пита: "Шта ћеш то?" - "Да је пресечем," одговара онај. - "А зашто да је пресечеш?" - "Зато, што неће да роди." - "Немој је пресећи, већ јој опрости за сада, па ће јој данашњи свети Божић помоћи да до године роди." Тако раде три пута, и кажу да после те претње дотична воћка мора до године родити.

   После подне, око заранака, домаћица, а ређе домаћин, отиде са још којим кућњим чељадетом те накрми стоку. Понека при овом крмљењу зна понешто и да "учини" али је тај обичај већ редак. Кад се врате од стоке, позову неко дете, обично мушко, из комшилука да их "полази" ¹). Но зову и старије људе, па и девојке. При овоме пазе да је дотични, што они веле, "батлија", и да му сваки посао иде од руке. Кад нађу таквог, окупе сви из суседства да га зову, да их полази. Полажајник, кад улази у авлију, ухвати кокошку или коју другу живину, те је закоље, и она се одмах пече за ручак (главни), који после поменутог доручка бива, око 2-3 сата по подне. Крвљу ове заклане живине домаћица намаже горњи кућни праг, да би се све кокошке око куће скупљале. При улажењу у кућу, полажајник одломи једну гранчицу од бадњакова врха и са њом улази у кућу, говорећи: "Христос се роди!" и "Срећан вам Божић!" при чему га домаћица прска житом и одговара на поздрав, а он, чарајући оном гранчицом по ватри, говори: "Нека нам данашњи свети Божић донесе, колико ових жижица, толико оваца, новаца, среће и кесе, живота из дравља". За овим га уведу у собу и ту му донесу малу троногу столицу са јастуком да седне на њу. Он седа, а ови га преваре, те му столицу измакну и он се преврне. То раде да се преврћу пуна кола са берићетом. После овога он меће неку пару на бадњак, која се после даје домаћину, да је он да мајстору (ковачу), кад буде пред орање клепао раоник. И то се ради за то да буде година срећна и берићетна. За овим посаде полажајника на стално место, са кога не сме да се диже, да се не би преко године квочке са јаја дизале, и заогрћу га врећом или покровцем, да се дом заогрне сваки добром. После свега овога настаје прави ручак. Сад се оним јутрошњим јелима дода још и то после пијења "у Славу" печена кокошка, каква печена кобасица, црева, вешалица или какав део од извађене утробе из божићњара. Сад се пије "у Славу", скоро на онај исти начин као и на бадње вече, а за полажајника се сече највећи колач, који је нарочито за овај дан умешен. За време пијења "у Славу" пуца се из пушака. Свак се труди да свога полажајника што боље угости и почасти. По "Слави" домаћин пије за здравље полажајниково, говорећи: "Фала и поклон сви редом. Ову чашу вина напићемо у твоје здравље Милораде (или већ како се буде звао); твојих родитеља (т. ј. ако их буде имао) за здравље; твоје браће и сестара за здравље; твојој домаћици (ако је ожењен)  и твојој дечици за здравље; целој твојој поменутој и непоменутој фамилији за здравље; дао ви се Бог радовати као срећној браћи; твојих верних комшија, пријатеља и познаника за здравље; твога рада и заната за здравље; ми са мало речи, Бог са великим делом да Бог да!" После овога здрави полажајнику, па онда доспе малко вина у сатлик, говорећи: "Ово за омлађије. Нека Бог омлади у дому, у тору, и на сваком месту. Нека преблаги Бог изведе нашу младеж још на бољи пут, него што је овај, којим ми у животу идемо!" Кад који домаћин успе те опије полажајника, онда му то служи за похвалу (тако се овде мисли); а ако коме полажајник још и повраћа, то је још боље, јер веле да ће тако бљувати кукуруз свилу (кад буде свилао) и да ће се преливати кошеви пшеницом, ардови вином и ракијом, а дом зивотом и здрављем. По свршетку ручка дају полажајнику нарочито за њега умешени колач, у који забоду по једну пару и обавију повесмом тежине. Но имућнији домаћини, нарочито где у кући има девојака, или млада невеста, поред тога дају још и убрус или чарапе. Ако би се у кући десила у току године каква несрећа или велика штета, онда то приписују положајнику и сматрају га као по све несрећног човека.

   ¹) Ну многи то остављају за други дан, а неки неће никога ни да зову, већ који први дође у кућу, то им је полажајник.

   Ако се које дете роди на Божић, верују да неће бити добре среће.
   Други дан Божића прославља се скоро на исти начин као и први с том само разликом, што се овога дана иде и долази у госте, због чега су улице живље и веселије. Ако првог дана није неко полажен, онда онога, који му први овога дана дође у кућу, сматра за полажајника. И овога дана пије се "у Славу" и сече се колач на исти начин и у исто време као и првог дана. И првог и другог дана не брише се (мете се) ни кућа ни соба, нити се диже постављена совра. Овога се дана почиње јести ложицама.
   Трећег дана Божића, рано изјутра, избаци се сва слама из "куће" и собе и растури се по шљивама, јабукама, крушкама и другом воћу (мећући је између чатала или ракаља) да би у идућој години што боље родило. Сад се "кућа" лепо побрише и растреби, за тим се унесу у њу оне ствари, које су на Бадњи-дан изнете. Ðубре (сметлиште), заједно са метлом, којом је кућа побрисана, носи се и баца у какву јаругу, реку или поток далеко од куће. То кажу да се "ваља", јер верују да се са оним сметлиштем (и метлом) избаце из куће бухе, а и свака стара рђа и несрећа. Нарочито пазе да ово "божићње сметлиште" не чепркају кокошке, јер ће после преко године тице да чепркају и једу конопљино семе, лук, расад и друге усеве.
   После овога узима се онај остатак ("чело") од сагорелог бадњака и исцепа се на неколико цепљика, од којих се направи неколико крстова. Један такав крст задене се за кућњу стреху, да Бог сачува кућу од сваке несреће и напасти; други се носи у виноград, у који се забада, да понесе добар род и да га Бог сачува од сваке непогоде; трећи се забада у посејану пшеницу да добро роди; четврти у качару; пети у кошару, да Бог сачува овце и сву стоку од сваке болести; шести у хладник и т. д.
   Божићњу свећу остављају, те је после упале и забоду у семе од усева, које пре тога окаде, па ће веле дотични усев добро родити и неће бити "главњичав". Ону воду, којом су.