ОБИЧАЈИ И НОШЊА - ХРОНИКА СРЕЗА ЛЕВАЧКОГ -Бориша Радовановић,архивски саветник Историјски архив Шумадије-Крагујевац

ОБИЧАЈИ И НОШЊА

 Кућом заповеда домаћин. Кад он улази у кућу, сви млађи устају и стоје донде докле он не седне. Мушко се више особито је то било у старије времена, цени од женскога. Кад мушкарац прође поред женских, оне се дижу на ноге. У кући најмлађа снаха или, ако овде нема, девојка
увече изује мушкарца чисту обућу и метне да се суши. Невеста по Смиљевцем за годину дана кад сретне на путу мушкарца, стане пред ње, три пута му се приклони, придржавајући једном руком смиљевац да не падне, а другу држећи уз знак поштовања на прсима и онда га пољуби у руку. Преће су били много побожнији него данас: светињу нису псовали као данас, постили су редовно све посте, среду и петак. Празноверни су и сад као што су и пре били. Од пре женске нису радиле у поље, а данас копају, жњу, врху, жељу, пласте, секу дрва, сеју итд. Пређе су се сакупљале у кућама на рад и то су звале прело, а сада се скупљају на сокаку, те раде уз причу и песму, и то сад зову седељка. Као поједне породице из села имају своје заједничке славе, које зову литије. Тако Пољна слави Младенац, Кавадар Св. Јована, Плажине, Течић, Богдање и Цикоте први дан Тројице. Мотрић и Комаране други дан Св. Тројице, Рековац, Ломница, Лепојевић, Превешт, Урсуле, Секурич, Маленово и Рујиниц Велики Спасов-дан (у четвртак 40 дана по Ускрсу). Риљац, Мала и Велика Сугубина, Мала Дренова и Горња Сабанта Мали Спасов-дан (у четвртак по Великом Спасов-дану). Опариће Константина и Јелену. Белушић, Велика Топлица, Шљивица, Г. Дубич, Прњавор, Богалинац и Слатина Другу Тројицу. Калудра, Доброселица и Дулене Бели Четвртак (четвратак по Св. Тројици). Надрље и Рабеновац Белу Суботу. Ратковић Недељу по Великом Спасов-дану. Сиљевица Недељу по Ђурђев-дану. Вукмановац и Медвеђа Бели Петак. Половина села Велика Крушевице слави Недељу пред велики Спасов-дан, а друга половина сам велики Спасов-дан. Сем литије свако село има и богомољу то је један дан у години, који су узимали да светкују када је владао помор међу људима или у стоци. Тако Велика Крушевица има Богомољу Првог октобра, Рековац недељу пред Митров дан, Ратковић 21. новембра, Течиће 1. јануара, Цикоте 13. децембра, Урсуле 24. септембра, Велика Пчелица Тодорову Суботу, Дулене покладе великог поста, Жупањевац Недељу по јесењем Крстов дану, Малешево 1. марта, Баре Ђурђев дан, Мијајиловац Недељу уочи Св. Илије. Поред обичних слава поједине породице заветују по који дан у години. Тако Брадићи у Пољни неће ни за живу главу радити што с воловима на дан 8. маја, због тога што је неки њихов стари радећи тога дана страдао. Некада мушко одело чињаше пртена кошуља, са широким и отвореним рукавима; џемадан од белог сукна с извађеним недрима дугачак до испод појаса са преклопљеним крајевима; гуњче такође од белог сукна; чарапе дугачке до испод колена, са два поплета; опанци, силав, фес, у врху него у дну са кићанком. Сем феса ношена је и капа диљара, која је била на кришке направљена од парчића, боје је била црвене, постављена памуком, у врху проширена. Још је била и капа ћулав исплетен од памука. Све су ове капе куповане у трговинама. Сукно су само жене ткале. А одело кројили нарочити мајстори. Женско је одело било: кошуља, хаљина од белог сукна, дугачка скоро до пета са рукавима, по њој се опасивао појас; по хаљини је долазио зуб, такође од белог сукна, без рукава дугачак до испод колена, крајеви до колена, крајеви с преда му се нису састављали. Удаваче су везле зубум црвеним, у један, два или три реда, према чему је био једнограњац, двограњац и трограњац, последњи се особито ценио, хаљине су се закопчавале закопљачима, које су саме правили одело или је било све брело, а црно је сматрано за поругу. Раније су женске носиле на глави шиљату капу од од луба, платном опшивеним, за коју је озади био прикажен преткан од вуне прелаз, који је досезао чак до пете. Лети се носиле само кошуље и једну узану вунену запрегу, иза ове капе дошла је друпа – џега, која се и данас носи, џега се прави овако; начини се од луба котур са данцетом, на горњој страни око данцета превију три лозе премију те је оно узвишење озго по лубу дође накид од новца. Позади се прикачи превез, овде од платна, који сада допире до сиса. Џега се затим превеже марамом и позади окити пауновим перјем. Данас мушкиње носе одело црне боје. Код женскиње, пак су остали хаљина и зубуи, а место њих су дошле кратке сукнене женске гуње на струг и завијаче, састављене од две поле, чији крајеви небеху сашивени већ се просто преклапаху. Ове се завијаче могу данас видети. Младе невесте како раније тако и сада се разликују по оделу. Некад су носиле на главу смиљевац прављен као џега само много више и искићен перјем, са прикаченим платном озади од црвене богасије (данас се та материја зове мусур), које је досезало до пете. Од исте је црвене материје спреда је за смиљевац прикачен дувак сашивен сребрном, те покрива лице младе који, кад је венчање доведу момковој кући, поцепа кум или стари сват те види шта су довели за момка. Тај смиљевац носе младе за годину дана после удаје па после узме џегу као и остале жене. Од те материје млада је носила и горњу хаљину, звану вуте, која је била дугачка до појаса и изнутра постављена памуком. Још је носила и завијачу.