БРАТИМЉЕЊЕ (ПОБРАТИМСТВО) - ОБИЧАЈИ СРПСКОГ НАРОДА ИЗ ЛЕВЧА И ТЕМНИЋА од Станоја М. Мијатовића

Братимљење (Побратимство)

   Обичај братимљења постоји код Срба још од најстаријих дана. Наши стари јунаци (по

народним песмама) имају пуно својих побратима и посестрима. Вук у своме "Рјечнику" помиње, да су у нашим старим Србуљама биле нарочите молитве, које су свештеници или калуђери читали приликом братимљења, а Милићевић, у И. књ. Етнограф. Зборника, штампао је једну такву молитву, коју је преписао из неке старе Србуље.

   Братимљење се обично чини из нужде, јер у највише случајева болесно лице братими здраво. Чешће братими женско мушко, а од женских више братиме девојке но жене. Мушко се зове побратим а женско посестрима. Побратим (као што и само име каже) замењује брата, а посестрима сестру. Посестрима је она која братими, али и сестре побратимове су њој посестриме (тако их она зове). Кад женско братими мушко, онда су јој и браћа његова побратими, сестре посестриме, отац поочим, а мати помајка. И обратно, на исти начин зове побратим све укућане посестримине. Посестримин човек (муж) сматра побратима (његове жене) као шурака, а његову жену као шурњају. Отац и мати побратимови зову посестриму поћерка, а отац и мати посестримини зову побратима њихове кћери  (или њиховог сина, ако муско братими) посинком. Побратимство се сматра као род, али се не поштује у оноликој мери као кумство.

   Братимљење може да буде код цркве или на гробљу, при откупљивању једноданаца или једномесечара. Ако би неко чељаде у кући, које дуго болује, уснило, или би му каква врачарица казала, да ће оздравити само онда, ако кога побратими, онда настаје братимљење. За то се најчешће и узимају лица, која би се уснила, али у новије време, узимају се и произвољно лица која ће да братиме, пазећи при том да је дотично лице из добре куће и да је у свему поштено.

   Код цркве се братиме на гробници или пред олтаром код богородичине иконе. То се ради без учешћа свештеника, али с њиховим знањем. Код иконе се пије вино, а на гробници се мећу крстови. Братимљење с вином врши се кад оба лица: и оно које братими и оно кога ће да братими, дођу с чашом вина пред икону, па онда оно, које братими, говори ономе који ће да братими: "Прими ми Бога и Св. Јована, ¹) од данас до века, да си ми побратим" на шта оно друго одговара: "Примам ти Бога и Св. Јована и бићу ти од данас до века побратим". Тако три пута. После овога лице, оно које братими, наздравља чашу вина другом лицу, говорећи: "Здрав си, побратиме"!, на шта му оно одговара: "Бог ти здравље, посестримо" (или побратиме). После се мењају и прво лице здрави другоме. Тако три пута, па се напослетку пољубе. При овом братимљењу, као и при осталима у опште, присуствује још понеко лице (обично из куће онога који братими или из обе куће) као сведок.

   На гробници се пак братими овако: болесница или болесник (који ће да братими) легне на леђа, а оно лице, које се братими, меће му по један крст (који се нарочито за то чувају по неким црквама и манастирима) на чело, на груди и на десну руку, пазећи при том да распеће на сваком месту буде окренуто доле. Кад болесник тако мало полежи, онда скида прво крст са десне руке па га пољуби (у распеће) и даје га побратиму (или посестрими), говорећи: "Прими божји крст побратиме", на шта овај одговара: "Примам и помогао ти Бог и крст, посестримо". Тако се ради и говори, кад се скину крстови са чела и груди. Затим се преко сва три крста сипа вино, које се ухвати у чашу из које га после окусе по три пута оба лица, наздрављајући једно другоме као и код иконе. По свршеном братимству ручају сви присутни заједно код лица, које је братимило. После овога, оно лице, које је братимило, иде о једном празнику у госте код онога лица, које је братимљено, носећи при том дар побратиму и свима његовим укућанима. Једно лице може више пута да се братими.

   О начину братимљења при откупљивању било је речи и о одељку Смрт и погреб. Овде ћу поменути само оно, што сам тамо пропустио учинити. Кад једномесечари и једноданци из два разна села хоће да се откупљују (или отклапају), иду обично у село у коме је гроб умрлог. Ако пак то не би могли, онда донесу земље у чарапи са гроба умрлог а у своме гробљу узму земљу са два незнана гроба, па се откупљују код орахове жиле. ²) Будаком се откопа једна орахова жила, која је близу површине, па се на исту метне донета земља у чарапи, упали воштана свећа и метне чаша с вином. За тим се један крај од железа (гвожђа) закачи за жилу и чарапу са земљом, а други за ногу онога који хоће да се откупљује (отклапље). Онај (или она), који хоће да се откупљује, говори ономе што ће да га побратими: "Прими Бога и Св. Јована и откупи роба од гроба, од данас довека да си ми побратим", на шта он одговара: "Примам ти Бога и Св. Јована, откупљујем ти роба од гроба и од данас довека јесам ти побратим". Тако три пута. После овога, оно лице, које се откупљује, узима чашу с вином и наздравља ономе, који га откупљује, на исти начин као и у цркви код иконе. Најзад се пољубе преко жиле и побратимљени скида железо с ногу ономе, који је братимио, и тако је побратимство извршено. Свећа се не враћа кући, већ се оставља да ту сва изгори. На исти начин може да се врши братимство (откупљивањем) на гробу умрлог, па макар он био умро и пре 15. година. У том случају жилу замењује гроб.

   Но то откупљивање може да се врши још и на три следећа начина: 1) мати онога лица, које болује, или нека друга жена из породице, одсече прут од шипка (дивље руже) и измери га на болеснику (болесници), тако да буде исте дужине с њим, па га у вече однесу на гроб умрлог, и ту га остави, говорећи умрлом: "Немој (по имену) тражити мога Божина (или како се болесно лице буде звало); он ти не треба, јер ти тамо имаш доста твојих другова (и сад се ређају имена умрлих из куће); а ако баш хоћеш да дођеш да га узмеш, ти се на овај шипак заустави и ту остани". Сутрадан рано (пре сунца) та иста жена долази с часом вина на тај гроб, те са њега и још друга два незнана гроба узима по мало земље и меће је у вино. То носи кући, па запоји тим вином болесно лице на вратници, а после тога се враћа на супротну страну. 2) Узима се с ватришта комадић камена, мало соли и хлеба, чаша воде и вина и једна пара, па се то заједно с болесником однесе рано у јутру на гроб (с којим је болесник једномесечар) и говори се: "Ако хоћеш друга, ево ти камен; ако си гладан, ево ти хлеба и соли; ако си жедан, ево ти вина и воде; ако хоћеш пара, ево ти и то; само ми немој узимати Марка (име болесника)". Тако се каже три пута, па се трећи пут брзо одлази не осврћући се. 3) Једна жена из куће или породице треба да отидне с болесником рано у јутру на гроб умрлог, с којим је болесник једномесечар, и да понесу пару (ма коју) и цвет (обично босиљак) и то да метну у рупу, где стоји барјак говорећи: "Ево ти пара и цвет, а ти да даш моме Милошу (или како се буде звао болесник) бели свет". Тако говори три пута.

   Сва ова три последња начина одкупљивања врше се без братимства, али се сматрају као увод у братимство, јер ако не би помогли, онда се одмах братими на један од горе описаних начина.

   Братимљење са узајамним лизањем крви, које помиње г. Милићевић, овде не постоји. Чуо сам да се тако братиме горски хајдуци и Арнаути.

   У најновије време братиме се руковањем и љубљењем (па ма на ком месту). То чине обично људи, нарочито младићи, кад желе да живе лепо и да ту жељу вежу неким чином. Познавао сам једно лице које се на тај начин братимило са преко 15 лица.

   По варошима је ручни девер младожењин побратим, те се и то братимство поштује на исти начин као и остала.

   Девојке, које немају браће, често пута братиме некога младића из добре куће, па макар и не биле болесне.

   У народу се сматра теже братимство, које се врши код гроба умрлог него код цркве.