Наводаџисање. - Кад су родитељи о саборима, заветинама и другим јавним скуповима изабрали девојку за сина, онда шаљу девојачким родитељима наводаџију, да их пита: би ли дали девојку за тог и тог момка. Без наводаџије овај се посао никако не врши. За то скоро свако место има по једног или два човека, који се највише и најрадије баве овим послом: то су наводаџије. Наводаџију обично шаље момков отац и за то му обећа извесну суму новаца (од 4 до 12 динара), тј. ако би посао повољно свршио. Поред тога девојка удавача даће му о прошевини или свадби чарапе, јер то му следује од њене стране. По неки се наводаџија, кад полази на овај посао, ухвати рукама за чичак, да би му се тако и започети посао прихваћао, а девојке удаваче, кад бацају сметлиште на Ђурђев-дан, (пре сунца), говоре: "Сметлиште на буњиште а наводаџија уз огњиште" (тако три пута). Ако девојкин отац не би дао своју кћер за понуђену прилику, он обично не каже отворено да не да, већ нађе неки други изговор, као на пр. да му није још девојка стигла, да му није спремна, итд.; а ако хоће да је да, он каже наводаџији, да он на понуду пристаје само нека се "млађи" (тј. момак и девојка) гледају, па ако се један другоме допадне, он нема ништа противу тога. Но ово је гледање више форме ради, а пресудну реч ту има отац (или мати, ако отац не би био жив). Кад момков отац добије од девојкиног оца повољан одговор, он спреми сина па још с неким од рођака иде на оглед... Када се млађи виде (узгред, крадом и испод ока, тј. да нико то не спази), онда сваки отац пита своје "дете" допада ли му се прилика? Ако се допада, онда њих двојица, љубећи се, закључују пријатељство и од тада су пријатељи, па се тако и зову. У знак свршеног чина избаце по неки пиштољ, те га тако разгласе по целом месту. Нигде се скоро не практикује да девојкин отац понуди коме сам или преко наводаџије своје "дете", јер се такав поступак сматра за срамоту и подценио би вредност или потпуно убио углед дотичне девојке. Правило је да пре закљученог пријатељства обе стране распитују који од њих слави коју Славу, па ако би се нашло, да једну Славу славе обе стране, онда се, у највише случајева, не пријатеље, јер се сматрају као рођаци. На ово највише пазе Светојованци, Светосавци и Петковчани. Исто тако многи неће да се пријатеље кад постоји ма какво сродство између обе стране, јер верују да се у браку, везаном у сродству, рађају онакажена деца...
О огледу бива и капарисање. Момков отац да девојци нешто новца (обично у злату), а она њему, момку и осталима, који буду с њима пошли, дар: ком чарапе, ком убрус (пешкир), а момку два до три "бошчалука" (чарапе, канице, гаће, кошуљу, убрус и др). Пошто се добро почасте уговоре јабучно или праве прошевину. Прошевина и јабучно скоро се не разликују једно од другога, али се овамо нађе по које место, где се овај први чин зове прошевина, а овај други, на више места, оглед, обележје или капарисање. Но ја ћу, држећи се већине, први чин звати обележје, а други, који иде за овим, јабучно или прошевина. Ако је удавача у свему потпуно спремна, онда се не одлаже много с прошевином (јабучним), а ако није, онда се одлаже. Кад се враћају с обележја или капарисања, онда удавача веже сваком коњу за узду с десне стране по убрус, а ти убруси после казују свуда да је отац нашао за сина девојку. Има случајева да момак "о обележју" даје девојци прстен, који после о прошевини размени бољим, али су ти случајеви ретки (и из вароши пренети). Под обележјем овде треба разумети давање новца од стране момковог оца и давање дарова од стране удавачине. Оглед и обележје или капарисање бивају обично дању, а врло ретко ноћу.
По свршеном обележју момкова мати, с још неком женом из рода, иде к будућој снахи те јој носи плетиво (то је опште правило) и гледа дарове. Но има случајева да по неке мајке, које имају синове за женидбу, иду с неким правом код појединих девојака и пре овога чина, те им гледају дарове и сву спрему.
Нема коментара:
Постави коментар