ЛЕВАЧ ОВЕ ГОДИНЕ КОНАЧНО ДОБИО ОЗНАКУ ВИНОГОРЈА

http://novaekonomija.rs/vesti-iz-zemlje/leva%C4%8D-ove-godine-kona%C4%8Dno-dobio-oznaku-vinogorja
По први пут у историји Левач је у новој категоризацији Министарства пољопривреде добио ознаку виногорје, иако се у овом крају грожђе гаји вековима. Левачко виногорје, такође по новој расподели у читавој Србији, припало је реону Три Мораве заједно са Жупом.
Како каже Марија Милетић, винарка из Опарића, елаборат за добијање географског порекла је готов и ускоро би вина из околине Рековца могла да добију маркицу којом се означава поднебље у коме је настало.
У свету винарства ознака географског порекла је веома важна, јер подразумева да се строго поштују стандарди из прописа надлежног министарства. Задати прописи јасно одређују на који начин се прави вино од грожђа које је узгајано баш на том поднебљу.
"Ознака географског порекла нам је битна, јер је то основ за даљи развој виноградарства у левачком крају. Овај крај има исту позицију као и Тоскана у Италији. Састав и конфигурација земљишта су одлични за лозу. Све је то предуслов да покренемо вински туризам од кога би многи могли веома пристојно да живе. Време је да се овај крај врати на винске путеве Србије, јер смо некада заиста били респектабилно подручје", каже Марија Милетић која руководи сопственим виноградима од десет хектара.
А падине села и брда у околини Рековца заиста подсећају на најпознатије винске регионе у свету. Предање каже да се вино после сваке бербе одавде носило цару Лазару у Крушевац на пробу. Путописац Дерншвам је 1555. године записао после пута кроз Левач - "предео испресецан брдашцима, земља лепа и плодна и ту су лени, ниски пространи виногради који се весело пружају, као они од Беча поред Дунава и други даље до Бадена.
Тренутно је у левачком виногорју више од 400 хектара под виновом лозом и за сада има десетак породичних винарија. Добра вест је да ничу нове, чак и велике, попут једне у селу Секурич. Клима је умерено континентална, а виногради су удаљени од индустријских центара. Када се говори о винском туризму, он је, каже Марија Милетић, спојив са целим поднебљем.
"Овде имамо обиље културно-историјских споменика. Имате средњовековне манастире Каленић и Прерадовац, који се налази у срцу винограда", додаје Марија.
У реону Три Мораве је девет виногорја, а удружење које се бори за географско порекло броји 40 чланова. Левачко виногорје се налази на северозападним падинама Јухора, и у горњем делу слива реке Лугомир. Виногради са винским сортама заузимају 92% укупних површина под лозом. Углавном су засађене интернационалне сорте, а сада се већ размишља и о аутохтоним. Виноградарством се бави 920 газдинстава на просечној површини од 44 ара.

ХРОНИКА СРЕЗА ЛЕВАЧКОГ - ВОДЕ - рукопис непознатог аутора из 1955.године

В о д е 

Текуће Воде – У Левчу су главне текуће воде:
Дуленка, која извире са Црнога Врха,
Жупањевачка река, која извире из Тикве. Од њих, кад се састану у Беличком срезу, постаје Лугомир, Калинићка река, извире између самара и Тикве са Гледићких планина, пролази кроз Калинићки прњавор, Превешт, Лепојевиће и Опариће и утиче у Темнић, Бешњаја извире са оранака Беличкога Црнога Врха; Она је глава познате реке Белице, која прима и гратску Реку, састављену од Табаришког и Сеоског потока, Љубостињска река извире из Самара, Дуленка, која тече кроз села: Дулене, Пчелице, Рековац, Течиће, поред Кавадара, Рабеновца и Вукмановца и улази у Белички срез, Жупањевачка река, која тече поред Надрља, кроз Жупањевац, поред Малешева, Драгова, Белушића и Секурича те иде у Белички срез, Бешњаја гратска река находе се у атару села Велике Сугубине. Између села Превешти, Лепојевића, Риљца и Горњег Дубича находи се слатководно језеро на брду, које је за 50-60 метара над долином Каленићке реке, а у атару села Превешта. Ово језеро никад не пресушује и кажу да му се средина никад не следи, нити да има дна (за ово језеро везана је једна легенда, која прича како је неки човек ту орао њиву на светога Вртолому, и са њим била му жена. Бог му пошаље свога анђела да му каже да не оре. Када анђео дође, рекне му:“Што ореш, море, кад је данас вртолома?“ – „Нек он врти, како врти а ја ћу да вртим моју њиву“), одговори орач. Анђео прекрсти штапом – земља се провали и створи се језеро, у које пропадне орач и жена. Олујина, ко се тада беше подигла, однесе жени превез на једно, а ралицу на другу страну брда. Пијаће воде – У селима: Медвеђи, Малој и Великој Сугубини, Пољни, Калудри, Белушићу, Секуричу, Вукмановцу, Рабеновцу, Урсулима, Цикоту, Ратковићу, Слатини, Комаранима, Мотрићу, Сиљевици и Барама сељаци већином пију воду са бунара. У селима пак: Богдању, Рајинцу, Планиници, Доњем и Горњем Дубичу, Божуревцу, Риљцу, Шљивици, Надрљу, Доброселици, Пчелици и Дуленима обично пију воду са извора а у осталима пије се вода са река и бунара. Од извора да споменемо неке значајне: Луњевац, с врло добром водом за пиће, под једним брежуљком у селу Течићу, - Змајевац у селу Риљцу (овако се прозвао, прича народ, што су ту виђали змаја, и што се у њему находе змајотресине (листићи лискуна). Змај, по народном веровању, изгледа као вратило и кад рашири крила, он сине и распе варнице. Таквог су га виђали, причају, кад полети са Змајевца). Говор вода: (Г.М.Ј. Милисављевић у своме извештају овај извор назива Зговор). Између села Купањевца и Сибнице, на 20 метара испод великог града, одакле избија у воду поточић из једног распукнутог камена високог 5 метара; окренутог југу. Вода је врло добра за пиће. Када се код излаза тог поточића чучне чује се из пећине неки глас који се приближава звуку. На пет м. од излаза поточић потиче између два друга камена, међу којима је углављена дрвена полуцев – точак, с кога се вода пије где се такође чује исти звук. Због тога је добила овакво име. У Горњем Дубичу има извор са водом, која лечи од грознице. У Великој Пчелици код малог Ралетинца има чесма, која такође лечи од грознице.

ОБИЧАЈИ И НОШЊА - ХРОНИКА СРЕЗА ЛЕВАЧКОГ -Бориша Радовановић,архивски саветник Историјски архив Шумадије-Крагујевац

ОБИЧАЈИ И НОШЊА

 Кућом заповеда домаћин. Кад он улази у кућу, сви млађи устају и стоје донде докле он не седне. Мушко се више особито је то било у старије времена, цени од женскога. Кад мушкарац прође поред женских, оне се дижу на ноге. У кући најмлађа снаха или, ако овде нема, девојка
увече изује мушкарца чисту обућу и метне да се суши. Невеста по Смиљевцем за годину дана кад сретне на путу мушкарца, стане пред ње, три пута му се приклони, придржавајући једном руком смиљевац да не падне, а другу држећи уз знак поштовања на прсима и онда га пољуби у руку. Преће су били много побожнији него данас: светињу нису псовали као данас, постили су редовно све посте, среду и петак. Празноверни су и сад као што су и пре били. Од пре женске нису радиле у поље, а данас копају, жњу, врху, жељу, пласте, секу дрва, сеју итд. Пређе су се сакупљале у кућама на рад и то су звале прело, а сада се скупљају на сокаку, те раде уз причу и песму, и то сад зову седељка. Као поједне породице из села имају своје заједничке славе, које зову литије. Тако Пољна слави Младенац, Кавадар Св. Јована, Плажине, Течић, Богдање и Цикоте први дан Тројице. Мотрић и Комаране други дан Св. Тројице, Рековац, Ломница, Лепојевић, Превешт, Урсуле, Секурич, Маленово и Рујиниц Велики Спасов-дан (у четвртак 40 дана по Ускрсу). Риљац, Мала и Велика Сугубина, Мала Дренова и Горња Сабанта Мали Спасов-дан (у четвртак по Великом Спасов-дану). Опариће Константина и Јелену. Белушић, Велика Топлица, Шљивица, Г. Дубич, Прњавор, Богалинац и Слатина Другу Тројицу. Калудра, Доброселица и Дулене Бели Четвртак (четвратак по Св. Тројици). Надрље и Рабеновац Белу Суботу. Ратковић Недељу по Великом Спасов-дану. Сиљевица Недељу по Ђурђев-дану. Вукмановац и Медвеђа Бели Петак. Половина села Велика Крушевице слави Недељу пред велики Спасов-дан, а друга половина сам велики Спасов-дан. Сем литије свако село има и богомољу то је један дан у години, који су узимали да светкују када је владао помор међу људима или у стоци. Тако Велика Крушевица има Богомољу Првог октобра, Рековац недељу пред Митров дан, Ратковић 21. новембра, Течиће 1. јануара, Цикоте 13. децембра, Урсуле 24. септембра, Велика Пчелица Тодорову Суботу, Дулене покладе великог поста, Жупањевац Недељу по јесењем Крстов дану, Малешево 1. марта, Баре Ђурђев дан, Мијајиловац Недељу уочи Св. Илије. Поред обичних слава поједине породице заветују по који дан у години. Тако Брадићи у Пољни неће ни за живу главу радити што с воловима на дан 8. маја, због тога што је неки њихов стари радећи тога дана страдао. Некада мушко одело чињаше пртена кошуља, са широким и отвореним рукавима; џемадан од белог сукна с извађеним недрима дугачак до испод појаса са преклопљеним крајевима; гуњче такође од белог сукна; чарапе дугачке до испод колена, са два поплета; опанци, силав, фес, у врху него у дну са кићанком. Сем феса ношена је и капа диљара, која је била на кришке направљена од парчића, боје је била црвене, постављена памуком, у врху проширена. Још је била и капа ћулав исплетен од памука. Све су ове капе куповане у трговинама. Сукно су само жене ткале. А одело кројили нарочити мајстори. Женско је одело било: кошуља, хаљина од белог сукна, дугачка скоро до пета са рукавима, по њој се опасивао појас; по хаљини је долазио зуб, такође од белог сукна, без рукава дугачак до испод колена, крајеви до колена, крајеви с преда му се нису састављали. Удаваче су везле зубум црвеним, у један, два или три реда, према чему је био једнограњац, двограњац и трограњац, последњи се особито ценио, хаљине су се закопчавале закопљачима, које су саме правили одело или је било све брело, а црно је сматрано за поругу. Раније су женске носиле на глави шиљату капу од од луба, платном опшивеним, за коју је озади био прикажен преткан од вуне прелаз, који је досезао чак до пете. Лети се носиле само кошуље и једну узану вунену запрегу, иза ове капе дошла је друпа – џега, која се и данас носи, џега се прави овако; начини се од луба котур са данцетом, на горњој страни око данцета превију три лозе премију те је оно узвишење озго по лубу дође накид од новца. Позади се прикачи превез, овде од платна, који сада допире до сиса. Џега се затим превеже марамом и позади окити пауновим перјем. Данас мушкиње носе одело црне боје. Код женскиње, пак су остали хаљина и зубуи, а место њих су дошле кратке сукнене женске гуње на струг и завијаче, састављене од две поле, чији крајеви небеху сашивени већ се просто преклапаху. Ове се завијаче могу данас видети. Младе невесте како раније тако и сада се разликују по оделу. Некад су носиле на главу смиљевац прављен као џега само много више и искићен перјем, са прикаченим платном озади од црвене богасије (данас се та материја зове мусур), које је досезало до пете. Од исте је црвене материје спреда је за смиљевац прикачен дувак сашивен сребрном, те покрива лице младе који, кад је венчање доведу момковој кући, поцепа кум или стари сват те види шта су довели за момка. Тај смиљевац носе младе за годину дана после удаје па после узме џегу као и остале жене. Од те материје млада је носила и горњу хаљину, звану вуте, која је била дугачка до појаса и изнутра постављена памуком. Још је носила и завијачу.

БОГОЈАВЉАЊЕ - ОБИЧАЈИ СРПСКОГ НАРОДА ИЗ ЛЕВЧА И ТЕМНИЋА од Станоја М. Мијатовића

Богојавце (Богојављење)

На сам празник, после литургије, врши се велико освећење воде у храму, или у порти храма. Та вода се узима и носи кући. 
Tу водицу прво окуси чељад, па тек после тога могу јести. Но где нема цркве, ту се ради овако: једно кућње чељаде, обично женско, отиде изјутра рано са судовима на извор да захвати воде. Са собом понесе киту босиљка и клас кукуруза; кукуруз остави код воде а с босиљком закити напуњене судове водом. Кад се вода донесе у кућу, онда узимају неначети суд, положе секиру на земљу, у кући или соби, где спавају, окрећући при том оштриљ ка истоку; за тим домаћин куће окади три пута чељад и кућу; после овога узима у једну руку спремљени суд с водом а у другу воштану свећу, па, држећи те ствари, стане на ушник положене секире, прекрсти се, пољуби свећу и наздрави домаћици са: "Христос се јави", на шта му она одговара: "Ва истину се јави", и онда пије из тога суда мало, говорећи: "Отац, и Син, и Свети Дух, амин". При сваком пијењу окрене се на другу страну, почињући свагда прво са источне стране. Напослетку, кад каже: "амин", скочи са секире, опет на источну страну, али при овом скакању добро пази да се свећа не угаси, јер ако се угаси, верује се да ће дотични умрети још у току те године. Овако пију водицу сви укућани редом, по старешинству. Неки још мећу пред секиру и жив угљен, као знак живота.. 
   На Богојавце, изјутра рано, сипају воду у бурад с вином, верујући да ће се претворити у вино. Исто тако и богојавачка водица, која се из цркве донесе, или на напред поменути начин у кући освети, сипа се помало у свако буре с пићем, верјући, да се пиће после овога неће никад укварити. Ова се водица чува још и преко целе године и употребљава се као лек против ушобоље, зубобоље итд. а кад се вода у бунару, или расо у каци, опогани, сипа се, после чишћења, ова водица да још боље очисти.
   На Богојавце се целог дана поздравља са: "Христос се јави" и отпоздравља са: "Ва истину се јави", јер овде народ верује, да се овога дана Христос јавио, а уочи овога дана (на Крстов дан) крстио, услед чега се тада поздравља: "Христос се крсти", и: "Ваистину се крсти". На овај дан свака млада невеста иде у оближњу цркву, и то свагда у оном истом руху, у коме је на венчању била. Ово се, кажу, "ваља" ради порода.
   Народ овога краја верује да се уочи овога дана, око пола ноћи, отварају небеса и јавља Бог. Кажу за онога, који би то видео и тада потражио од Бога оно што жели, да би му Бог сигурно то дао. Отуда овде и постоји прича, како је неки човек у очи овога празника протурио (протнуо) главу кроз прозор од собе, и тако чекао да се Бог јави. Кад је било око пола ноћи, небеса се отворе и Бог се јави, а он, у оној забуни, место да рекне: "Дај ми Боже пун бучук (шиник) дуката" погреши те рекне: "Дај ми Боже главу као бучук". Бог му је, кажу, испунио жељу и он није могао никако после да врати натраг главу, те је морао да виче за помоћ и прозор да развали.

ЖУПАЊЕВАЦ У ЛЕВЧУ (прилози за историју)

Мр Велибор Лазаревић 

Апстракт: Село Жупањевац је једно од најзначајнијих историјских места у Србији, али, насупрот томе, веома мало научно истражено. Жупањевац чува остатке античких, римских и средњовековних здања (римско утрврђење на Стражевици, црквину на Царини, цркве у Доњем граду). У њему је највероватније боравио жупан Никола Алтомановић, а 1398. године кнегиња Милица, тада већ монахиња Јевгенија, која је у њему написала даровну повељу манастиру Хиландару. 

Жупањевац данас 

Село Жупањевац лежи у долини реке Жупањевке удаљено 12 км источно од Белушића, исто толико југозападно од Рековца, а од Каленића на око сат хода преко планине. Жупањевац је судећи, како по имену, тако и по археолошким споменицима веома старо насеље. Данас су у селу присутни само остаци некадашњег сјаја и величине којим се живело у средњем веку. Жупањевац је 1844. године имао 43 куће и 326 душа. У њему је био Примирителни суд и састављао је једну општину са Надрљем. 1 Данас село има око 123 куће. Према Тодору Бушетићу пре 1903. године у Жупањевцу је било 113 кућа. Село су чиниле следеће фамилије: „Вучићевци (14), досељеници из Пећи. Славе Св. Николу зимњег (6/ХII), а преслављају летњег (9/V). Морачани (42) досељеници из Црне Горе. Славе Св. Аранђела (8/ХI), а преслава им је Св. Аранђел (26/III). Блажевци (14) досељеници из Блажева у Горњој Топлици. Славе Ђурђиц (3/ХI), а преслављају Ђурђевдан (23/IV). Бркићи (Кулизе) (1), славе Св. Краља (11/ХI), преславе немају.”2 Унутар остатака утврђеног града, усред села, је сеоска школа и црква Св. Илије која се састоји из две целине: старије црквице веома малих димензија на истоку на коју је у новије време дограђен нови нешто шири и вишљи део са звоником. Изнад улаза пише: „Обновљено 1958. године”, а то заправо значи да је тада дозидан нови део на стару цркву-капелу којој је тада измењена само кровна конструкција. Иконостас у тој цркви приложио је Рафаило Д. Симић, трговац из Београда 1887. године, како и пише на њему. Фреске у храму је живописао сликар- наивац Јанко Брашић из Опарића после 1960. године, а највероватније 1963. када су по селу сакупљана јаја.

У сред порте су три споменика жртвама из Првог и Другог светског рата. На ономе из Првог светског рата пирамидалног облика који је на врху имао круну, коју су после рата комунисти бацили, на све четири стране при врху је натпис: ЗА СЛОБОДУ ВИ СТЕ ПАЛИ/ ЖИВОТЕ СТЕ ЖРТВОВАЛИ/А ТИМЕ СТЕ СВОЈЕ ИМЕ/ ВЕЧНОМ СЛАВОМ УВЕНЧАЛИ који је вероватно осмислио Новица Брашић учитељ Основне школе у Жупањевцу родом из Опарића 1923. године који је и основао Друштво за подизање споменика. У северозападном делу града иза школе је стан за учитеља, остава, обори и кокошар. У југозападном делу је између два светска рата од долма грађе подигнута сеоска приземна зграда са великом просторијом у којој су даване даће, приређиване свадбе и испраћаји у војску, а служила је и за ђачку кухињу после Другог светског рата. Ту је и црквена канцеларија. Зграда је сад запуштена. Унутрашњост југоисточног дела града је ђацима и сеоској омладини служила као игралиште. Око 1999. године на том месту је неки мештанин насуо порту са десетак камиона земље и шута што је поравнато булдожером због чега су се мештани бунили. Нераван и валовит терен унутар града указује пре свега на велике вештачке наносе и каскаде које су из различитих разлога прављене унутар града чија аутентичност је тиме и превише нарушена. Зачудо, кад је недавно на неколико метара северније од старијег дела цркве копан темељ за звонару дубок 2 метра кажу да ништа није нађено од археолошког материјала. Према једном документу…остаци средњовековног града у Жупањевцу- Жупањевачки град је за време првобитног детаљног премера 1937. године уписан на Добро цркве жупањевачке Св. Богородице и на Добро школске општине. Овај део који је уписан на Добро школске општине је 1974. године уписан у кат. операту на Друштвена својина-корисник Осн. школа Душан Поповић Белушић-Драгово.”3 На Основну школу се данас води 20,72 ари западног дела утврђеног града а на Црквену општину 15,23 ари у источном делу, као и гробље изван јужних бедема у величини од 24,47 ари. Жупањевац је највероватније био утврђени манастир попут неких сличних у средњовековној Србији. Колики му је значај придавала кнегиња Милица види се по томе што је у Жупањевцу уочи празника Преноса моштију Св. архиђакона Стефана 1. августа 1398. године написала даровну повељу манастиру Хиландару, потписавши се као „Евгенија монахиња кнегиња”.4 Због своје близине манастир Жупањевац, како га она у поменутој повељи назива, је поред Љубостиње свакако био друго монашко уточиште, ако не и прво књегиње- монахиње. То само потврђује да је манастир свакако био добро обезбеђен и утемељен. Атар овог села обилује занимљивим топонимима као што су Црквина, Царина, Трговиште, Мала и Велика Тамница (пећине), Збеговиште… који сведоче о негдашњем животу. Ово село, летњиковац жупана Николе, књегиње Милице и деспота Стефана Лазаревића баштини у свом атару можда највише археолошких локалитета у Србији.

 Горњи град 

Феликс Каниц о жупањевачком Горњем граду бележи: „Са богатих и бурних збивања око овог римског кастела мештани (у селу-В. Л), који су били заинтересовани за моја истраживања, скренуше пажњу на југозападну Градину, са чије се главице, високе 852 м, отвара широк видик-на север преко Јагодине, на југ до Копаоника, на исток до Ртња и на југоисток до Крушевца. Овални бедем нашо сам толико разорен да сам једва некако утврдио његове размере

(највећа ширина око 120 корака и највећа дужина 160 корака). У високој гомили отпадака на јужној страни нашо сам античке кровне плоче, остатке урни, један новчић и, после дубљег копања, комад ливеног гвожђа дуг 2 метра.”5 Дејан Обрадовић за то утврђење на вису изнад Жупањевца наводи да је „димензија 250 х 80 м. Са северне стране му је мање брдо Стражевица. У утврђењу су нађени остаци који, по конфигурацији темеља, личе на цркве; у њему су и куле са страницама, једне куле 10 х 3 м, а друге 15 х 3 м. Куле су попођене циглом дугачком 60, широком 40, дебљине 4 цм. На западној страни од утврђења било је подграђе. Мањи град је 30 м испод великог, дугачак 60, а широк 30 м. Између два града налази се бунар у који се улази степеницама, уклесаним у стени. Са подручја Жупањевца потиче налаз оруђа од гвожђа које се датује у антички период, а недалеко, у селу Драгово, пронађен је митреј из … века.”6 Према записима групе истраживача из 1956. године у „горњем жупањевачком граду налазе се остаци мање црквице, подигнуте од ломљеног камена у малтеру који је данас готово потпуно истрошен. Извесни делови презиђивани су и усуво, вероватно од мештана који су црквицу и откопали.”7 Овај град је био на узвишењу које доминира над западним Поморављем и Левчом и као такав имао је стратешки значај.

Доњи град-Жупањевац 

Према запису Јована Живановића учитеља из Свилајнца из 1843. године „град Жупањевац лежи (…) на узвишеном брдашцу, поред реке, која се Жупањка зове. Он не заузима тако великиј простор, али је тако тврд да га с једне стране и сад јоште неби баш ласно било развалити. Време му је половину висине оборило, а са севера једна зидана ограда и данас здрава читава стои. На њему су две велике капије, једна с југа, а друга са севера, а на овима обадвема подиже се по једна грдна, на полак оборена кула. На оној кули, што је на јужној страни, сваке године по једанпут или двапут примети се, да неку воду из себе пушта; из чега наши стари казују, да је то била тамница водена, у којој су се сужници, што су на смрт били осуђени, губили.”8 Нешто детаљније податке о утврђењу у Жупањевцу даје нам Феликс Каниц који бележи: „Судећи по називу места, мислио сам прво да су дебели зидови око ње остаци неког старог српског жупанског двора. Међутим, ближим испитивањем откривен је један значајан римски кастел са необичном основом (…) Према народном предању, у овом граду је живео неки жупан Никола, о коме су ми многе безвредне измишљотине причали сељаци који су крчили терен од корова и жбуња да бих могао да снимим основу грађевине.”9 Каниц на основу пронађених надгробних споменика и другог материјала закључује да је тврђава разорена у сеоби народа, а у средњем веку обновљена и настањена. 10 Потом исти аутор закључује: „ако је тај град збиља припадао неком жупану Николи, онда би то, с обзиром на све околности, могао да буде онај о коме налазимо нека обавештења код Даничића. 11 Према повељама које он наводи, овај Никола је био брат царице Милице, који је 1369. поседовао жупу Витаљину (данашњи Конавли, италијански Цанале и који се 1395. помиње са својом обудовелом сестром, Милицом и њеним сином деспотом Стефаном Лазаревићем. То би могло да значи да је Никола после несрећне битке на Косову Пољу (1389) прешао у данашњу Србију, која је била остала његовој сестри, и да је тамо своје седиште имао у Жупањевац граду, који су Турци разорили продирући даље у следећем веку.”12 У листу Српче наводи се како „у близини манастира Каленића находи се брдо Жупањац, на коме је један град, сад већ у развалинама. Овај град Николе Жупана, за кога се држи да је живео у време царице Милице и сина јој Стевана Високог.”13 „Град је добио име, по свој прилици, по жупану Николи Алтомановићу коме је изгледа припадао до 1374. године. У Жупањевцу је боравила књегиња Милица док је зидала Љубостињу око 1387-88. године (по Ђ. Радојичићу). Град су Турци у XV веку разорили.”14 Научници 1956. године бележе: „Зидови града очувани су прилично, чак и до 10 м висине. На јужном зиду сачувана је кула, пуних зидова до 3,50 м. На њу се наставља зид дебљине 2,0 м, који даље тече неправилно. Западни и југозападни зид града нису сачувани. Између северне и јужне куле мештани показују место на коме је, наводно, постојала још једна квадратна 10 Феликс Каниц, Србија земља и кула, чији су зидови разорени, а материјал употребљен за зидање других грађевина.”15 Утврђење је „у самом селу, четвероугаоног облика дужине око 80, ширине 60 м, зидано речним каменом. Спољни зид је широк 1 м, а на крајевима западног зида биле су куле чији су зидови ширине 2 м. По зидовима куле, на метар од земље, налазе се неки округли олуци од 6 цм у пречнику. Д. Рашковић претпоставља да је, можда, реч о уређајима за грејање. Рупе за греде стоје на 3 м од земље. У средњовековном утврђењу Жупањевачки град пронађен је римски новац, чиме се аргументује постојање римског кастела.”16 

Црква у Доњем граду 

У Путешествију по Сербији Јоаким Вујић наводи да у Жупањевцу није могао памћења достојно шта видети „но само два порушена церковна зданија, којих рујине стародревне јесу.”17 Јован Живановић 1843. године бележи: „У овом истом граду налази се и један стариј монастир са дворовима и конацима, кои је некада морао лепо украшен бити, како остатци показују. Он је, као обично, к истоку обраћен, и од тврди стена саграђен, и, за чудо, олтар му мало на страни од правог истока стои, од прилике тамо, гди би требало да је десна пјевница. Кад се у овом монастиру служило, у олтар су водила двоја врата, једна из цркве, а друга с поља.”18 Исти аутор наводи и значајне податке о рушењу ове светиње: „Говори се за цело, да је овај монастир до војевања блажене памети србскога вође Карађорђа јошт у целости био, и да је у време његове војне разваљен. Нешто камења одавде је однешено у манастир Калениће, од кога је ту сазидана горња препрата.”19 Живановић је још записао како „међу развалинама (…) монастира леже две гробнице, мермером покривене. На њи и дан данашњиј иду болестници из свију околни села и моле се. У овом олтару село Жупањевац скупља се сваке недеље и празника и Богу се моли, за спомен свои предака, кои су те задужбине градили. Осим тога, сваке четирдесетнице једанпут калуђери из монастира Каленића долазе, и болне и старе ту причесћују, и литију носе.”20 Жупањевчани су 1851. године у сред града на темељима једне старије подигли нову „цркву посвећену пророку Илији, чији сабор прослављају у дашчаним колибама испод дивног јаворовог дрвећа” 21 -записа Феликс Каниц 1888. године. „По натпису над улазом у наос цркву је подигао непознати жупан. обновљена је 1850. године, а по други пут 1887, трудом епископа Јовановића и народа. (…) Данашња црква је једнобродна и засведена полуобличастим сводом. Припрата је касније президана. Она је у висини парапета зидана од опека, а у горњем делу рађена је од дрвета. Темељи са северне стране показују да је ова црква имала облик доста сажетог слободног крста, а централни квадрат указује на могућност да је изнад њега постојала купола. Сва је вероватноћа да црква потиче из Средњег века, а лако је могуће да је припадала жупану Николи који је крајем XIV века држао град у својим рукама.”22

 Црква на Црквини

 На излазу из Жупањевца ка Надрљу у месту званом Црквина су остаци цркве Св. Петра и Павла под путем који је заслугом комуниста делом прешао и преко ње. Ту је и Црквенски поток. 23 Остаци те црквице која је сасвим у рушевинама и којој је припрата била дозидана називају се Велика Жупанија. „Зидана је од већих, нешто притесаних блокова, ломљеног трахита.”24 За ову светињу Јован Живановић 1843. године бележи да се налази „према Жупањевачком граду к западу на једној клисури нека стара четвероуголна црквица, врло уска, но доста висока, без олтара и други црквени знакова. Около ове старине виде се различите подртине, по којима се закључити даје, да су некада ту били многи конаци и подруми.”25 Црква на Царини У месту званом Царина око 1,5 км јужно од „града у Жупањевцу, изнад Гај-Мале, поред сеоског пута, на благој планинској коси налазе се остаци темеља цркве коју народ назива Царина.”26 Народ је цркву откопао у лето 1938. године. Група истраживача је пре 1956. године затекла темеље високе 35-40 цм. „Зидови целе грађевине зидани од кречњака и пешчара. Црква је имала облик једнобродне грађевине са полукружном олтарском апсидом. Царина, основа црквине Карактеристично је да је олтарски простор дубок око 2 метра, био затворен зидом. Око јужног, западног и северног зида ишао је два метра широки трем чији су зидови истоветни са зидовима цркве. На јужном зиду трема се налази улаз. 

Црква на Царини 

У месту званом Царина око 1,5 км јужно од „града у Жупањевцу, изнад Гај-Мале, поред сеоског пута, на благој планинској коси налазе се остаци темеља цркве коју народ назива Царина.”26 Народ је цркву откопао у лето 1938. године. Група истраживача је пре 1956. године затекла темеље високе 35-40 цм. „Зидови целе грађевине зидани од кречњака и пешчара. Црква је имала облик једнобродне грађевине са полукружном олтарском апсидом

Карактеристично је да је олтарски простор дубок око 2 метра, био затворен зидом. Око јужног, западног и северног зида ишао је два метра широки трем чији су зидови истоветни са зидовима цркве. На јужном зиду трема се налази улаз.”

Жупањевчани сматрају да су то темељи манастира првобитно посвећеног Св. Јовану Крститељу (20. јануара) димензија 13 х 11 метара. Због снега верници су цркву преименовали на Усековање главе Св. Јована Крститеља (11. септембра) кад се окупљају на ручак који спрема колачар, обично неко од оних који имају имовину около и који су поклонили цркви скупа око 23 ара. 

  Гробови и гробља у Жупањевцу 

Јован Живановић 1843. године пише како се: „од града на свои 5-600 коракљаи к истоку налази се један усред поља дубке побијен камен, и на њему с грдним словима следујућиј напис: Постави ови камен Кнез Иван-Бег Кнегињи Анђелии, а направи га Вранеш мајстор. 29 ” 30 Каниц га такође обилази 1888. године и пише да је враћајући се „мало заобилазним путем до једног усамљеног биљега који нико не уме да прочита; али уместо очекиваног римског споменика нашо сам само један старији надгробни камен с нешто искривљеним црквенословенским словима.”31 Тодор М. Бушетић пре 1903. године бележи да је белег висок 1,50 м. 32 Стручњаци су на Белези недавно пронашли тај знаменити надгробник и однели у Крагујевац те су се око њега спорили јагодински и крагујевачки чувари баштине, чији је заправо. Око оног места где је био белег Жупањевчани који су се ту населили при копању темеља за зграде ископали су и неке кости33 што указује да је ту можда било првобитно жупањевачко гробљанце па би оно у порти било друго, а изван бедема треће, јер Каниц 1888. године бележи како „у источном делу дворишта замка Жупањевчани већ дуже времена сахрањују своје мртве.”34 Затим да су средњовековне надгробне плоче нађене „у источном делу, које су биле украшене дугим мачевима, крстовима итд. и чија је техника израде била углавном виша него код богумилских споменика о којима је било речи па је према томе, вероватно и друштвени ранг покопаних био такође виши.”35 И данас су источно и југоисточно од цркве у Доњем граду видљиви остаци старог сеоског гробља36 и јабука која стоји као запис. У гробље унутар порте мештани су сахрањивани до пред крај ХIХ века када је засновано ново изван јужног дела градских зидина. Потом је гробље унутар града временом рушено и запуштано. Од надгробних споменика је пре Другог светског рата саграђено степениште које низбрдицом води од источног дела порте преко оближњег Црквеног потока. Источно и југоисточно од старог дела цркве, односно њене олтарске апсиде и данас се на површини земље види неколико надгробних плоча, а изгледа и палих надгробника. Уколико је у Жупањевцу боравио и живот окончао жупан Никола Алтомановић ту би требало тражити и његов гроб. Пошто тела Јевросине (кнегиње Милице) и Јефимије нису пронађена у гробницама у Љубостињи најпре би их требало тражити у залеђу овог манастира у Жупањевцу, Манастирку и другим левачким манастирима где су могла бити пренета у временима сеоба и услед страха да не буду оскрнављена као што су скриване и мошти других светитеља и српских владара

О личности Николе жупана

 Остаје отворено питање да ли је у Жупањевцу боравио жупан Никола Алтомановић (унук војводе Војина, а син великог жупана Алтомана), жупан Никола (брат кнегиње Милице) 37 или Никола Горјански38 (зет кнеза Лазара).

О последњим годинама живота Николе Алтомановића мало се зна. Пошто су удружене снаге бана Твртка, кнеза Лазара и Николе Горјанског 1373. године поразиле војску Николе Алтомановића он је био предат на чување Стефану Мусићу који га је, уз одобрење кнеза Лазара, ослепео. 40 По једној верзији он је неко време провео у манастиру а затим се потуцао којекуда, зауставио у Зети код Балшиних синова где је животарио и скончао 1374. године. 41 То је година смрти коју спомиње и Мавро Орбини. 42 Михаило Ј. Динић закључује да је жупану Николи после ослепљења остављена титула и дата му на уживање област која је припадала кнезу Лазару, 43 (а то би могао бити Левач-В. Л). Према једној забелешци од 4. августа 1376. године он је располагао неким својим људима међу којима је био и један калуђер „и водио је и некакву трговину са Дубровником”.44 Из Дубровника је 7. децембра 1395. године писано кнегињи Милици и кнезу Стефану ради депозита жупана Николе. 

 О Жупањевчанима

Јоаким Вујић и Феликс Каниц описали су гостољубље Жупањевчана. Јоаким Вујић је 1826. године из манастира Каленића преко Трговишта и Стражевице сишао у Жупањевац. „По пришествију мојему овамо сеоски кмет намести ме на квартир код неких газда, то јест Антонија и Јанка Радовича. Ови добродетељни људи примише ме љубовно и угостише ме часно. Тако сутрадан, то јест 29. августа, благодарим овим мојим великодушним људима на человекољубију њиховом, пак с мојим новим момком, Милутином пређем на другу страну планине Стражевице, после планину Делови.

Феликс Каниц је 1888. године са водичем Стојиљком Потковцем ковачем из Рековца посетио Жупањевац и оставио запис о изузетном гостопримству мештана. „Кад смо стигли у Жупањевац, који лежи 480 м ниже, позвао ме је имућни мештанин Марко Јевдић на ручак у своју кућу. Она је пријатно изгледала, бело окречена, са црвеним кровом, окружена воћкама; у дворишту је његова љупка кћерка седела за разбојем и ткала; у кући ме је, у примитивно окреченој повеликој соби, изненадио сасвим а ла франца постављен сто. За сваког госта убрус и по неколико тањира да би се мењали према јелима која жене буду износиле за сто. Овчије и пилеће месо, пита, сир и воће били су главна јела обилног и укусног обеда; млади домаћинов зет Марко Минић неуморно је пунио чаше црним вином са јужних брежуљака код Сибнице. На моју здравицу, у којој сам одо признање старој српској гостољубивости коју сам нашао у овој кући и пожелео јој напредак, одговорио је домаћин у неколико лепо срочених реченица, завршивши жељом за срећан даљи ток мога путовања. Са најпријатнијим осећањима расто сам се од Жупањевчана.”

Шта је нестало

 Од 1843. године људи и време уништили су оне „две наполак оборене куле” које се спомињу у Доњем граду. 48 За време Карађорђа, по једном сведочењу манастир је био читав, али је у време његове војне разваљен, а део камења употребљен и за обнову Каленића. 49 У манастиру Жупањевац уништене су две мермерне гробнице, које се спомињу 1843. године50 , надгробне плоче са мачевима и крстовима и другим украсима, које је 1888. године видео Феликс Каниц. 51 Судећи по томе више су граду и манастиру нанели штете Срби у миру него Турци у рату. Праве одговоре на бројне историјске загонетке Жупањевца даће тек археолози који ће свакако наићи на изузетне налазе који ће подићи углед читавог Левча у српској историографији.  

Легенде и предања 

„Према народном предању, ово је село добило име по неком жупану, који се звао Никола, иначе брату царице Милице. Наиме, цар Лазар га је по наговору царице Милице унапредио у жупана и дао му да влада Жупом и околином.” 52 Левачка предања памте како „после косовског боја (1389), жупан Никола своје седиште из Жупе премешта у Жупањевац-град, јер је био безбедан од турских напада. Док се градио манастир Љубостиња, царица Милица и њен син Стефан Лазаревић (Стеван Високи) живели су у овом старом левачком граду. Касније су овај град разрушили Турци, а жупан Никола се замонашио у манастиру Студеници.”53 „Кажу да је царица Милица била овде, у Жупањевцу, кад је прављена Љубостиња и прича се да је овде негде сакривена круна кнеза Лазара јер је она овде дошла после Косовског боја и била док се није завршила Љубостиња, па је после отишла и замонашила се там!”54 По предању књегиња Милица је овде изнад страсно жубораве реке Жупањке уочи зидања Љубостиње провела 13 година. Кад је Љубостиња била завршена она је због нечега из града изашла тајним подземним тунелом који је излазио код места Белеге на источној страни села тј. на источном улазу у село и отишла за Љубостињу. Милица је по предању у месту званом Барица закопала неко силно благо које није пронађено. 55 Према предању у подножју цркве у Царинама био је римски бунар који је заправо био губилиште јер су у његовој половини били укрштени мачеви учвршћени у зидовима чије су оштрице биле окренуте увис и секле онога кога баце одозго. 56 „Старци приповедају, да је у време Кнеза Лазара ту седио некиј славниј војвода србскиј, по имену и наслову Никола Жупан; и једни кажу, да је заповедао у Срему, гди га је Кнез Лазар био поставио; други опет да је био кнежев војвода, но не сремскиј, него од Саве и Дунава до Крушевца и реке Мораве. О њему живи гатка у народу, да му је Милош Обилић писао за коња Ждрала, на што му Никола одговори, да тога коња неможе нитко ухватити, до сам он Милош. На то дође Милош, и Ждрала одма, како га је по имену зовнуо, ухвати и одведе у Крушевац. Од овога дакле Николе Жупана назван је и онај стариј град и данашње село Жупањевац. (…)”57 „Кнегиња Милица, пошавши с великом војском и сјајном свитом Николи Жупану у госте пошље из данашњег села Дубнице улаке своје, да Николи јаве, да она иде, па да јој спреми конак. Но он холе главе човек одговори овима: Нема кобила пастуха, па је к мени дошла. Улаци то од њега чувши, врате се и кажу кнегињи. Пошто она то чује, јако се разљути, и пошље опет улаке к Николи, да му јаве, да ће га она скоро барутом и оловом поздравити. После тога крене се из села Дубнице, дође до места, на ком је речениј камен, и одма одавде даде ватру на град. Видивши Никола, да у кнегиње нема шале, подкује коње наопако, и јошт с неколико поглавица да се у бегање. Кнегиња дође у град и види, да онога, кога тражи, ту нема, зато одма пошље за њиме потеру. Ова га повија и стигне на месту, гди је данас село Надрље, и ту једнога од његови другара подобро надре, од чега је и исто село, пошто се доцније населило, то име добило. Затим иј оданде даље погони и стигне на брду које Левач од Груже дели, гди Николи одсече тикву, од које се то брдо и данас назива Тиква. Свршивши кнегиња Милица с Николом што је имала, врати се натраг на ово место, одакле је топовима град бити почела, и постави онај камен, за знак доласка свог. 58 Одавде пође даље и дође на оно место, одкуд је улаке шиљала, назвавши га Дубница, по томе, што је ту њена војска дубчити морала, док није од Николе одговор дошао.”

НОВА ГОДИНА - ОБИЧАЈИ СРПСКОГ НАРОДА ИЗ ЛЕВЧА И ТЕМНИЋА од Станоја М. Мијатовића

Нова Година (Ново лето, Васиљев-дан, Мали Божић).

 је празник више познат као Васиљев-дан или Мали Божић, а мање као Нова Година или Ново Лето. Овога се дана једе глава од божићњара, јер се тако "ваља", прави се груваница или чесница и пије се "у Славу", скоро на исти начин као и на Божић. Поред тога и овога се дана, као и на Божић, крми сва стока и иде у госте. Понеки, нарочито у Темнићу, остављају бадњак од Божића, па га на овај дан исцепкају и од њега праве крстиће, које после носе и забадају на иста места, као што сам то казао при опису Божића.
   Но најглавнији обичај о овом празнику јесте прављење чеснице или груванице. Она се прави овако: рано у јутру овога дана умеси се један лепчић од пројиног брашна. Кад се буде сејало брашно за овај колач, меће се у њега љуспица од куће и од јарма, по једно зрно кукуруза, тикве, дулека, пшенице и пасуља, парченце од јабуке, крушке, дрена и шљиве, једна вредећа пара и неке друге стварчице. Пара је симбол богат
ства, љуспица од куће симбол домаћинства, дрен симбол здравља, а сви усеви и воће симбол берићета. Све поменуте ствари добро се измешају у тесту, од кога се, као што сам већ рекао, после умеси колач. (За то што се преће у ватру, а не меће се у црепуљу, зове се колач, мада он често пута може да буде већи и од обична хлеба). Овако умешен колач нашара се (одозго) нарочитом шараљком, која се нарочито за овај случај у кући чува, и ако се преко године више никако не употребљује. Шараљка је начињена од три дрвца: од шљиве, дрена и шипка, дебљине као дечији мали прст, а дужине 7-9 цм. везана унакрст, црвеним и белим концима, у једно, те кад се забоде у чесницу, онда оставља траг од три повеће тачке. Тако се шараљком ишара чесница или груваница на више места, па се после запреће у добар жар у ватришту.
   Кад се сврши потребан посао, и кад се чесница испече, онда се чељад прво окаде и помоле Богу, па седају те ручају. Извађена цесница из ватре добро се обрише од пепела, за тим се разгреје маст у тигању или тепсији, па се чесница сва ту истроши, посоли и добро ложицом измеља. Сад се прво она износи те једе, и ко сад буде нашао коју од метнутих ствари, таква му се и судбина прориче; на пр. ако неко нађе пару, биће богат (трговац); ако нађе дрвце од куће, биће добар кућеник (домаћин); ако нађе дрвце од јарма (или плуга), биће радник; ако нађе дрвце од дрена, биће здрав; а ако нађе који усев или воће, биће берићетан (батлија) итд. После овога настављају ручак и пију "у Славу", као што сам то већ казао.
   Понеки праве чесницу у тепсији, па је покрију сачем. Замету брашно и маст са по којим јајетом, метну све ствари, које сам поменуо, па сипају тесто у тепсију и покрију сачем да се испече. Кад се добро испече, исеку је на онолико парчади, колико има чељади у кући, па сваком даду по парче, и шта који нађе у свом парчету, оно је његово. Овако умешена чесница не шара се шараљком.
   И на овај дан као и на Божић ретко који хоће да спава. Ако на овај дан пада снег или буде облачно, родиће година. На овај дан у вече понегде се купе на оро.
   Многи Цигани овај дан славе и певају.

БОЖИЋ - ОБИЧАЈИ СРПСКОГ НАРОДА ИЗ ЛЕВЧА И ТЕМНИЋА од Станоја М. Мијатовића

Станојe М. Мијатовић

ОБИЧАЈИ СРПСКОГ НАРОДА ИЗ ЛЕВЧА И ТЕМНИЋА 

Б О Ж И Ћ
 

   Божић се у ова два краја рачуна у највеће и најсвечаније празнике; тек за њим долази Ускрс, Тројице, Ðурђев-дан и др. Истина да се и ти празници рачунају као велики, али се они не дочекују и не славе са оном радошћу, са оном унутарњом милином и страхопоштовањем, које из душе извире, као што се то чини на Божић. Ето због тога би га с правом могли назвати царем празника.
   За Божић се пости четрдесет дана (од 14 новем. до 25 децембра). Тај се пост у овом крају издржава врло строго, и у селу је реткост наћи кога, који ће тада да мрси. На три до четири дана пред Божић опажа се код овамошњих сељака неко живље кретање, нека ужурбаност, која личи на припрему за дочек неке високе личности. Тада је понајпреча брига сваког домаћина да самеље довољну количину брашна (и кукурузног и пшеничног), да дотера из забрана дрва и да набави, ако нема код куће, прасе за Божић ("божићњара"), вина и ракије.
   Домаћин и домаћица, или други који од старијих устану овога дана на три до четири сата пред зору, наложе ватру, те домаћин примакне божићњара уз ватру, а домаћица пристави лонац с купусом. Ако пре ложења ватре буде на бадњаку пауља, родиће година. Примицање "печења" уз ватру и одмицање од ватре оглашује се пуцњавом из пушака или пиштоља. Тако раде сви, због чега се по целом селу чује јединачна паљба. Убрзо устану сва деца, јер пуцњава пушака и њих пробуди. Једна од жена (или домаћица, ако је кућа инокосна) иде "на воду", а домаћин или који други мушкарац иде да намири стоку. Жена, која иде "на воду", понесе са собом клас кукуруза и стручак босиљка, па то све тако остави: кукуруз, да га има у изобиљу као воде, а босиљак, да вода буде свагда чиста. Ако коме стока не борави код куће, он понесе са собом умешен колач (у виду котура или алке, који натуче на десни рог дешњаку волу, па га за тим скине давши му полутку да поједе, а пола поједе он сам.) Ако пак стока борави код куће, онда се рано изјутра во уведе у кућу, ту се окади на ватри и натуче му се колач на рог. Ако би се во, при повратку из куће, побалегао у кући или на прагу, биће берићетна година. Свако кућње чељаде изјутра добро пази кога ће туђина прво да види. Ако би видело кога слабог и болешљивог, није му мило, јер веле да ће и оно бити болешљиво преко целе године. Сад се у место уобичајеног поздрава, поздравља са: "Христос се роди" и "Ва истину се роди". Тако се поздрављају све до Крстов-дана (5 јануара), када се поздрављају са: "Христос се крсти" и "Ва истину се крсти". На Богојављење поздрављају се пак са: "Христос се јави" и "Ва истину се јави".

   Оно женско, које је отишло по воду, донесе отуда пуна уста воде, коју проспе на ватру, да је не боле зуби преко године. При улазу у кућу она узме гранчицу од врха бадњаковог и, улазећи, говори: "Христос се роди!" на шта јој, они из куће, одговарају: "Ва истину се роди." За тим са оном гранчицом чара по ватри, говорећи: "Оваца, новаца, среће и кесе, живота и здравља!" Онај пак који је отишао да среди (намири) стоку, донесе отуда неколико гранчица од дрена и шипка. И он при улазу у кућу одломи једну шумовиту гранчицу од бадњаковог врха и, улазећи, говори и ради око бадњака оно исто, што и водоноша, при чему га једна од женских прска зрневљем од жита. После овога домаћица спрема даље шта има око ручка, загреје и замеди или зашећери ракију итд. Један од мушких наточи вина и ракије, колико је за оброк потребно. Док они то сврше, дотле је већ и служба божија свршена, која се овога дана почиње врло рано. Сад се прво окаде и помоле Богу, на исти начин као и на Бадњи-дан. После свршене молитве свако чељаде окуси прво од дрена, говорећи: "Јем дрен да сам здрав као дрен!" За тим окусе од шипка (или вина) говорећи: "Јем шипак да сам црвен као шипак." ¹) Кад и то ураде онда поседају за трпезу, која се и сада поставља на врећи или чему другом. Руча се обично сир, пиктије и печење, а старији при ручку пију још вино и ракију; деца добију сад по једну чашу вина. Прво се пусте деца да се омрсе и то обично месом од божићњара, да би се гојила и била здрава као свиња. Ако се прво омрси мушко дете, биће те године сви јагањци мушки; а ако женско, онда ће и јагањци бити женски (због тога увек пуштају женско дете да се прво омрси). За време ручка домаћин такође не заборавља наздравити бадњаку и прскати га вином.

   ¹) Понеки (нарочито у Левчу) уместо шипка окушају вино.

   После ручка млађи иду те се љуљају, грудвају снегом и возају низ брдо на за то удешеним саоницама. Момци и ислужени војници још гађају белег из пушака, скачу, рву се итд. Старији људи највише и најрадије седе поред костаре вина и гуде уз гусле, које се у ова два краја још понегде чују. Добро се пази да овога дана нико не спава, јер ће после често побољевати. Сеоски сокаци су скоро пусти, јер се данас "не ваља" да ко кога посећује. Исто тако "не ваља се" на Божић бити, јер ако би ко кога ударио, изилазили би му преко целе године чиреви по телу. Ко би на Божић разбио неку ствар, тераће га преко целе године штета. Ако на Божић има много снега на земљи и иња по дрвећу, родиће година. Но ако на Божић дува југ, неће бити добро ни по берићет ни по људско здравље. Женске узимају овога дана свој рад, те започињу мало радити, како би им после ишао посао од руке преко целе  године, а мушки пребрајају новац.
   У овом крају чине на Божић и разне чини. Ми ћемо овде само неколико поменути. Кокошке се овога дана ране на овај начин: домаћица узме своју тканицу, па веже крај с крајем те тако направи круг, у који сипа од синоћ остављене мрвице хлеба и отрошени кукуруз и сваби сву живад на храну. То се тако "чини" да се не би живина преко године растурала, но да би свагда била на окупу и да би ишла за тканицом домаћичином, коју она свагда на себи носи. Ради здравља прескаче понеко на Божић рано изјутра неколико пута преко ватре, говорећи: "Сваку болешчину, која би пошла на мене, нека ватре згори" (тако три пута). Онај, који има пчеле, чини овога дана око њих ово: рано из јутра отиде из куће један на оближњу реку или поток, те захвати пун врг воде, заједно с песком, и преливајући том водом и песком кошнице, говори: "Како вас ја преливао водом, тако ви мене медом; колико песка у реци, толико вас у кошници." После овога узме ражањ, цевљаник и витао, па са тим стварима три пута опколи око пчела. Ово ради за то, да се пчеле само туда витлају и да никуд не беже изван пчеланика, кад се буду ројиле. Ако који орах или друга која воћка није у тој години родила, онда рано на Божић отиду двојица к њој са секиром те јој "прете". Један замахне секиром да је удари, а други га пита: "Шта ћеш то?" - "Да је пресечем," одговара онај. - "А зашто да је пресечеш?" - "Зато, што неће да роди." - "Немој је пресећи, већ јој опрости за сада, па ће јој данашњи свети Божић помоћи да до године роди." Тако раде три пута, и кажу да после те претње дотична воћка мора до године родити.

   После подне, око заранака, домаћица, а ређе домаћин, отиде са још којим кућњим чељадетом те накрми стоку. Понека при овом крмљењу зна понешто и да "учини" али је тај обичај већ редак. Кад се врате од стоке, позову неко дете, обично мушко, из комшилука да их "полази" ¹). Но зову и старије људе, па и девојке. При овоме пазе да је дотични, што они веле, "батлија", и да му сваки посао иде од руке. Кад нађу таквог, окупе сви из суседства да га зову, да их полази. Полажајник, кад улази у авлију, ухвати кокошку или коју другу живину, те је закоље, и она се одмах пече за ручак (главни), који после поменутог доручка бива, око 2-3 сата по подне. Крвљу ове заклане живине домаћица намаже горњи кућни праг, да би се све кокошке око куће скупљале. При улажењу у кућу, полажајник одломи једну гранчицу од бадњакова врха и са њом улази у кућу, говорећи: "Христос се роди!" и "Срећан вам Божић!" при чему га домаћица прска житом и одговара на поздрав, а он, чарајући оном гранчицом по ватри, говори: "Нека нам данашњи свети Божић донесе, колико ових жижица, толико оваца, новаца, среће и кесе, живота из дравља". За овим га уведу у собу и ту му донесу малу троногу столицу са јастуком да седне на њу. Он седа, а ови га преваре, те му столицу измакну и он се преврне. То раде да се преврћу пуна кола са берићетом. После овога он меће неку пару на бадњак, која се после даје домаћину, да је он да мајстору (ковачу), кад буде пред орање клепао раоник. И то се ради за то да буде година срећна и берићетна. За овим посаде полажајника на стално место, са кога не сме да се диже, да се не би преко године квочке са јаја дизале, и заогрћу га врећом или покровцем, да се дом заогрне сваки добром. После свега овога настаје прави ручак. Сад се оним јутрошњим јелима дода још и то после пијења "у Славу" печена кокошка, каква печена кобасица, црева, вешалица или какав део од извађене утробе из божићњара. Сад се пије "у Славу", скоро на онај исти начин као и на бадње вече, а за полажајника се сече највећи колач, који је нарочито за овај дан умешен. За време пијења "у Славу" пуца се из пушака. Свак се труди да свога полажајника што боље угости и почасти. По "Слави" домаћин пије за здравље полажајниково, говорећи: "Фала и поклон сви редом. Ову чашу вина напићемо у твоје здравље Милораде (или већ како се буде звао); твојих родитеља (т. ј. ако их буде имао) за здравље; твоје браће и сестара за здравље; твојој домаћици (ако је ожењен)  и твојој дечици за здравље; целој твојој поменутој и непоменутој фамилији за здравље; дао ви се Бог радовати као срећној браћи; твојих верних комшија, пријатеља и познаника за здравље; твога рада и заната за здравље; ми са мало речи, Бог са великим делом да Бог да!" После овога здрави полажајнику, па онда доспе малко вина у сатлик, говорећи: "Ово за омлађије. Нека Бог омлади у дому, у тору, и на сваком месту. Нека преблаги Бог изведе нашу младеж још на бољи пут, него што је овај, којим ми у животу идемо!" Кад који домаћин успе те опије полажајника, онда му то служи за похвалу (тако се овде мисли); а ако коме полажајник још и повраћа, то је још боље, јер веле да ће тако бљувати кукуруз свилу (кад буде свилао) и да ће се преливати кошеви пшеницом, ардови вином и ракијом, а дом зивотом и здрављем. По свршетку ручка дају полажајнику нарочито за њега умешени колач, у који забоду по једну пару и обавију повесмом тежине. Но имућнији домаћини, нарочито где у кући има девојака, или млада невеста, поред тога дају још и убрус или чарапе. Ако би се у кући десила у току године каква несрећа или велика штета, онда то приписују положајнику и сматрају га као по све несрећног човека.

   ¹) Ну многи то остављају за други дан, а неки неће никога ни да зову, већ који први дође у кућу, то им је полажајник.

   Ако се које дете роди на Божић, верују да неће бити добре среће.
   Други дан Божића прославља се скоро на исти начин као и први с том само разликом, што се овога дана иде и долази у госте, због чега су улице живље и веселије. Ако првог дана није неко полажен, онда онога, који му први овога дана дође у кућу, сматра за полажајника. И овога дана пије се "у Славу" и сече се колач на исти начин и у исто време као и првог дана. И првог и другог дана не брише се (мете се) ни кућа ни соба, нити се диже постављена совра. Овога се дана почиње јести ложицама.
   Трећег дана Божића, рано изјутра, избаци се сва слама из "куће" и собе и растури се по шљивама, јабукама, крушкама и другом воћу (мећући је између чатала или ракаља) да би у идућој години што боље родило. Сад се "кућа" лепо побрише и растреби, за тим се унесу у њу оне ствари, које су на Бадњи-дан изнете. Ðубре (сметлиште), заједно са метлом, којом је кућа побрисана, носи се и баца у какву јаругу, реку или поток далеко од куће. То кажу да се "ваља", јер верују да се са оним сметлиштем (и метлом) избаце из куће бухе, а и свака стара рђа и несрећа. Нарочито пазе да ово "божићње сметлиште" не чепркају кокошке, јер ће после преко године тице да чепркају и једу конопљино семе, лук, расад и друге усеве.
   После овога узима се онај остатак ("чело") од сагорелог бадњака и исцепа се на неколико цепљика, од којих се направи неколико крстова. Један такав крст задене се за кућњу стреху, да Бог сачува кућу од сваке несреће и напасти; други се носи у виноград, у који се забада, да понесе добар род и да га Бог сачува од сваке непогоде; трећи се забада у посејану пшеницу да добро роди; четврти у качару; пети у кошару, да Бог сачува овце и сву стоку од сваке болести; шести у хладник и т. д.
   Божићњу свећу остављају, те је после упале и забоду у семе од усева, које пре тога окаде, па ће веле дотични усев добро родити и неће бити "главњичав". Ону воду, којом су.

БАДЊИ ДАН - ОБИЧАЈИ СРПСКОГ НАРОДА ИЗ ЛЕВЧА И ТЕМНИЋА од Станоја М. Мијатовића

 

Станојe М. Мијатовић

ОБИЧАЈИ СРПСКОГ НАРОДА ИЗ ЛЕВЧА И ТЕМНИЋА 

Бадњи-дан

   Овога дана рано изјутра почисти готово сваки домаћин димњак (оџак) у кући, па затим убије прасе, које се зове божичњар. Божићњару се деца радују више но и самом празнику, и управо код њих је овај празник оличен у овом прасету; за то се сваки домаћин, па био он макар и најсиромашнији, стара да овога дана не остане без божићњара. Крв од божићњара остављају да се њоме на Божић закрми стока (ради запата). Исто тако остављају и јабучицу од прасета, коју натакну на сирово дрво, па склоне под стреху да се суши; ако некога боли гуша, они сипају кроз њу воду и дају болеснику да пије. Ако који сељак не би имао да купи прасе за овај дан, он коље неко бравче из стада; а који ни то не би имао, он коље ћурана, гуску или петла, само неће да дочека Божић, а да што год не закоље. После овога понеки иду у оближњи забран за дрва. На Бадњи-дан жене су још у већем послу, него мушки; оне тада имају, како саме веле, пуне руке посла. Проперу, што имају за пропирање, окрпе, заплету, доврше неки свој (женски) посао, ако је на мало остало, и месе од пројина и пшенична брашна хлеба, колико ће требати за три дана. Од сквасног (пшеничног) теста месе четири повећа шарена колача, који ће се пресећи, кад се буде пило "у Славу", на Бадњи-дан (увече), на први, други и трећи дан Божића. За овим умесе колач за полажајника, за вола и неколико обичних колача, које још истог дана дају деци (сваком по један) да поједу; после овога месе разне друге фигурасте колаче (као на пр.: зеца, гуску, пловку, кола, топуз и др.), које о Божићу дају гостима за децу или носе деци, кад иду у госте. Још умесе један колач за овце; он се прави на форму маказа и њима се закрмљују овце на Божић. За овим умесе колач за свиње, којим их закрмљују такође на Божић; овај се колач прави на форму лопте, по врх које се мећу ситне куглице од теста. То раде све због запата. После мешења, жене напуне овсаном или јечменом сламом опране јастуке и сламњаке, па их ушију и после доводе у ред и чисте "кућу" и собу, у којој ће се божићковати. Децу обузме тада неко радовање, које је помешано с великим нестрпљењем. Мајке их теше, говорећи им, да је Божић близу, да ће довече да буде на тавану а сутра у кући. На Бадњи-дан још, хори се по многим кућама дечија песма:
Божић, Божић бата,
Носи киту злата,
Да позлати врата,
Поред врата и кућу,
И сву децу у кући.

или:

У Божића три ножића,
Једним сече јабучице,
Другим сече вешалице,
Трећим сече печеницу.

или:

Иде Божић, коледо,
Нашем дому, коледо,
Сваком носи, коледо,
Кола здравља, коледо,
И све друго, коледо,
Што нам треба, коледо.

 Један од људи иде овога дана у дрва и тамо одсече и једно церово дрво, коме се нарочита почаст указује и које се зове бадњак (отуда и Бадњи-дан). Који пак нису исли с колима за дрва, они отиду с вечери у свој оближњи забран, те тамо одсеку бадњак. Онај, који иде за бадњак, мора да има на рукама рукавице и да понесе са собом један клас кукуруза и за то нарочито умешени колачић. Кад дође у забран, он бира право церово дрво, средње дебљине. Кад га нађе, он се окрене према њему и истоку, прекрсти се три пута, попрска га кукурузним зрнима, преломи преко пола донети колачић и ослови га речима: "Добро вече свети бадњаче! Срећан ти дан! Дошао сам к теби, да те однесем дому моме, да ми тамо будеш веран помоћник у сваком напретку и бољитку: у кући, у тору, у пољу, и на сваком месту." За овим га почне у корену сећи. Пресек треба да буде кос, како би се на њега могле сместити ствари, којима се у вече дарује бадњак. Први ивер, који одлети од бадњака, оставља, те даје домаћици да меће под карлице, да би јој кајмак био толико дебео. Добро пазе да бадњак при падању не застане на којем дрвету, јер ће после томе домаћину да застане свака срећа у напретку. Пошто се бадњак пресече, носи се онако неокресан кући. Ту се исече на три дела: најдебљи део, јесте прави бадњак и он се не цепа; део, који је одмах до њега, јесте бадњачица, и она се такође не цепа, а најгорњи део су бадњачићи, и они се цепају на неколико делова. Врх са шумом оставља се, да се од њега ломе гранчице и чара по ватри.
   Пошто је одсечен и припремљен бадњак, намирује се стока и узима у врећу слама за увече. Обично узимају јечмену сламу, али у недостатку ње узима се и друга. И сламу, као и бадњак, носе у рукавицама.
   Пред сам мрак домаћице изнесу из куће столице, ступу (с тучком) и друге ствари, те склоне у другу коју зграду или под стреху иза куће. Поред тога, што је год дато коме на зајам у селу (суседство), узима се, а узето враћа се, јер се "не ваља" (ради здравља) да се ствари затеку на Божић код туђина. Сад је већ и вечера готова, која се разноврсношћу јела и слаткиша сматра као најлепша од свих осталих посних вечера. На њој мора бити макар и мало рибе (суве и сирове), ораха, меда, гибанице с купусом, и разних других јела, зејтином запржених.
   Кад је све готово, сређено и припремљено; кад је цео посао свршен, и кад су сви укућани на окупу, онда наступа бадње вече, на којем се ово ради: прво се наложи у кући велика ватра; за тим домаћин навуче рукавице и јави домаћици и осталим укућанима да ће да уноси бадњак. Домаћица брже боље спреми у сито кукуруза (или - ређе - пшенице). Домаћин се при повратку накашље и лупи ногом пред вратима, како би га сви укућани дочекали стојећи. Улазећи у кућу говори: "Добро вече, срећње бадње вече, срећан бадњак; ево где га у кућу уносимо, те да нам у идућој години донесе: оваца, новаца, среће, кесе, берићета, здравља и сва жељена добра. За то нека нам је срећан и добро дошао!" Говорећи ово, он чара с њим по ватри, па га полаже, али тако да "глава" (дебљи крај) бадњака дође у зачеље огњишта. Кад је домаћин прешао кућни праг с бадњаком у рукама, домаћица га прска житом говорећи: "Добро нам дошао и срећан ти бадњак." На исти начин домаћин уноси бадњачицу и бадњачиће. Кад се све то метне на ватру, онда се преко бадњака љубе сви укућани, при чему почиње домаћин са домаћицом. Ово раде за то да се овце љубе с јагањцима, краве с теладма и т. д.
   После овога домаћин иде за сламу, која стоји у врећи, пред кућним прагом. Уносећи сламу, говори: "Добро вече и срећне бање вече!" Домаћица га и сада прска кукурузом, одговарајући му: "Добро дошао и срећње бадње вече, да Бог да!" Врећу не одвезује, већ јој "уста" окрене доле низ своја леђа и, држећи је тако обема рукама преко рамена, говори: "Квок, квок, квок". Деца и остала кућна чељад трче за њим, чупају и растурају сламу по кући, вичући: "Пију, пију, пију" итд. Свако дете, па и оно најмање, и сваки укућанин, "ваља се" да гази обувен у чарапе по слами (јер у противном изилазиће му по табанима преко целе године набоји), због тога је дужност домаћицама да за то вече спреме свакоме нове чарапе. Слама се на овај начин растури свуд по кући и по соби.
   Кад се и ово сврши, моле се Богу. За ову молитву домаћица је спремила повећу воштаницу, коју домаћин пољуби, упали је на спремљеној земљаној кадионици, и, прекрстивши се, привошти је на источној страни кућњег дувара. За овим се укућани поређају у полукруг, окренув се свећи и истоку, али тако да сви мушки буду на десној а женске на левој страни. Домаћин стане до саме свеће, на десној страни, и он се моли гласно за све укућане. Прво окади три пута свећу, себе, сву чељад, бадњак и божићњара, за тим преда кадионицу домаћици, или ком другом чељадету, да окади све кућне одаје. Он пак, поклонивши се, говори: "Да се са страхом приклонимо часноме крсту и благоме Христу," и онда настаје права молитва. Ове су молитве врло различите садржине, јер ни у две суседне куће нису једнаке, за то их не доносимо као опште за један крај. Ну готово у свакој молитви призива се свемогући Бог, Исус Христос, Св. Дух, Света Тројица, Богородица и готово сви светитељи. То се тако понови три пута, а између сваког понављања говори се: "Господи помилуј" (8 пута), а последњи се пут каже: "Господи помилуј нас"; тако три пута узастопце. На свршетку молитве домаћин каже (3 пута): "Прими Боже малу молитву за велику, молимо ти се." А кад се после прекрсти, говори три пута: "Нека Бог услиши нашу молитву и на здравље молитва!" Жене се највише моле Светој Тројици, живој Богородици, Св. Петци и Св. Недељи. Деца ништа не говоре, већ подражавају у кршћењу старијима. Молитва је дуга и траје обично четврт до пола сата. По свршеној молитви угасе свећу и поседају поред ватре. Сад сваки узме да завезује угужвану сламу, говорећи: "Овако да завезује и роди кукуруз, пшеница, пасуљ, лубенице, диње, тикве, трешње, шљиве, крушке, јабуке, вишње" итд. Жене сад почну постављати вечеру али не на лопару, соври или столу, већ на простртом покровцу, врећи, бисазима или торби, а ако тога нема, онда на повећем убрусу. Сад се прво попију неколико чаша грејане, а затим хладне ракије, па се после отпочне вечера. Млађима се не даје ракија, али они ипак морају да чекају старије да одпочну с јелом. Прва часа ракије даје се свагда домаћину, и кад се он прекрсти за јело, онда сви отпочињу. Ова вечера, мора, као што сам рекао, да буде богата. При пијењу вина домаћин наздравља и бадњаку, при чему га одмах другом чашом прелива вином. Сад домаћица метне на њега (на пресек): соли, меда, пшенице, колач, а домаћин пару. Со са бадњака остављају домаћице, те њом закрмљују стоку на Ðурђевдан; мед се даје пчелама да се боље роје, а пшеница и пара мећу се у прво пшенично семе: пшеницу да семе донесе изобилан род, а пару да пшеница има добру цену. Укућани пазе ко ће први спазити кад бадњак прегори; ко то види, срећан је, и он узима ону пару, која је на бадњак метнута. Кад дође на ред риба да се једе, прекине се вечера и пије се "у Славу". Девојка или скоро доведена снаха принесе колач, на који метне свећу, тамњан и босиљак, па то све покрије чистим убрусом. Кад га принесе, говори: "Добро ви седеће!" на шта јој сви одговарају: "Добро дошла и срећан ти колач!" За овим зађе те пољуби старије (почињући од домаћина) у руку, а млађе у образ. Кад је колач принесен, домаћин упали свећу на жару у кадионици, за тим метне тамњан у кадионицу и три пута окади колач, сву чељад, прасе и бадњак. За овим преда другом неком кадионицу да окади остале одаје, а он се у кратко помоли Богу. Ова се молитва прекида пијењем "у Славу" и сечењем колача. За то се напуне вином неколико чаша и сатлика. Домаћин прво узме једну чашу и говори: "Фала и поклон сви редом! Да пијемо чашу вина за Свете Славе, крепке и небесне. Бог и данашња Света Слава нека нам је права заштитница и искрена помоћница где стали, где сели, куд пошли, где дошли, на путу, на суду, у чарној гори, на мутној води, у дому, у тору" итд. Сад два и два од мушких па онда две и две од женских, певају гласно: "Кој' вино пије за Славе божје, помоз' му Боже и Славо божја". Осим домаћина ретко ће ко други овако да "богорада"; остали се обично прекрсте и наздраве другоме, али сваком, који пије, певају исту песму. Пошто сви пију, настаје сечење колача. Домаћин узме у леву руку колач а у десну нож, па се поклони три пута, говорећи: "Богу слава и колач, нама живот и здравље", на што му сви укућани одговарају: "Бог и Христос!" За овим укрсти ножем с доње стране колача три пута, говорећи: "Отац, Син и Св. Дух, амин", после чега пресече колач (такође с доње стране) унакрст. После овога један од најстаријих мушкараца прелије га вином четири пута, а домаћин говори: "Отац и Син и Св. Дух, Христос по среди нас", а враћајући вино у сатлик продужава: "Нека се преливају кошеви пшеницом, ардови пићем а дом животом и здрављем!" Сад преврне колач, па га сви окрећу једном или обема рукама, и пошто га тако три пута окрену, спусте сви руке сем домаћина и најстаријег сина, који преломе колач на две полутине. За овим саставе полутине па колач пољуби прво домаћин, па син (или ко буде). При првом љубљењу домаћин каже: "Отац", при другом: "и Син" а при трећем: "и Св. Дух". Те исте речи понавља и син и на свршетку пољуби оца у руку и раздвоји полутке. Сад гледају у кога је већа полутка, и за тога кажу да је бољи радин а смеју се ономе, у кога се затекла мања полутка. Домаћин своју полутку дели на четвртке, при чему четвртку из десне руке оставља у сито (нека је сита година), а четвртку из леве руке оставља на совру; и онај други разлама своју полутку на четвртине, па четвртку из десне руке подиже у вис, говорећи: "Оволика нека буде пшеница, конопље, лан, кукуруз" итд. па је оставља у раф или какво друго узвишено место, а четвртку из леве руке меће и он на совру. После сечења колача пије се "за крсно име". За ово су већ раније сатлици напуњени вином. Домаћин узима сатлик с вином и, прекрстивши се, говори: "Фала и поклон сви редом! Пили смо за Свете Славе крепке и небесне, а сад да пијемо за крста и крсног... (стр. 120) ... крушака и др. Пре него што почну да једу орахе, домаћин баци по један у сва четири кућна ћоска, и они се не смеју никако одатле узети (ко би их узимао излазиће му по телу, преко године, чирови). При вечери гледају да ли свачија сенка има главу; која не би имала, значи да ће дотични још у току те године умрети. После вечере домаћица узима виљушке и ложице и, везујући их сламом, говори: "Везујем уста копцима, вранама, свракама и другим грабљивицама, да ми не једу моје пилиће." Тако стоје везане и њима се не једе до другог дана Божића. Јело, које после вечере претекне, оставља се за Крстов-дан (5. јануара), пошто је то од Бадњег-дана први дан, који се пости, а оне сакупљене мрве (трохе) остављају да њима нахране сутрадан (на Божић) сву живину. После вечере сви се укућани у један мах изују, како се не би преко године кокошке растурале, па за овим иду на спавање, а један од мушких остане да лежи поред ватре и да чува бадњак да не изгори, као и ватру да се не угаси. Редуше или домаћице растребе и спреме још шта имају по кући и онда иду на спавање.

Како је из Јоханесбурга Црњански стигао у Превешт

Како је из Јоханесбурга Црњански стигао у Превешт

Аутор: Вишња Аранђеловићсреда, 29.07.2015. у 08:15

Колекционар Миладин Милосављевић (Фото Ж. Јовановић)

Превешт код Рековца – Када житеље левачког села Превешт питате по чему је њихов крај посебан, споменуће вам манастир Каленић и Миладина Милосављевића. О чувеном манастиру писано је много и често, а пензионисани учитељ је левачко „скривено благо”.

Дина, како га од милоште зову земљаци, припада оној реткој врсти људи и по образовању и по интересовањима. Цео радни век провео је за катедром и генерације ученика су га проглашавале за омиљеног учитеља. Волели су га и њихови родитељи. Љубав коју је добијао од ђака користио је да их што боље упозна са књигом, а симпатије родитеља –да их ангажује у обнављању школе.

Од катедре и ученика одвојила га је заслужена пензија. Али, учитељ се не одваја од књиге чак ни кад школску таблу замени шаховском. Дина се још пре 30 година заразио „вирусом” колекционарства и почео да скупља ретка издања књига. У пензији, хоби је постао посао.

– Поседујем око хиљаду наслова. Реч је о првим издањима, издањима за библиофиле и ретким књигама од које су неке биле забрањиване и уништаване. У својој библиотеци имам сва прва издања Иве Андрића. Ту су и дела Милоша Црњанског, Његоша, Бранислава Нушића, збирка минијатурних књига... Али, моја колекција није велика – скроман јеседамдесетпетогодишњи Миладин.

Први српски буквар из 1827. и Писменица из 1814.

У картонској кутији, налик на нешто што би педантна домаћица одложила на таван и прогласила „резерватом гриња”, затекли смо Доситејево „Собраније” објављено 1793, Вукову Писменицу српског језика из 1814. и Први српски буквар објављен 13 година касније. У „скромној” колекцији пронашли смо и Андрићев „Мост на Жепи” објављен специјално за библиофиле на четири језика која је Андрић говорио. Ипак, Дина је посебно поносан на „Ex ponto“  из 1918, јер је реч о једном од 125 примерака намењених писцу. Доказ је текст и потпис нобеловца на унутрашњој страни корица. У власништву левачког учитеља је и превод „Хасанагинице” на немачки и француски, који је урадио Алберто Фортис 1776, односно 1778.године.

Као и сваки вешт колекционар,Милосављевић потеже највеће адуте када види да су гледаоци хипнотисани листањем и опијени мирисом старе хартије. На светло тада износи „Наук хришћански за народ словенски” фра Матије Дивковића.

– Ово је 1611. штампано у Венецији – показује нам 410 листова старих 404 године.

– То је једна од првих књига штампаних на ћирилици. Дивковић је морао да излије слова, јер тамо није постојала босанска ћирилица. Требала му је и дозвола за штампање од Већа у Падови. Народна библиотека у Београду има само 100 страна овог дела – задовољно каже Милосављевић, иначе писац две књиге о Левчу.

Од забрањених издања понос овог колекционара је „Биланс совјетског термидора” Живојина Павловића, о Стаљиновим чисткама тридесетих година двадесетог века. Та књига, заправо, није успела ни да изађе из штампарије јер ју је 1940. године услед промењених политичких околности забранила влада Цветковић–Мачек. Непозната је и, вероватно, невероватнапутањакоју је морала да пређе да би дошла у Превешт.
–  Колекционари су доказ да никада нешто није уништено у потпуности и да се увек пронађе бар једна особа која ће и из ватре да извади примерак забрањеног тиража – додаје Дина и показује да међу ретким издањима има Буквар из 1945.

Минијатурна књига

Питамо и коју књигу сматра највреднијом, рачунајући да је то она од пре четири века. Међутим, логика новинара није и логика библиофила.
– Ламент над Београдом! Њу посебно волим, јер обожавам Црњанског. Књига је из 1962, штампана је у Јоханесбургу у штампарији коју је држао један Јагодинац. И она је била намењена писцу па је код мене 72. од 75 примерака првог издања – прича Милосављевић и показује кожну плавичасту футролу направљену за „Ламент”.
Други део његове колекције књига може да послужи као офталмолошки инструмент за тестирање вида. У застакљеномраму, димензија 50 пута 40 центиметара, поређане су 33 минијатурне књиге, а међу њима је и најмања на свету – „Цветови четири годишња доба”.Голим оком је малтене невидљива.

– Величине је 0,75 милиметара. Да из Токија ова књига дође у Превешт помогао ми је један Јапанац, професор српског језика у Сапороу – објашњава Миладин.

Открио нам је и да је тај непун милиметар платио 328 евра. Међу минијатурама, односно књигама које немају више од 10 сантиметара, видели смо најмањи Куранна свету, „Конверзацију на немачком језику”, „Оченаш” димензија пет пута пет милиметара, исписан холандскимна седам страница. Ту је и часопис „Ошишани јеж” из 1993. године. Како нам је објаснио Дина, „Јеж” је у минијатуру отишао из нужде, јер уредништво није имало новца да објави број у већем формату.

Милосављевићева колекционарска тактика је да купује најређе књиге. Колико их је и где се налазе, побројано је у српској колекционарској „светој књизи”– каталогу Јанка Хркаловића. Потом се обраћа Српском библиофилском друштву и даје им задатак за чим да трагају. Нису антикварнице јединеризнице егзотичних примерака књига. Миладин је такве драгоцености куповао и на пијацама, а понешто и на интернету.

– Продавци некад не знају шта имају.Колекционари то умеју добро да искористе правећи се да их одређена књига не занима. Тако долазимо до вредних дела испод цене. Што је књига неугледнија, јефтиније ћеш је добити. Први српски буквар платио сам неколико десетина динара, а прво издање Андрићеве „Травничке хронике” купио сам на београдској пијаци „Зелени венац” за 20 динара – открива нам Дина.

Недосањани сан му је Свето писмо које је 1455. изашло из Гутенбергове штампарије. Волео би да има и Шекспирова Сабрана дела из 1623.Њих једино поседује  библиотека у Окланду на Новом Зеланду и вреде око милион и по евра.

На помен цифре од које се врти у глави, питамо га колико је њега коштала књига фра Матије Дивковића из 1611. Каже да је цена била четвороцифрена, валута страна.

– Да ли је продавац добио колико је тражио?

– Па, ја сам из Превешта, зар не?

------------------------------------------------------------------

Голицава и голишава штампа

Један од примерака „Чивије” из 1970. чији је комплентан тираж заплењен и забрањен. Овај лист пренео је говор Бранка Ћопића, који „онима горе” није био по вољи

За Миладина Милосављевића не важи правило да новине трају само један дан, јер учитељ поред књига има и завидну колекцију штампе. Реч је о првим бројевима и специјалним издањима дневних и вечерњих новина, недељника и месечника, београдске и локалне штампе. Важан део те колекције чине „Политикина” издања – „Експрес”, „Базар”, „Илустрована”, „Забавник”...

– Осим првог броја из 1904, имам и „Политику” од 6. априла 1941, на дан бомбардовања Београда. У том примерку, чије београдско издање није ни стигло до читалаца, налази се један занимљив оглас – најава удаје Олге Симовић, кћерке армијског генерала Душана Симовића. Значи, ни генерал није знао шта ће се тог 6. априла десити – показује Милосављевић и додаје да су му од „Политикиних” издања промакли само први бројеви „Разбибриге”, „Хупера”, „Света компјутера” и „Енигматике”.

Међу 2.400 примерака је и Летопис матице српске штампан 1824, први број „Панчевца” из 1869, „Гласник српског географског друштва” из 1911, „Женски свет” који је почео да излази 1930...

Милосављевићева колекција садржи и листове намењене школарцима: можда најинтересантнији у јуниорској категорији су „Југословенче” из 1931, у којем је осмогодишњи краљ Петар Други поздравио своје вршњаке, али и примерак рековачког листа „Хаварија” из 2008, првог школског таблоида.

Невероватно је у дугачак списак листова које чува Милосављевић. Међу њима су и они које су уређивали чувени писци, попут „Звезде” чији је уредник био Јанко Веселиновић. Веза са књижевницима умела је и да се обије о главу новинама. Тако је свих 10.000 примерака „Чивије” из 1970. заплењено јер је овај лист пренео говор Бранка Ћопића, који „онима горе” није био по вољи.  Иста судбина задесила је и „Интерпрес” 1971. Са трафика је склоњен због голотиње, превише експлицитне за укус тадашњих чувара морала.

------------------------------------------------------------------

Мачак и лист ораха чувају хартију

Како учитељ Милосављевић успева да своје књиге и новине заштити од влаге, глодара, инсеката? Тајну су нам открили његови пријатељи Милутин Стојковић и Живомир Михајловић.

– Имао је мачка Жућу. Он је био супервизор – обилазио је кутије и нема тог миша који би му промакао. Нажалост, угинуо је минуле зиме. Сада Дина мора много чешће да вади новине из кутија, да их прелистава и разврстава, а између страница књига ставља листове ораха. Каже да је то одличан начин да се сачувају странице – причају нам Динине „десне руке” Милутин и Живомир.

------------------------------------------------------------------

Изложба у част 111 „Политикиних” година

У оквиру 46. сабора „Прођох Левач, прођох Шумадију” који се одржава 1. и 2. августа биће отворена и изложба поводом 111 година излажења „Политике”. У Основној школи „Душан Поповић” у Каленићком Прњавору Миладин Милосављевић ће изложити све прве бројеве „Политикиних” издања од 1904. до данас.