НА ЂУРЂЕВ-ДАН - ОБИЧАЈИ СРПСКОГ НАРОДА ИЗ ЛЕВЧА И ТЕМНИЋА од Станоја М. Мијатовића

На Ђурђев-дан. - Овога дана, у јутру рано, сва се кућња чељад окупају у кориту или реци, ако је близу. У ту воду мећу: копитњак, здравац, калопер, коприву, омилен, селен, и друге траве и цвеће. Улога сваке метуте траве тумачи се скоро по самом имену, али коприву мећу да деца жарко љубе своје родитеље. После купања сви се обуку у ново и чисто одело и опашу врбом и дреном; врбом да расту као врба а дреном да буду здрави као дрен. Још задевају за појас: здравац, селен, рутвицу, и још понеко цвеће. Кога би сунце затекло у постељи на Ђурђев-дан, тај неће, како народ верује, бити здрав преко целе године.
   Овога јутра пусти се рано стока, те се напасе по пшеници и великој трави. Свак се сада стара да му стока буде добро сита, јер верује како му стока буде тога дана сита, тако ће бити и преко целе године. Занимљиво је, да овога јутра стока пасе обично росну траву, па су ретки случајеви да јој шкоди. Народ тумачи да је сада чува сам Св. Ђорђе. Чим се музна стока дотера с паше, одмах се музе у окићену ведрицу, као што сам то већ напоменуо. То се млеко свари и даје деци да једу. Сваком, пре јела, сипају воду за врата, да би млека било као воде. Многи не окусе млека, сира, и јагњећег меса пре Ђурђев-дана, а нарочито неће то окусити мајке, којима су деца умирала, или које имају децу "на сиси".
   Овога дана стока се крми око ручка и то на овај начин: с трицама се помешају све оне траве, које су набране на Биљни Петак, па се са тим закрми стока. За ово се набране траве претходно ситно исецкају, како би се лакше с трицама замеле. Стоку крме обично жене а ређе људи. Понеке жене, при крмљењу, мећу трице у круг од своје канице, да се не би стока преко године растурала. Трице се соле сољу од божићног дана. Стока се овога дана крми, да би била здрава и напредна. Телад и јагањци се не одвајају овога дана после музења од крава и оваца, већ цело дан иду заједно; тако се то "ваља" због запата саме стоке.
   Ујутру рано на Ђурдјев-дан направи се од лесковог прућа неколико крстића, па се по један метне под стреху од куће и осталих зграда, а остале однесу у њиве и винограде, те их тамо забоду у земљу. Ово се чини за то, да би крст сачувао дом и имање од свакога зла и непогоде.
   Многе жене измивају овога јутра главу своје деце са сврачијим или врањим јајетом. Ово чине за то, да не би деца имала по коси полеп (прут - перут).
   Овога дана ретко ко преко дана спава, јер кажу, ко то чини, биће после преко целе године спављив и дремљив.
   Имућни људи кољу за овај дан јагањце, јер верују да ће им се стока после боље патити.
   Ко је шугав, треба овога јутра да се окупа у роси, па ће му шуга проћи.
   "Ваља се" да мати на Ђурђев-дан посеје конопље, па ће јој деца брзо расти као конопље.
   "Не ваља се" на три дана пред Ђурђев-дан сејати кукуруз, јер ће да га једе много црв.
   Многе породице у овоме крају славе Ђурђев-дан.
   Ако је на Ðурђев дан ведро, биће родна (берићатна) година.

ВАСКРС - ОБИЧАЈИ СРПСКОГ НАРОДА ИЗ ЛЕВЧА И ТЕМНИЋА од Станоја М. Мијатовића

Велик-дан (Васкрс)

 

Пред Васкрс, који се овде зове и Велик-дан, на Велики Четвртак или Велику Суботу, граде се (боје) јајца и пеку колачи. Јаја се граде највише у варзилу, српку, броћу, рују, љускама од црног лука, а у најновије време и у разним металним бојама. ¹) У колаче се мећу бела и бојена јаја. У овом случају бојена јаја пеку се по два пута: у бакрачу или лонцу при бојењу и под сачем у колачима.
   На Васкрс, у јутру рано, понеки се умију водом, у којој је преноћило црвено јаје, здравац, рутвица и калопер. Ово се чини ради здравља. Из истог узрока даје се овога дана деци те прво окусе вино, да буду црвена као вино. После тога дају деци црвена јаја, те се туцају; онај, који разбије коме јаје, он му га узима, и овај је дужан да му га да. Ручак бива рано, одмах после службе божије. Понеке жене покупе оне љуске, што су их деца ољуштила од обојених јаја, па их иситне, замесе са пшеничним брашном и тиме залепе горњи део кућњег прага. Ово чине за то, да би се кућа сачувала од сваког зла и невоље. На Васкрс се поздравља са: "Христос васкрс;" и отпоздравља са "Ва истину васкрс'". Првога дана Васкрса не иде се нигде од куће, а другога дана обично жене иду у госте, и у том случају носе јаја с колачима, и то онолико комада, колико у дотичној кући има чељади. При том се добро пази да се које чељаде не изостави, јер би слутио његову скору смрт. Бабе шаљу зетовима велики колач са по десет и више јаја.
   Има изрека у народу, која каже: "Васкрс је до подне црвен, а од подне зелен", или: "До подне у јаја, а од подне у коприве". Тиме хоће да се каже, како овај празник већином долази у дане, кад је наш сељак у највећој оскудици, те нема довољно ни хлеба за исхрану.
   Имућнији људи на Васкрс кољу јагањце или младе прасиће.
   Сва три дана Васкрса купи се пред вече оро, које обично траје до првога мрака.

МЛАДЕНЦИ - ОБИЧАЈИ СРПСКОГ НАРОДА ИЗ ЛЕВЧА И ТЕМНИЋА од Станоја М. Мијатовића

Младенци

   Овога дана, рано изјутра, почисти се кућа, двориште, торови и остале зграде око куће.

Сакупљено сметлиште и оторина набаца се на једну гомилу, па се ту упали те изгори. Преко ове ватре "ваља се" да свако кућње чељаде прескоци три пута. Ово чине за то, јер верују, да оне, који прескачу, неће преко године грозница хватати. Непријатан задах дима, овога дана, на далеко се осећа.

   На овај се начин сметлиште и оторина скупља и спаљује на Благовести. То се тада чини ради здравља домаће стоке, а и да их не би нападале (преко године) мухе, бухе и ваши. Само сада кућња чељад не прескаче ватру као на Младенце.

   По градовима и градићима овога краја, за Младенце месе од пшеничног брашна мале пресне колачиће, које, пошто испеку, мажу медом и на младенце раздају деци у кући и суседству, одакле им се враћају други у замену. Ови се колачићи зову младенчићи. Ако у кући, у коју има да се носе ови младенчићи, има и скоро доведена снаха, онда се меће и један младенчић више за њено дете, које ће тек родити.

   Још се по градовима труде да овога дана дарују са нечим своју децу, а млади и младожењи изјављују се честитке и тражи част. Све ово, као што рекох, није по селима обичај.

   Уочи Младенаца обично се сеју кромпири.

БРАТИМЉЕЊЕ (ПОБРАТИМСТВО) - ОБИЧАЈИ СРПСКОГ НАРОДА ИЗ ЛЕВЧА И ТЕМНИЋА од Станоја М. Мијатовића

Братимљење (Побратимство)

   Обичај братимљења постоји код Срба још од најстаријих дана. Наши стари јунаци (по

народним песмама) имају пуно својих побратима и посестрима. Вук у своме "Рјечнику" помиње, да су у нашим старим Србуљама биле нарочите молитве, које су свештеници или калуђери читали приликом братимљења, а Милићевић, у И. књ. Етнограф. Зборника, штампао је једну такву молитву, коју је преписао из неке старе Србуље.

   Братимљење се обично чини из нужде, јер у највише случајева болесно лице братими здраво. Чешће братими женско мушко, а од женских више братиме девојке но жене. Мушко се зове побратим а женско посестрима. Побратим (као што и само име каже) замењује брата, а посестрима сестру. Посестрима је она која братими, али и сестре побратимове су њој посестриме (тако их она зове). Кад женско братими мушко, онда су јој и браћа његова побратими, сестре посестриме, отац поочим, а мати помајка. И обратно, на исти начин зове побратим све укућане посестримине. Посестримин човек (муж) сматра побратима (његове жене) као шурака, а његову жену као шурњају. Отац и мати побратимови зову посестриму поћерка, а отац и мати посестримини зову побратима њихове кћери  (или њиховог сина, ако муско братими) посинком. Побратимство се сматра као род, али се не поштује у оноликој мери као кумство.

   Братимљење може да буде код цркве или на гробљу, при откупљивању једноданаца или једномесечара. Ако би неко чељаде у кући, које дуго болује, уснило, или би му каква врачарица казала, да ће оздравити само онда, ако кога побратими, онда настаје братимљење. За то се најчешће и узимају лица, која би се уснила, али у новије време, узимају се и произвољно лица која ће да братиме, пазећи при том да је дотично лице из добре куће и да је у свему поштено.

   Код цркве се братиме на гробници или пред олтаром код богородичине иконе. То се ради без учешћа свештеника, али с њиховим знањем. Код иконе се пије вино, а на гробници се мећу крстови. Братимљење с вином врши се кад оба лица: и оно које братими и оно кога ће да братими, дођу с чашом вина пред икону, па онда оно, које братими, говори ономе који ће да братими: "Прими ми Бога и Св. Јована, ¹) од данас до века, да си ми побратим" на шта оно друго одговара: "Примам ти Бога и Св. Јована и бићу ти од данас до века побратим". Тако три пута. После овога лице, оно које братими, наздравља чашу вина другом лицу, говорећи: "Здрав си, побратиме"!, на шта му оно одговара: "Бог ти здравље, посестримо" (или побратиме). После се мењају и прво лице здрави другоме. Тако три пута, па се напослетку пољубе. При овом братимљењу, као и при осталима у опште, присуствује још понеко лице (обично из куће онога који братими или из обе куће) као сведок.

   На гробници се пак братими овако: болесница или болесник (који ће да братими) легне на леђа, а оно лице, које се братими, меће му по један крст (који се нарочито за то чувају по неким црквама и манастирима) на чело, на груди и на десну руку, пазећи при том да распеће на сваком месту буде окренуто доле. Кад болесник тако мало полежи, онда скида прво крст са десне руке па га пољуби (у распеће) и даје га побратиму (или посестрими), говорећи: "Прими божји крст побратиме", на шта овај одговара: "Примам и помогао ти Бог и крст, посестримо". Тако се ради и говори, кад се скину крстови са чела и груди. Затим се преко сва три крста сипа вино, које се ухвати у чашу из које га после окусе по три пута оба лица, наздрављајући једно другоме као и код иконе. По свршеном братимству ручају сви присутни заједно код лица, које је братимило. После овога, оно лице, које је братимило, иде о једном празнику у госте код онога лица, које је братимљено, носећи при том дар побратиму и свима његовим укућанима. Једно лице може више пута да се братими.

   О начину братимљења при откупљивању било је речи и о одељку Смрт и погреб. Овде ћу поменути само оно, што сам тамо пропустио учинити. Кад једномесечари и једноданци из два разна села хоће да се откупљују (или отклапају), иду обично у село у коме је гроб умрлог. Ако пак то не би могли, онда донесу земље у чарапи са гроба умрлог а у своме гробљу узму земљу са два незнана гроба, па се откупљују код орахове жиле. ²) Будаком се откопа једна орахова жила, која је близу површине, па се на исту метне донета земља у чарапи, упали воштана свећа и метне чаша с вином. За тим се један крај од железа (гвожђа) закачи за жилу и чарапу са земљом, а други за ногу онога који хоће да се откупљује (отклапље). Онај (или она), који хоће да се откупљује, говори ономе што ће да га побратими: "Прими Бога и Св. Јована и откупи роба од гроба, од данас довека да си ми побратим", на шта он одговара: "Примам ти Бога и Св. Јована, откупљујем ти роба од гроба и од данас довека јесам ти побратим". Тако три пута. После овога, оно лице, које се откупљује, узима чашу с вином и наздравља ономе, који га откупљује, на исти начин као и у цркви код иконе. Најзад се пољубе преко жиле и побратимљени скида железо с ногу ономе, који је братимио, и тако је побратимство извршено. Свећа се не враћа кући, већ се оставља да ту сва изгори. На исти начин може да се врши братимство (откупљивањем) на гробу умрлог, па макар он био умро и пре 15. година. У том случају жилу замењује гроб.

   Но то откупљивање може да се врши још и на три следећа начина: 1) мати онога лица, које болује, или нека друга жена из породице, одсече прут од шипка (дивље руже) и измери га на болеснику (болесници), тако да буде исте дужине с њим, па га у вече однесу на гроб умрлог, и ту га остави, говорећи умрлом: "Немој (по имену) тражити мога Божина (или како се болесно лице буде звало); он ти не треба, јер ти тамо имаш доста твојих другова (и сад се ређају имена умрлих из куће); а ако баш хоћеш да дођеш да га узмеш, ти се на овај шипак заустави и ту остани". Сутрадан рано (пре сунца) та иста жена долази с часом вина на тај гроб, те са њега и још друга два незнана гроба узима по мало земље и меће је у вино. То носи кући, па запоји тим вином болесно лице на вратници, а после тога се враћа на супротну страну. 2) Узима се с ватришта комадић камена, мало соли и хлеба, чаша воде и вина и једна пара, па се то заједно с болесником однесе рано у јутру на гроб (с којим је болесник једномесечар) и говори се: "Ако хоћеш друга, ево ти камен; ако си гладан, ево ти хлеба и соли; ако си жедан, ево ти вина и воде; ако хоћеш пара, ево ти и то; само ми немој узимати Марка (име болесника)". Тако се каже три пута, па се трећи пут брзо одлази не осврћући се. 3) Једна жена из куће или породице треба да отидне с болесником рано у јутру на гроб умрлог, с којим је болесник једномесечар, и да понесу пару (ма коју) и цвет (обично босиљак) и то да метну у рупу, где стоји барјак говорећи: "Ево ти пара и цвет, а ти да даш моме Милошу (или како се буде звао болесник) бели свет". Тако говори три пута.

   Сва ова три последња начина одкупљивања врше се без братимства, али се сматрају као увод у братимство, јер ако не би помогли, онда се одмах братими на један од горе описаних начина.

   Братимљење са узајамним лизањем крви, које помиње г. Милићевић, овде не постоји. Чуо сам да се тако братиме горски хајдуци и Арнаути.

   У најновије време братиме се руковањем и љубљењем (па ма на ком месту). То чине обично људи, нарочито младићи, кад желе да живе лепо и да ту жељу вежу неким чином. Познавао сам једно лице које се на тај начин братимило са преко 15 лица.

   По варошима је ручни девер младожењин побратим, те се и то братимство поштује на исти начин као и остала.

   Девојке, које немају браће, често пута братиме некога младића из добре куће, па макар и не биле болесне.

   У народу се сматра теже братимство, које се врши код гроба умрлог него код цркве.

Седељке (Села или Прела) - ОБИЧАЈИ СРПСКОГ НАРОДА ИЗ ЛЕВЧА И ТЕМНИЋА од Станоја М. Мијатовића

Седељке (Села или Прела)

   Оно, што се по другим крајевима наше домовине зове село или прело, овде се зове седељка.
Седељке бивају одмах по Петров-дану, па трају до позне јесени. На њих иду све женске, које могу по штогод да раде. На седељкама се највише преде, а може и да се чешља вуна, препредају конци, и др., али се никако и никад ту не плете и не шије. Седељке бивају уочи сваког радног дана, само не уочи среде и петка. У ова два дана скупљају се рано изјутра и то се зове на подранак. Исто тако понеки пут се купе и у понедеоник, изјутра.
   На седељку иду из једне куће по две или три женске. Свака понесе са собом рад, који ће тамо радити и бреме дрва или пуна крила поздера, што ће јој за ватру требати; без дрва никога не примају на седељку. На седељку иду у први мрак, одмах по вечери. Седељке бивају обично у селу, на раскрсницама или пред чијом вратницом, на сокаку, и ту долазе обично женске из суседства или најближе околине. Девојчићи и девојке, пред чијом вратницом, или у близини чије вратнице бивају седељке, дођу прве на то место, те наложе ватру и побришу свуд унаоколо око ватре. Разуме се, да ни оне, и ако врше овај посао, не смеју ту да дођу без дрва. Свој долазак или започетак седељке објављују песмом:
"Петролеро, Петар ложи седељку", итд.
или:
"Еј, седељка је веће наложена,
Еј, купите се друге на седељку,
Еј, из свих кућа око нашег дома,
Еј, да кунемо свињареву мајку,
Еј, што проказа многи жир у гори,
Еј, те свињари у гору одоше,
Еј, сви одоше, па опет дођоше,
Еј, мој војин оде и не дође", итд.
   На ову песму одмах почиње скупљање, и скупе се у часу као војници на глас трубе. Кад седају око ватре, зна се свагда које је чије место, те тако не бива око тога речкања нити препирке. Старије жене обично седе у зачељу ватре, а млађе и деца свагда у прочељу. Деца обично ложе и чаркају ватру, а ако би која женска донела који печењак, њихова је дужност да га испеку, али за то добивају део од њега.
   На седељкама, као и на молбама, причају, загонетају се, питају се и певају. Певају девојке и млађе жене, и то све две и две на глас. Прво отпевају њих две један стих песме, па га друге две понове, и то тако иде редом. Песме од седељки и њихове арије врло су различите. Поред народних песама човек може да чује често и покоју ирошку, па и севдалиску песму.
   Седељке трају обично до после пола ноћи. При крају се пева:
Не пој, пиле, рано,
Не буди ми господара мога, итд.
   После овога разилазе се и иду свака својој кући.
   И ако се на седељке скупљају само женске, ипак су ретки случајеви, да се на њима ма којој деси шта неповољно. Колико ми је познато није се у овом крају десила ни једном отмица о седељкама. Поред певања, причања, загонеткања итд. на седељкама жене претресају још и "сеоску политику". Ту ретко кога оставе на миру, а да га не "претресу" те вечери. Не штеде ни људе ни жене, па ни њихове укућане. У тим разговорима радије износе људске мане но врлине. Кад им дође које мушко у друштво, не воле да говоре, већ обично ћуте. Кад се којој од њих придрема, певају јој:
Не спавају, мори друго, не спавај,
Крмељи ти очи залепиле,
А слине ти уста затвориле,
Кудељу ти ватра изгорела", итд.
или:
Спавај ми, спавај, дангубо,
Кудеља те лишила,
К'и стара старца ћираца,
Ки стара вола ћуприја,
Ки стара јарца ћиприја.
Ћипри ми нешто сушкаше,
Девојку момак љубљаше.

ПОКЛАДЕ - ОБИЧАЈИ СРПСКОГ НАРОДА ИЗ ЛЕВЧА И ТЕМНИЋА од Станоја М. Мијатовића

Покладе

   Поклада има неколико, али су најглавније месне покладе, које су сада у велико замениле беле покладе. Пре неколико година, док су ова два краја била богата у стоци и у белом смоку, покладовало је се на месне покладе, па се после преко целе беле недеље јео само бели смок; али од како је стока умањена, једе се данас и у белу недељу месо и маст, па се покладује на беле покладе. За покладе се спремају обично најлепша јела, где печена кокошка, гибаница и млеко не смеју изостати.
   На покладе, у вече, иду на скуп или игру, која је обично насред села до механе, суднице или цркве. И старо и младо, и мушко и женско, лепо обучено, излази тада на скуп. Тамо младеж игра а старији гледају, па се напослетку и они ухвате у коло, те играју, јер се "ваља", да би конопље порасле. После овога старији се часте, наручујући један другоме пиће, па се напослетку у сумрак разилазе кућама, рукујући се и праштајући се један с другим и изјављујући један другоме жељу да у здрављу испосте посте и дочекају светло Васкрсеније...
   Сем игре, на овом скупу праве се досетке и шале, да би се присутни што више насмејали, али оне су већином пренете из вароши.
   На покладе вечерају сви укућани заједно, за једном совром; ни слуга неће тада одвојено вечерати. Тако се "ваља". После свих јела, "ваља се" да сваки поједе по једно печено јаје и да окуси од сира и млека, те да "очисти зубе."
   После вечере опраштају се и сви укућани, нарочито старији, а за овим домаћица раздаје свакоме по чешам белога лука да га поједе, због вештица. Сем тога понека ће баба сваком детету у кући намазати белим луком чело, браду, руке и ноге, такође због вештица.
   Оно јело, које претекне од вечере, остављау, па га неки сутрадан, кад устану "на подранак", једу, јер је "грехота да се баци". Ако и тако што год претекне, дају га псима или Циганима.
   На покладе шаље сусетка сусетки, или рођака рођаци, или богата сиротој: млека, сира, кајмака итд. јер се "ваља" тако поделити, ради здравља стоке. 

ПРОШЕВИНА -. ОБИЧАЈИ СРПСКОГ НАРОДА ИЗ ЛЕВЧА И ТЕМНИЋА од Станоја М. Мијатовића

Прошевина или јабучно. - За јабучно (јабуку) или праву прошевину спрема се и једна и друга кућа, и девојкин и момков отац: девојкин отац да дочека, а момков да понесе. Момковом оцу је дужност да понесе девојци, према уговору на огледу, неколико дуката у злату, које ће носити нанизане о врату (наниз) кад се буде венчала и кад се буде повраћала у род; да понесе једну погачу, ("пријатељска погача"), једног печеног брава и пића (вина и ракије), колико има и хоће; да понесе девојци огледало, чешаљ, прстен, фес, бареш и ципеле, што јој је купио у вароши, и да позове кога он хоће и милује да му буде учасник у овом весељу. А да би се ово весеље на даље чуло и да би изгледало још боље, многи погађају свираче (обично Цигане) да свирају за њима и код девојачке куће. Свирачи морају на првом месту имати бубањ, јер се он на далеко чује, а у новије време узимају за свираче и Србе, који умеју да свирају у кларинет. И гајдаш се чује још понегде у Левчу, али све ређе. Кад је тако момков отац све спремио, он се у одређени дан (обично у недељу или који други празник) креће и иде новом пријатељу на прошевину.

   Госте д
очека и прихвати домаћин (девојкин отац) са послугом. После поздрава он их уводи у свој дом и намести за совру. При том пази да прво место заузму пријатељски (момковог оца) гости, па тек после њих ређа своје, које је позвао и који су му дошли на ово весеље. Одмах, још пре почетка јела, доноси се пријатељска погача, на коју мећу новац сви редом, почињући од пријатеља и домаћина, колико који хоће и милује, али пријатељ (момков отац) мора да да највише. Тако сакупљени новац предаје се после девојци удавачи, који она чува као свој. За овим пријатељ предаје снахи прстен и остале ствари, које јој је купио. Ако је била добила прстен о обележју, она њега скида с руке а натиче овај, а ако не, она натиче овај на домали прст или средњак, на коме га ће после носити редовно. После овога настаје чашћење. Младеж (момци и девојке) једе мало, па одмах излази у двориште те игра, пуца из пиштоља и весели се. Ту сад пријатељи уговоре дан свадбе, дан када ће да иду у варош да погађају девојци рубу (хаљине за венчање), као и то шта ће пријатељ да донесе коме укућанину на дар, кад буде долазио о свадби по девојку, те да се не би после око тога љутили и свађали, ко што се то чешће дешава. Сад девојка дарује прво момка, свекра и свекрву (ако и она буде дошла), па онда остале, који су са њима дошли и на послетку оне, које је њен отац позвао на ово весеље. При даривању даје некоме гаће и кошуљу, некоме кошуљу, некоме чарапе, некоме убрус, итд., али момку и овом приликом (као и о огледу) даје најбоље. У даривању се обично управља према спреми, јер ако има више дарова, она више и даје, а то јој после служи на част и понос. Поред оних, који су ту, те добију дар, она шаље дарове и сваком укућанину (не изостављајући чак ни малу децу) у момковој кући, а те дарове обично прими и носи момкова мајка или сестре. После овога девојка није више девојка удавача, она је прошеница, па се тако и зове све до венчања. На прошевину се иде обично пред вече (супротно идењу на оглед), ређе преко дан, а весеље се продужава махом до зоре.
   По свршеној гозби и послу, прошеници (тј. момков отац с његовима) се враћају натраг, добро накићени и весели. Убруси се и сада вежу коњима за узду или се мећу воловима на палице. По негде певају на глас по два и два ову песму:
Јеси л' чуо где сам испрошена,
Ој јеси л' чуо, где сам испрошена?
Испрошена и прстенована,
Ој испрошена и простенована.
Сутра ће ми похођари доћи,
Ој сутра ће ми похођари доћи,
И пред кућом коло поиграти,
Ој и пред кућом коло поиграти...
   Кад се прошеници врате кући момковога оца, онда и ту наставе гозбу и весеље (које пропраћају са пуцњавом из пиштоља), па се после разилазе сваки својој кући.
   По свршеној прошевини долазе жене код момкове мајке те јој честитају снаху и гледају дарове.
   Неки одмах по обележју одреде дан за испит, тј. када ће се "испитовати" момак и девојка, а неки то чине о прошевини или одмах после ње. Но сви се старају да испит што пре сврше, да би после што пре имали право на венчање. Испит се врши обично код цркве или код свештеникове куће. На испит иде момак и девојка са још неколико рођака. Тада их свештеник пита: имају ли драгу вољу поћи једно за друго, на шта они одговарају да имају (девојка одговара обично после момка и то полако и у стиду). После овога свештеник их поучи како ће и шта радити, очита прописну молитву и тиме је овај обред свршен. За овим момак и девојка пољубе свештеника у руку, а девојка му да још и чарапе.
   После свега овога у кући момкова оца наступи велика ужурбаност, јер се почне у велико спремати за свадбу. Тако се ради и у кући девојкина оца, али се овде мање спрема, јер му и не треба онолико колико првоме. Одређеног дана иде момков отац са прошеницом и још неким од њене стране у оближњу варош, те код неког дућанџије погоди хаљине, које ће прошеници требати за венчање. Он тада обично погађа вистан и либаде, јер је у ова два краја у велико завладао обичај да се прошеница мора баш у тим хаљинам венчати, па макар их после обукла још свега два до три пута у животу, као што то и бива. Ту се утврди цена и одреди дан, до кога хаљине морају бити готове, па се онда враћају кући.
   Мајчина је дужност била и до сада да у свакој прилици саветује и учи своју кћер, како ће и шта радити, кад отиде у "туђу кућу" (тј. у кућу момка, за кога се уда), али у размаку овога времена (од прошевине до свадбе) она не пропушта ни једну прилику да је о томе не посаветује и не  поучи. Ти су матерински савети веома разноврсни и тичу се у главноме будућег позива и односа њене кћери према кући у коју иде, према будућем свекру и свекрви, према "човеку" (мужу), према породу, који ће имати, итд. итд. Кћер све те мајчине савете добро памти и прима.
   Прошеница се сада да у највећи посао. Све послове, које је започела пређе, сада довршује. Сем тога похита те сашије све што јој треба, јер је обичај да девојке изаткано платно не кроје, док се не испросе. Пошто у овом послу због малог времена не може сама све да стигне, то је обичај, да је помогну друге девојке, њене другарице...

НАВОДАЏИСАЊЕ - ОБИЧАЈИ СРПСКОГ НАРОДА ИЗ ЛЕВЧА И ТЕМНИЋА од Станоја М. Мијатовића

 Наводаџисање. - Кад су родитељи о саборима, заветинама и другим јавним скуповима изабрали девојку за сина, онда шаљу девојачким родитељима наводаџију, да их пита: би ли дали девојку за тог и тог момка. Без наводаџије овај се посао никако не врши. За то скоро свако место има по једног или два човека, који се највише и најрадије баве овим послом: то су наводаџије. Наводаџију обично шаље момков отац и за то му обећа извесну суму новаца (од 4 до 12 динара), тј. ако би посао повољно свршио. Поред тога девојка удавача даће му о прошевини или свадби чарапе, јер то му следује од њене стране. По неки се наводаџија, кад полази на овај посао, ухвати рукама за чичак, да би му се тако и започети посао прихваћао, а девојке удаваче, кад бацају сметлиште на Ђурђев-дан, (пре сунца), говоре: "Сметлиште на буњиште а наводаџија уз огњиште" (тако три пута). Ако девојкин отац не би дао своју кћер за понуђену прилику, он обично не каже отворено да не да, већ нађе неки други изговор, као на пр. да му није још девојка стигла, да му није спремна, итд.; а ако хоће да је да, он каже наводаџији, да он на понуду пристаје само нека се "млађи" (тј. момак и девојка) гледају, па ако се један другоме допадне, он нема ништа противу тога. Но ово је гледање више форме ради, а пресудну реч ту има отац (или мати, ако отац не би био жив). Кад момков отац добије од девојкиног оца повољан одговор, он спреми сина па још с неким од рођака иде на оглед... Када се млађи виде (узгред, крадом и испод ока, тј. да нико то не спази), онда сваки отац пита своје "дете" допада ли му се прилика? Ако се допада, онда њих двојица, љубећи се, закључују пријатељство и од тада су пријатељи, па се тако и зову. У знак свршеног чина избаце по неки пиштољ, те га тако разгласе по целом месту. Нигде се скоро не практикује да девојкин отац понуди коме сам или преко наводаџије своје "дете", јер се такав поступак сматра за срамоту и подценио би вредност или потпуно убио углед дотичне девојке. Правило је да пре закљученог пријатељства обе стране распитују који од њих слави коју Славу, па ако би се нашло, да једну Славу славе обе стране, онда се, у највише случајева, не пријатеље, јер се сматрају као рођаци. На ово највише пазе Светојованци, Светосавци и Петковчани. Исто тако многи неће да се пријатеље кад постоји ма какво сродство између обе стране, јер верују да се у браку, везаном у сродству, рађају онакажена деца...
   О огледу бива и капарисање. Момков отац да девојци нешто новца (обично у злату), а она њему, момку и осталима, који буду с њима пошли, дар: ком чарапе, ком убрус (пешкир), а момку два до три "бошчалука" (чарапе, канице, гаће, кошуљу, убрус и др). Пошто се добро почасте уговоре јабучно или праве прошевину. Прошевина и јабучно скоро се не разликују једно од другога, али се овамо нађе по које место, где се овај први чин зове прошевина, а овај други, на више места, оглед, обележје или капарисање. Но ја ћу, држећи се већине, први чин звати обележје, а други, који иде за овим, јабучно или прошевина. Ако је удавача у свему потпуно спремна, онда се не одлаже много с прошевином (јабучним), а ако није, онда се одлаже. Кад се враћају с обележја или капарисања, онда удавача веже сваком коњу за узду с десне стране по убрус, а ти убруси после казују свуда да је отац нашао за сина девојку. Има случајева да момак "о обележју" даје девојци прстен, који после о прошевини размени бољим, али су ти случајеви ретки (и из вароши пренети). Под обележјем овде треба разумети давање новца од стране момковог оца и давање дарова од стране удавачине. Оглед и обележје или капарисање бивају обично дању, а врло ретко ноћу.
   По свршеном обележју момкова мати, с још неком женом из рода, иде к будућој снахи те јој носи плетиво (то је опште правило) и гледа дарове. Но има случајева да по неке мајке, које имају синове за женидбу, иду с неким правом код појединих девојака и пре овога чина, те им гледају дарове и сву спрему.

ПОВОЈНИЦА - ОБИЧАЈИ СРПСКОГ НАРОДА ИЗ ЛЕВЧА И ТЕМНИЋА од Станоја М. Мијатовића

ПОВОЈНИЦА

   Чим нека жена роди дете, одмах прва жена из суседства, са којом ова лепо живи и која за то дозна, умеси брзо, од пројиног или пшеницног брашна, један лепчић, на који мете крушац (грумичак) соли, спреми што год лепо за јело (на посном дану мељан пасуљ, а на мрсном пржених јаја, сира и кајмака несланог) и узме у стакло, пљоску или буклију ракије или вина, за тим спреми једну кошуљицу или платно за њу, које је везано црвеним кончићем а за овај утврђена једна пара, која се доцније веша детету о врат да га не би урекли, па то све завије у чист канавац или убрус и носи породиљи. То се зове повојница. ¹) Жена пак, која је повојницу прва донела, зове се "баба" или "бабица", па макар она и млада била. При улазу код породиље, "баба" назове Бога, пожели добру срећу принови (детету) и подигне све оно, што је донела, горе тавану, говорећи: "Да Бог да бећар (или девојка, ако је дете женско) оволики порастао!" После овога седне код породиље и понуди је с оним што јој је донела. Умешен лепчић да прво неком детету да га оно начне па тај залогај преда после породиљи да га у недрима чува, јер се тако "ваља". За оно јело, које сада породиља прво окуси, верује се да ће га после дете у животу најрадије јести. Ако "баба" овом приликом погледа дете, она пљуне на њега и рекне му: "гад"; то се тако "ваља", да га не би урочила. После овога, посаветује породиљу од чега треба да се добро пази и чува (на пр. да не излази на поље, нарочито после сунчевог заласка, да јој пелене не омркњавају на пољу, да никако не пије воду, да поред себе и детета држи: метлу, циганске гребене, нож, главицу белог лука и др., да држи у недрима онај крушац соли и први залогај од лепчића, и друго којешта, на пр. шта ће да чини да више никако или бар скоро децу не рађа, итд.), па се по том брзо враћа кући, јер иначе "не ваља" много да се задржава, за то што ће после дотичном детету да се задржавају сватови, кад буде стигло за женидбу или удадбу. Исто тако "не ваља се" ништа (па ни судове) том приликом враћати од донетог, јер ће после дотичном детету да се враћају сватови. Повојница се носи породиљи што пре зато, јер се хита да породиља сита задоји дете, те ће јој после бити увек сито и напредно. Обично дају породиљи прво да окуси вино, те да би јој дете било здраво и румено. Ако би "баба" спремала породиљи лепчић од сквасног (киселог) пшеничног теста, она удара на њега онолико поскурника и пробада га онолико пута струком босиљка за колико година породиља не треба да рађа децу, (за то обично удара 3-4 поскурника).
   Сматра се за велики грех ако се одмах новорођеном детету не пошаље повојница, јер се верује да се у том случају не би могло после удати, односно оженити. У народу постоји прича, како нека девојка није могла само због овога да се уда, те су после морали да је као девојку повију у пелене и да јој донесу повојницу...

   Од ове праве или прве повојнице разликује се друга, која бива после ове. Неко време после порођаја породиља спреми шта јој треба и у договору с домаћином позове кума, рођаке и сусетке на повојницу у одређени дан. Ова се повојница приређује обично недељом, празником, о Слави или одмах после Славе, а бива искључиво о мрску. Сем кума (т. ј. ако је мушко лице дете крстило) ретко ће који од људи доћи на ову повојницу, већ највише долазе жене. Свака пак жена, која пође на повојницу, понесе: погачу, чутуру вина или стакло ракије и печену кокошку, а и овом приликом неће се заборавити да се на  погачу метне мало соли, јер се тако "ваља". Поред ове части, жене ће још понети детету: кошуљче или платно за њега, чарапице, капицу, мантаче (антерицу, коповну), а рођаке ће поред тога донети још и неки дар (као на пр. наглавце, чарапе, убрус и др), које ће дати породиљи, домаћину и осталим укућанима; неће се заборавити да се понесу и паре, који ће се метнути на погачу. Донету "час" и дарове остављају на страну ²), па кад седну за богато спремљену совру, онда прво принесу домаћинску погачу, те сваки мете по неколико пара на њу, почињући од домаћина, који највише меће. Тако покупљене паре дају се после породиљи да их чува и у згодној прилици купи што год детету. У највише случајева мајка ће за ове паре купити детету чашу или какав други стаклени суд. После овога дају ту погачу неком детету (из куће) да је начне на три места, па први залогај од ње дају породиљи да га чува, па се после цела погача изломи. За овим принесе донету "час" кум и остале гошће, које га при приношењу увек прво у вис подигну, желећи да принова толико порасте, па га онда спусте на совру и дају да се погача начне. Пошто је принета "часа", окусе од свачијег вина, крстећи се и благосиљајући принову којој се повојница приређује. После овога раздаду донете дарове ³) љубећи при том старице у руку и продуже чашћење, а на крају домаћица (а и домаћин, ако је и он добио дар) дарује на првом месту кума, коме даје кошуљу, па онда остале гошће, које су дар донеле, дарујући свакој наглавке (а домаћин шамију - мараму). После овога повојничарке се разиђу свака својој кући.
   Да се на повојници добро пије и части сведочи и изрека: "Писмо (или частисмо се) кај на повојници", а тако кажу они, који су се негде добро частили. 

ПОЗДРАВИ У ЛЕВАЧКОМ КРАЈУ - ОБИЧАЈИ СРПСКОГ НАРОДА ИЗ ЛЕВЧА И ТЕМНИЋА од Станоја М. Мијатовића

Поздрави

Сељак из овог краја сматра за дужност да поздрави онога, кога сретне, стигне или поред њега
прође. Како му је дужност да кога поздрави, тако с правом очекује да и њега други поздрави, и није му мило, кад га неко стигне, сретне или поред њега прође, а ништа му не рекне. Женско поздравља само женско, а никако мушко, па макар га срела, стигла или поред њега прошла. То је правило са врло ретким изузецима. У јутру се поздравља са: "Добро јутро", "Здраво уранио", "Здраво свануо"; а одговара се са: "Бог ти помогао" (или понегде такође са "Добро јутро", варошки) и "Здраво, хвала Богу, како ти." Преко дан: "Помози Бог", "Помаже Бог", "Како сте, јесте ли здраво"?, "Јесте ли здраво, како сте"? "Како сте, шта радите"?, "Здраво и добро", "Здраво" (у најновије време, али ређе), "Здраво и лепо"; а одговара се са "Бог ти помогао", "Здраво, хвала Богу". Кад неко полази гдегод каже: "С Богом" и "У здравље", а одговара му се: "С Богом пошао" и "У здравље да Бог да". Кад неко полази на пут, каже му се: "Срећан пут", на што он одговара са "Хвала". Кад ко руча или вечера, онда му мимопролазећи каже: "На здравље", на што одговара са "Хвала, оди" (тј, и ти да ручаш), а неки хоће да се нашали па каже: "Хвала, прођи" (тј. иди куд си пошао). Кад неко ради, онда му мимопролазећи каже: "Срећан рад", а он одговара са "Хвала". Кад дете пољуби старијега у руку, онда му се каже: "Жив био и срећу имао", а понеки му тада даду још и по коју пару, а кад женско пољуби старијега у руку, онда му се каже само: "Жива била". Кад је неко иза спавања устао, каже му се: "На здравље" на што он одговара са: "Хвала". У више прилика изговара се по два поздрава од једанпут, као напр.: "Помаже Бог, јесте ли здраво, како сте"? У вече се поздрављају са: "Добро вече" и: "Здраво данили"; а одговара се са: "Бог ти помогао, и: Здраво хвала Богу, како ти"? Кад неко полази у вече од нечије куће, он каже: "Лаку ноћ", на шта му се одговара такође са "Лаку ноћ".
   Кад ко хоће да пије вино или ракију, он прво обрише своја уста и уста суда у коме је пиће, прекрсти се, помоливши се Богу са неколико речи, и здрави оном до себе с десне стране, говорећи: "здрав си", на шта му он одговара са: "Бог ти здравље". Тако се увек здрави, сем Божића, Васкрса и Спасов-дана, када се здрави са: "Христос се роди", "Христос васкрс'", и "Спаси Бог."
   Кад се сродници нису за дуго видели, онда се при виђењу и поздрављању љубе у образ, управо уста. Кад се познаници састану, онда се рукују. Кад женско и мушко, испод 15 година, хоће да се поздaрви са старијим човеком, љубе га у руку. Но у опште су сељаци у ова два краја у поздрављању врло затегнути и избегавају их у свакој могућој прилици. - Капе скидају у цркви, при погребу (сахрани), пред старешином, и кад спавају.

ИЛИЈА ВУКИЋЕВИЋ, ЛЕВАЧКИ ПИСАЦ - КРОЗ ДЕЛО" НА СТРАЖИ"

Отац Илијин, Иван, био је родом из Опарића из угледне породице Вукићевић.

Дело "На стражи" објављено је у мостарском листу "Зора".
Уредници: Јован Дучић и Алекса Шантић.

ЛЕВАЧ ОВЕ ГОДИНЕ КОНАЧНО ДОБИО ОЗНАКУ ВИНОГОРЈА

http://novaekonomija.rs/vesti-iz-zemlje/leva%C4%8D-ove-godine-kona%C4%8Dno-dobio-oznaku-vinogorja
По први пут у историји Левач је у новој категоризацији Министарства пољопривреде добио ознаку виногорје, иако се у овом крају грожђе гаји вековима. Левачко виногорје, такође по новој расподели у читавој Србији, припало је реону Три Мораве заједно са Жупом.
Како каже Марија Милетић, винарка из Опарића, елаборат за добијање географског порекла је готов и ускоро би вина из околине Рековца могла да добију маркицу којом се означава поднебље у коме је настало.
У свету винарства ознака географског порекла је веома важна, јер подразумева да се строго поштују стандарди из прописа надлежног министарства. Задати прописи јасно одређују на који начин се прави вино од грожђа које је узгајано баш на том поднебљу.
"Ознака географског порекла нам је битна, јер је то основ за даљи развој виноградарства у левачком крају. Овај крај има исту позицију као и Тоскана у Италији. Састав и конфигурација земљишта су одлични за лозу. Све је то предуслов да покренемо вински туризам од кога би многи могли веома пристојно да живе. Време је да се овај крај врати на винске путеве Србије, јер смо некада заиста били респектабилно подручје", каже Марија Милетић која руководи сопственим виноградима од десет хектара.
А падине села и брда у околини Рековца заиста подсећају на најпознатије винске регионе у свету. Предање каже да се вино после сваке бербе одавде носило цару Лазару у Крушевац на пробу. Путописац Дерншвам је 1555. године записао после пута кроз Левач - "предео испресецан брдашцима, земља лепа и плодна и ту су лени, ниски пространи виногради који се весело пружају, као они од Беча поред Дунава и други даље до Бадена.
Тренутно је у левачком виногорју више од 400 хектара под виновом лозом и за сада има десетак породичних винарија. Добра вест је да ничу нове, чак и велике, попут једне у селу Секурич. Клима је умерено континентална, а виногради су удаљени од индустријских центара. Када се говори о винском туризму, он је, каже Марија Милетић, спојив са целим поднебљем.
"Овде имамо обиље културно-историјских споменика. Имате средњовековне манастире Каленић и Прерадовац, који се налази у срцу винограда", додаје Марија.
У реону Три Мораве је девет виногорја, а удружење које се бори за географско порекло броји 40 чланова. Левачко виногорје се налази на северозападним падинама Јухора, и у горњем делу слива реке Лугомир. Виногради са винским сортама заузимају 92% укупних површина под лозом. Углавном су засађене интернационалне сорте, а сада се већ размишља и о аутохтоним. Виноградарством се бави 920 газдинстава на просечној површини од 44 ара.

ХРОНИКА СРЕЗА ЛЕВАЧКОГ - ВОДЕ - рукопис непознатог аутора из 1955.године

В о д е 

Текуће Воде – У Левчу су главне текуће воде:
Дуленка, која извире са Црнога Врха,
Жупањевачка река, која извире из Тикве. Од њих, кад се састану у Беличком срезу, постаје Лугомир, Калинићка река, извире између самара и Тикве са Гледићких планина, пролази кроз Калинићки прњавор, Превешт, Лепојевиће и Опариће и утиче у Темнић, Бешњаја извире са оранака Беличкога Црнога Врха; Она је глава познате реке Белице, која прима и гратску Реку, састављену од Табаришког и Сеоског потока, Љубостињска река извире из Самара, Дуленка, која тече кроз села: Дулене, Пчелице, Рековац, Течиће, поред Кавадара, Рабеновца и Вукмановца и улази у Белички срез, Жупањевачка река, која тече поред Надрља, кроз Жупањевац, поред Малешева, Драгова, Белушића и Секурича те иде у Белички срез, Бешњаја гратска река находе се у атару села Велике Сугубине. Између села Превешти, Лепојевића, Риљца и Горњег Дубича находи се слатководно језеро на брду, које је за 50-60 метара над долином Каленићке реке, а у атару села Превешта. Ово језеро никад не пресушује и кажу да му се средина никад не следи, нити да има дна (за ово језеро везана је једна легенда, која прича како је неки човек ту орао њиву на светога Вртолому, и са њим била му жена. Бог му пошаље свога анђела да му каже да не оре. Када анђео дође, рекне му:“Што ореш, море, кад је данас вртолома?“ – „Нек он врти, како врти а ја ћу да вртим моју њиву“), одговори орач. Анђео прекрсти штапом – земља се провали и створи се језеро, у које пропадне орач и жена. Олујина, ко се тада беше подигла, однесе жени превез на једно, а ралицу на другу страну брда. Пијаће воде – У селима: Медвеђи, Малој и Великој Сугубини, Пољни, Калудри, Белушићу, Секуричу, Вукмановцу, Рабеновцу, Урсулима, Цикоту, Ратковићу, Слатини, Комаранима, Мотрићу, Сиљевици и Барама сељаци већином пију воду са бунара. У селима пак: Богдању, Рајинцу, Планиници, Доњем и Горњем Дубичу, Божуревцу, Риљцу, Шљивици, Надрљу, Доброселици, Пчелици и Дуленима обично пију воду са извора а у осталима пије се вода са река и бунара. Од извора да споменемо неке значајне: Луњевац, с врло добром водом за пиће, под једним брежуљком у селу Течићу, - Змајевац у селу Риљцу (овако се прозвао, прича народ, што су ту виђали змаја, и што се у њему находе змајотресине (листићи лискуна). Змај, по народном веровању, изгледа као вратило и кад рашири крила, он сине и распе варнице. Таквог су га виђали, причају, кад полети са Змајевца). Говор вода: (Г.М.Ј. Милисављевић у своме извештају овај извор назива Зговор). Између села Купањевца и Сибнице, на 20 метара испод великог града, одакле избија у воду поточић из једног распукнутог камена високог 5 метара; окренутог југу. Вода је врло добра за пиће. Када се код излаза тог поточића чучне чује се из пећине неки глас који се приближава звуку. На пет м. од излаза поточић потиче између два друга камена, међу којима је углављена дрвена полуцев – точак, с кога се вода пије где се такође чује исти звук. Због тога је добила овакво име. У Горњем Дубичу има извор са водом, која лечи од грознице. У Великој Пчелици код малог Ралетинца има чесма, која такође лечи од грознице.