НОВА ГОДИНА - ОБИЧАЈИ СРПСКОГ НАРОДА ИЗ ЛЕВЧА И ТЕМНИЋА од Станоја М. Мијатовића

Нова Година (Ново лето, Васиљев-дан, Мали Божић).

 је празник више познат као Васиљев-дан или Мали Божић, а мање као Нова Година или Ново Лето. Овога се дана једе глава од божићњара, јер се тако "ваља", прави се груваница или чесница и пије се "у Славу", скоро на исти начин као и на Божић. Поред тога и овога се дана, као и на Божић, крми сва стока и иде у госте. Понеки, нарочито у Темнићу, остављају бадњак од Божића, па га на овај дан исцепкају и од њега праве крстиће, које после носе и забадају на иста места, као што сам то казао при опису Божића.
   Но најглавнији обичај о овом празнику јесте прављење чеснице или груванице. Она се прави овако: рано у јутру овога дана умеси се један лепчић од пројиног брашна. Кад се буде сејало брашно за овај колач, меће се у њега љуспица од куће и од јарма, по једно зрно кукуруза, тикве, дулека, пшенице и пасуља, парченце од јабуке, крушке, дрена и шљиве, једна вредећа пара и неке друге стварчице. Пара је симбол богат
ства, љуспица од куће симбол домаћинства, дрен симбол здравља, а сви усеви и воће симбол берићета. Све поменуте ствари добро се измешају у тесту, од кога се, као што сам већ рекао, после умеси колач. (За то што се преће у ватру, а не меће се у црепуљу, зове се колач, мада он често пута може да буде већи и од обична хлеба). Овако умешен колач нашара се (одозго) нарочитом шараљком, која се нарочито за овај случај у кући чува, и ако се преко године више никако не употребљује. Шараљка је начињена од три дрвца: од шљиве, дрена и шипка, дебљине као дечији мали прст, а дужине 7-9 цм. везана унакрст, црвеним и белим концима, у једно, те кад се забоде у чесницу, онда оставља траг од три повеће тачке. Тако се шараљком ишара чесница или груваница на више места, па се после запреће у добар жар у ватришту.
   Кад се сврши потребан посао, и кад се чесница испече, онда се чељад прво окаде и помоле Богу, па седају те ручају. Извађена цесница из ватре добро се обрише од пепела, за тим се разгреје маст у тигању или тепсији, па се чесница сва ту истроши, посоли и добро ложицом измеља. Сад се прво она износи те једе, и ко сад буде нашао коју од метнутих ствари, таква му се и судбина прориче; на пр. ако неко нађе пару, биће богат (трговац); ако нађе дрвце од куће, биће добар кућеник (домаћин); ако нађе дрвце од јарма (или плуга), биће радник; ако нађе дрвце од дрена, биће здрав; а ако нађе који усев или воће, биће берићетан (батлија) итд. После овога настављају ручак и пију "у Славу", као што сам то већ казао.
   Понеки праве чесницу у тепсији, па је покрију сачем. Замету брашно и маст са по којим јајетом, метну све ствари, које сам поменуо, па сипају тесто у тепсију и покрију сачем да се испече. Кад се добро испече, исеку је на онолико парчади, колико има чељади у кући, па сваком даду по парче, и шта који нађе у свом парчету, оно је његово. Овако умешена чесница не шара се шараљком.
   И на овај дан као и на Божић ретко који хоће да спава. Ако на овај дан пада снег или буде облачно, родиће година. На овај дан у вече понегде се купе на оро.
   Многи Цигани овај дан славе и певају.

БОЖИЋ - ОБИЧАЈИ СРПСКОГ НАРОДА ИЗ ЛЕВЧА И ТЕМНИЋА од Станоја М. Мијатовића

Станојe М. Мијатовић

ОБИЧАЈИ СРПСКОГ НАРОДА ИЗ ЛЕВЧА И ТЕМНИЋА 

Б О Ж И Ћ
 

   Божић се у ова два краја рачуна у највеће и најсвечаније празнике; тек за њим долази Ускрс, Тројице, Ðурђев-дан и др. Истина да се и ти празници рачунају као велики, али се они не дочекују и не славе са оном радошћу, са оном унутарњом милином и страхопоштовањем, које из душе извире, као што се то чини на Божић. Ето због тога би га с правом могли назвати царем празника.
   За Божић се пости четрдесет дана (од 14 новем. до 25 децембра). Тај се пост у овом крају издржава врло строго, и у селу је реткост наћи кога, који ће тада да мрси. На три до четири дана пред Божић опажа се код овамошњих сељака неко живље кретање, нека ужурбаност, која личи на припрему за дочек неке високе личности. Тада је понајпреча брига сваког домаћина да самеље довољну количину брашна (и кукурузног и пшеничног), да дотера из забрана дрва и да набави, ако нема код куће, прасе за Божић ("божићњара"), вина и ракије.
   Домаћин и домаћица, или други који од старијих устану овога дана на три до четири сата пред зору, наложе ватру, те домаћин примакне божићњара уз ватру, а домаћица пристави лонац с купусом. Ако пре ложења ватре буде на бадњаку пауља, родиће година. Примицање "печења" уз ватру и одмицање од ватре оглашује се пуцњавом из пушака или пиштоља. Тако раде сви, због чега се по целом селу чује јединачна паљба. Убрзо устану сва деца, јер пуцњава пушака и њих пробуди. Једна од жена (или домаћица, ако је кућа инокосна) иде "на воду", а домаћин или који други мушкарац иде да намири стоку. Жена, која иде "на воду", понесе са собом клас кукуруза и стручак босиљка, па то све тако остави: кукуруз, да га има у изобиљу као воде, а босиљак, да вода буде свагда чиста. Ако коме стока не борави код куће, он понесе са собом умешен колач (у виду котура или алке, који натуче на десни рог дешњаку волу, па га за тим скине давши му полутку да поједе, а пола поједе он сам.) Ако пак стока борави код куће, онда се рано изјутра во уведе у кућу, ту се окади на ватри и натуче му се колач на рог. Ако би се во, при повратку из куће, побалегао у кући или на прагу, биће берићетна година. Свако кућње чељаде изјутра добро пази кога ће туђина прво да види. Ако би видело кога слабог и болешљивог, није му мило, јер веле да ће и оно бити болешљиво преко целе године. Сад се у место уобичајеног поздрава, поздравља са: "Христос се роди" и "Ва истину се роди". Тако се поздрављају све до Крстов-дана (5 јануара), када се поздрављају са: "Христос се крсти" и "Ва истину се крсти". На Богојављење поздрављају се пак са: "Христос се јави" и "Ва истину се јави".

   Оно женско, које је отишло по воду, донесе отуда пуна уста воде, коју проспе на ватру, да је не боле зуби преко године. При улазу у кућу она узме гранчицу од врха бадњаковог и, улазећи, говори: "Христос се роди!" на шта јој, они из куће, одговарају: "Ва истину се роди." За тим са оном гранчицом чара по ватри, говорећи: "Оваца, новаца, среће и кесе, живота и здравља!" Онај пак који је отишао да среди (намири) стоку, донесе отуда неколико гранчица од дрена и шипка. И он при улазу у кућу одломи једну шумовиту гранчицу од бадњаковог врха и, улазећи, говори и ради око бадњака оно исто, што и водоноша, при чему га једна од женских прска зрневљем од жита. После овога домаћица спрема даље шта има око ручка, загреје и замеди или зашећери ракију итд. Један од мушких наточи вина и ракије, колико је за оброк потребно. Док они то сврше, дотле је већ и служба божија свршена, која се овога дана почиње врло рано. Сад се прво окаде и помоле Богу, на исти начин као и на Бадњи-дан. После свршене молитве свако чељаде окуси прво од дрена, говорећи: "Јем дрен да сам здрав као дрен!" За тим окусе од шипка (или вина) говорећи: "Јем шипак да сам црвен као шипак." ¹) Кад и то ураде онда поседају за трпезу, која се и сада поставља на врећи или чему другом. Руча се обично сир, пиктије и печење, а старији при ручку пију још вино и ракију; деца добију сад по једну чашу вина. Прво се пусте деца да се омрсе и то обично месом од божићњара, да би се гојила и била здрава као свиња. Ако се прво омрси мушко дете, биће те године сви јагањци мушки; а ако женско, онда ће и јагањци бити женски (због тога увек пуштају женско дете да се прво омрси). За време ручка домаћин такође не заборавља наздравити бадњаку и прскати га вином.

   ¹) Понеки (нарочито у Левчу) уместо шипка окушају вино.

   После ручка млађи иду те се љуљају, грудвају снегом и возају низ брдо на за то удешеним саоницама. Момци и ислужени војници још гађају белег из пушака, скачу, рву се итд. Старији људи највише и најрадије седе поред костаре вина и гуде уз гусле, које се у ова два краја још понегде чују. Добро се пази да овога дана нико не спава, јер ће после често побољевати. Сеоски сокаци су скоро пусти, јер се данас "не ваља" да ко кога посећује. Исто тако "не ваља се" на Божић бити, јер ако би ко кога ударио, изилазили би му преко целе године чиреви по телу. Ко би на Божић разбио неку ствар, тераће га преко целе године штета. Ако на Божић има много снега на земљи и иња по дрвећу, родиће година. Но ако на Божић дува југ, неће бити добро ни по берићет ни по људско здравље. Женске узимају овога дана свој рад, те започињу мало радити, како би им после ишао посао од руке преко целе  године, а мушки пребрајају новац.
   У овом крају чине на Божић и разне чини. Ми ћемо овде само неколико поменути. Кокошке се овога дана ране на овај начин: домаћица узме своју тканицу, па веже крај с крајем те тако направи круг, у који сипа од синоћ остављене мрвице хлеба и отрошени кукуруз и сваби сву живад на храну. То се тако "чини" да се не би живина преко године растурала, но да би свагда била на окупу и да би ишла за тканицом домаћичином, коју она свагда на себи носи. Ради здравља прескаче понеко на Божић рано изјутра неколико пута преко ватре, говорећи: "Сваку болешчину, која би пошла на мене, нека ватре згори" (тако три пута). Онај, који има пчеле, чини овога дана око њих ово: рано из јутра отиде из куће један на оближњу реку или поток, те захвати пун врг воде, заједно с песком, и преливајући том водом и песком кошнице, говори: "Како вас ја преливао водом, тако ви мене медом; колико песка у реци, толико вас у кошници." После овога узме ражањ, цевљаник и витао, па са тим стварима три пута опколи око пчела. Ово ради за то, да се пчеле само туда витлају и да никуд не беже изван пчеланика, кад се буду ројиле. Ако који орах или друга која воћка није у тој години родила, онда рано на Божић отиду двојица к њој са секиром те јој "прете". Један замахне секиром да је удари, а други га пита: "Шта ћеш то?" - "Да је пресечем," одговара онај. - "А зашто да је пресечеш?" - "Зато, што неће да роди." - "Немој је пресећи, већ јој опрости за сада, па ће јој данашњи свети Божић помоћи да до године роди." Тако раде три пута, и кажу да после те претње дотична воћка мора до године родити.

   После подне, око заранака, домаћица, а ређе домаћин, отиде са још којим кућњим чељадетом те накрми стоку. Понека при овом крмљењу зна понешто и да "учини" али је тај обичај већ редак. Кад се врате од стоке, позову неко дете, обично мушко, из комшилука да их "полази" ¹). Но зову и старије људе, па и девојке. При овоме пазе да је дотични, што они веле, "батлија", и да му сваки посао иде од руке. Кад нађу таквог, окупе сви из суседства да га зову, да их полази. Полажајник, кад улази у авлију, ухвати кокошку или коју другу живину, те је закоље, и она се одмах пече за ручак (главни), који после поменутог доручка бива, око 2-3 сата по подне. Крвљу ове заклане живине домаћица намаже горњи кућни праг, да би се све кокошке око куће скупљале. При улажењу у кућу, полажајник одломи једну гранчицу од бадњакова врха и са њом улази у кућу, говорећи: "Христос се роди!" и "Срећан вам Божић!" при чему га домаћица прска житом и одговара на поздрав, а он, чарајући оном гранчицом по ватри, говори: "Нека нам данашњи свети Божић донесе, колико ових жижица, толико оваца, новаца, среће и кесе, живота из дравља". За овим га уведу у собу и ту му донесу малу троногу столицу са јастуком да седне на њу. Он седа, а ови га преваре, те му столицу измакну и он се преврне. То раде да се преврћу пуна кола са берићетом. После овога он меће неку пару на бадњак, која се после даје домаћину, да је он да мајстору (ковачу), кад буде пред орање клепао раоник. И то се ради за то да буде година срећна и берићетна. За овим посаде полажајника на стално место, са кога не сме да се диже, да се не би преко године квочке са јаја дизале, и заогрћу га врећом или покровцем, да се дом заогрне сваки добром. После свега овога настаје прави ручак. Сад се оним јутрошњим јелима дода још и то после пијења "у Славу" печена кокошка, каква печена кобасица, црева, вешалица или какав део од извађене утробе из божићњара. Сад се пије "у Славу", скоро на онај исти начин као и на бадње вече, а за полажајника се сече највећи колач, који је нарочито за овај дан умешен. За време пијења "у Славу" пуца се из пушака. Свак се труди да свога полажајника што боље угости и почасти. По "Слави" домаћин пије за здравље полажајниково, говорећи: "Фала и поклон сви редом. Ову чашу вина напићемо у твоје здравље Милораде (или већ како се буде звао); твојих родитеља (т. ј. ако их буде имао) за здравље; твоје браће и сестара за здравље; твојој домаћици (ако је ожењен)  и твојој дечици за здравље; целој твојој поменутој и непоменутој фамилији за здравље; дао ви се Бог радовати као срећној браћи; твојих верних комшија, пријатеља и познаника за здравље; твога рада и заната за здравље; ми са мало речи, Бог са великим делом да Бог да!" После овога здрави полажајнику, па онда доспе малко вина у сатлик, говорећи: "Ово за омлађије. Нека Бог омлади у дому, у тору, и на сваком месту. Нека преблаги Бог изведе нашу младеж још на бољи пут, него што је овај, којим ми у животу идемо!" Кад који домаћин успе те опије полажајника, онда му то служи за похвалу (тако се овде мисли); а ако коме полажајник још и повраћа, то је још боље, јер веле да ће тако бљувати кукуруз свилу (кад буде свилао) и да ће се преливати кошеви пшеницом, ардови вином и ракијом, а дом зивотом и здрављем. По свршетку ручка дају полажајнику нарочито за њега умешени колач, у који забоду по једну пару и обавију повесмом тежине. Но имућнији домаћини, нарочито где у кући има девојака, или млада невеста, поред тога дају још и убрус или чарапе. Ако би се у кући десила у току године каква несрећа или велика штета, онда то приписују положајнику и сматрају га као по све несрећног човека.

   ¹) Ну многи то остављају за други дан, а неки неће никога ни да зову, већ који први дође у кућу, то им је полажајник.

   Ако се које дете роди на Божић, верују да неће бити добре среће.
   Други дан Божића прославља се скоро на исти начин као и први с том само разликом, што се овога дана иде и долази у госте, због чега су улице живље и веселије. Ако првог дана није неко полажен, онда онога, који му први овога дана дође у кућу, сматра за полажајника. И овога дана пије се "у Славу" и сече се колач на исти начин и у исто време као и првог дана. И првог и другог дана не брише се (мете се) ни кућа ни соба, нити се диже постављена совра. Овога се дана почиње јести ложицама.
   Трећег дана Божића, рано изјутра, избаци се сва слама из "куће" и собе и растури се по шљивама, јабукама, крушкама и другом воћу (мећући је између чатала или ракаља) да би у идућој години што боље родило. Сад се "кућа" лепо побрише и растреби, за тим се унесу у њу оне ствари, које су на Бадњи-дан изнете. Ðубре (сметлиште), заједно са метлом, којом је кућа побрисана, носи се и баца у какву јаругу, реку или поток далеко од куће. То кажу да се "ваља", јер верују да се са оним сметлиштем (и метлом) избаце из куће бухе, а и свака стара рђа и несрећа. Нарочито пазе да ово "божићње сметлиште" не чепркају кокошке, јер ће после преко године тице да чепркају и једу конопљино семе, лук, расад и друге усеве.
   После овога узима се онај остатак ("чело") од сагорелог бадњака и исцепа се на неколико цепљика, од којих се направи неколико крстова. Један такав крст задене се за кућњу стреху, да Бог сачува кућу од сваке несреће и напасти; други се носи у виноград, у који се забада, да понесе добар род и да га Бог сачува од сваке непогоде; трећи се забада у посејану пшеницу да добро роди; четврти у качару; пети у кошару, да Бог сачува овце и сву стоку од сваке болести; шести у хладник и т. д.
   Божићњу свећу остављају, те је после упале и забоду у семе од усева, које пре тога окаде, па ће веле дотични усев добро родити и неће бити "главњичав". Ону воду, којом су.

БАДЊИ ДАН - ОБИЧАЈИ СРПСКОГ НАРОДА ИЗ ЛЕВЧА И ТЕМНИЋА од Станоја М. Мијатовића

 

Станојe М. Мијатовић

ОБИЧАЈИ СРПСКОГ НАРОДА ИЗ ЛЕВЧА И ТЕМНИЋА 

Бадњи-дан

   Овога дана рано изјутра почисти готово сваки домаћин димњак (оџак) у кући, па затим убије прасе, које се зове божичњар. Божићњару се деца радују више но и самом празнику, и управо код њих је овај празник оличен у овом прасету; за то се сваки домаћин, па био он макар и најсиромашнији, стара да овога дана не остане без божићњара. Крв од божићњара остављају да се њоме на Божић закрми стока (ради запата). Исто тако остављају и јабучицу од прасета, коју натакну на сирово дрво, па склоне под стреху да се суши; ако некога боли гуша, они сипају кроз њу воду и дају болеснику да пије. Ако који сељак не би имао да купи прасе за овај дан, он коље неко бравче из стада; а који ни то не би имао, он коље ћурана, гуску или петла, само неће да дочека Божић, а да што год не закоље. После овога понеки иду у оближњи забран за дрва. На Бадњи-дан жене су још у већем послу, него мушки; оне тада имају, како саме веле, пуне руке посла. Проперу, што имају за пропирање, окрпе, заплету, доврше неки свој (женски) посао, ако је на мало остало, и месе од пројина и пшенична брашна хлеба, колико ће требати за три дана. Од сквасног (пшеничног) теста месе четири повећа шарена колача, који ће се пресећи, кад се буде пило "у Славу", на Бадњи-дан (увече), на први, други и трећи дан Божића. За овим умесе колач за полажајника, за вола и неколико обичних колача, које још истог дана дају деци (сваком по један) да поједу; после овога месе разне друге фигурасте колаче (као на пр.: зеца, гуску, пловку, кола, топуз и др.), које о Божићу дају гостима за децу или носе деци, кад иду у госте. Још умесе један колач за овце; он се прави на форму маказа и њима се закрмљују овце на Божић. За овим умесе колач за свиње, којим их закрмљују такође на Божић; овај се колач прави на форму лопте, по врх које се мећу ситне куглице од теста. То раде све због запата. После мешења, жене напуне овсаном или јечменом сламом опране јастуке и сламњаке, па их ушију и после доводе у ред и чисте "кућу" и собу, у којој ће се божићковати. Децу обузме тада неко радовање, које је помешано с великим нестрпљењем. Мајке их теше, говорећи им, да је Божић близу, да ће довече да буде на тавану а сутра у кући. На Бадњи-дан још, хори се по многим кућама дечија песма:
Божић, Божић бата,
Носи киту злата,
Да позлати врата,
Поред врата и кућу,
И сву децу у кући.

или:

У Божића три ножића,
Једним сече јабучице,
Другим сече вешалице,
Трећим сече печеницу.

или:

Иде Божић, коледо,
Нашем дому, коледо,
Сваком носи, коледо,
Кола здравља, коледо,
И све друго, коледо,
Што нам треба, коледо.

 Један од људи иде овога дана у дрва и тамо одсече и једно церово дрво, коме се нарочита почаст указује и које се зове бадњак (отуда и Бадњи-дан). Који пак нису исли с колима за дрва, они отиду с вечери у свој оближњи забран, те тамо одсеку бадњак. Онај, који иде за бадњак, мора да има на рукама рукавице и да понесе са собом један клас кукуруза и за то нарочито умешени колачић. Кад дође у забран, он бира право церово дрво, средње дебљине. Кад га нађе, он се окрене према њему и истоку, прекрсти се три пута, попрска га кукурузним зрнима, преломи преко пола донети колачић и ослови га речима: "Добро вече свети бадњаче! Срећан ти дан! Дошао сам к теби, да те однесем дому моме, да ми тамо будеш веран помоћник у сваком напретку и бољитку: у кући, у тору, у пољу, и на сваком месту." За овим га почне у корену сећи. Пресек треба да буде кос, како би се на њега могле сместити ствари, којима се у вече дарује бадњак. Први ивер, који одлети од бадњака, оставља, те даје домаћици да меће под карлице, да би јој кајмак био толико дебео. Добро пазе да бадњак при падању не застане на којем дрвету, јер ће после томе домаћину да застане свака срећа у напретку. Пошто се бадњак пресече, носи се онако неокресан кући. Ту се исече на три дела: најдебљи део, јесте прави бадњак и он се не цепа; део, који је одмах до њега, јесте бадњачица, и она се такође не цепа, а најгорњи део су бадњачићи, и они се цепају на неколико делова. Врх са шумом оставља се, да се од њега ломе гранчице и чара по ватри.
   Пошто је одсечен и припремљен бадњак, намирује се стока и узима у врећу слама за увече. Обично узимају јечмену сламу, али у недостатку ње узима се и друга. И сламу, као и бадњак, носе у рукавицама.
   Пред сам мрак домаћице изнесу из куће столице, ступу (с тучком) и друге ствари, те склоне у другу коју зграду или под стреху иза куће. Поред тога, што је год дато коме на зајам у селу (суседство), узима се, а узето враћа се, јер се "не ваља" (ради здравља) да се ствари затеку на Божић код туђина. Сад је већ и вечера готова, која се разноврсношћу јела и слаткиша сматра као најлепша од свих осталих посних вечера. На њој мора бити макар и мало рибе (суве и сирове), ораха, меда, гибанице с купусом, и разних других јела, зејтином запржених.
   Кад је све готово, сређено и припремљено; кад је цео посао свршен, и кад су сви укућани на окупу, онда наступа бадње вече, на којем се ово ради: прво се наложи у кући велика ватра; за тим домаћин навуче рукавице и јави домаћици и осталим укућанима да ће да уноси бадњак. Домаћица брже боље спреми у сито кукуруза (или - ређе - пшенице). Домаћин се при повратку накашље и лупи ногом пред вратима, како би га сви укућани дочекали стојећи. Улазећи у кућу говори: "Добро вече, срећње бадње вече, срећан бадњак; ево где га у кућу уносимо, те да нам у идућој години донесе: оваца, новаца, среће, кесе, берићета, здравља и сва жељена добра. За то нека нам је срећан и добро дошао!" Говорећи ово, он чара с њим по ватри, па га полаже, али тако да "глава" (дебљи крај) бадњака дође у зачеље огњишта. Кад је домаћин прешао кућни праг с бадњаком у рукама, домаћица га прска житом говорећи: "Добро нам дошао и срећан ти бадњак." На исти начин домаћин уноси бадњачицу и бадњачиће. Кад се све то метне на ватру, онда се преко бадњака љубе сви укућани, при чему почиње домаћин са домаћицом. Ово раде за то да се овце љубе с јагањцима, краве с теладма и т. д.
   После овога домаћин иде за сламу, која стоји у врећи, пред кућним прагом. Уносећи сламу, говори: "Добро вече и срећне бање вече!" Домаћица га и сада прска кукурузом, одговарајући му: "Добро дошао и срећње бадње вече, да Бог да!" Врећу не одвезује, већ јој "уста" окрене доле низ своја леђа и, држећи је тако обема рукама преко рамена, говори: "Квок, квок, квок". Деца и остала кућна чељад трче за њим, чупају и растурају сламу по кући, вичући: "Пију, пију, пију" итд. Свако дете, па и оно најмање, и сваки укућанин, "ваља се" да гази обувен у чарапе по слами (јер у противном изилазиће му по табанима преко целе године набоји), због тога је дужност домаћицама да за то вече спреме свакоме нове чарапе. Слама се на овај начин растури свуд по кући и по соби.
   Кад се и ово сврши, моле се Богу. За ову молитву домаћица је спремила повећу воштаницу, коју домаћин пољуби, упали је на спремљеној земљаној кадионици, и, прекрстивши се, привошти је на источној страни кућњег дувара. За овим се укућани поређају у полукруг, окренув се свећи и истоку, али тако да сви мушки буду на десној а женске на левој страни. Домаћин стане до саме свеће, на десној страни, и он се моли гласно за све укућане. Прво окади три пута свећу, себе, сву чељад, бадњак и божићњара, за тим преда кадионицу домаћици, или ком другом чељадету, да окади све кућне одаје. Он пак, поклонивши се, говори: "Да се са страхом приклонимо часноме крсту и благоме Христу," и онда настаје права молитва. Ове су молитве врло различите садржине, јер ни у две суседне куће нису једнаке, за то их не доносимо као опште за један крај. Ну готово у свакој молитви призива се свемогући Бог, Исус Христос, Св. Дух, Света Тројица, Богородица и готово сви светитељи. То се тако понови три пута, а између сваког понављања говори се: "Господи помилуј" (8 пута), а последњи се пут каже: "Господи помилуј нас"; тако три пута узастопце. На свршетку молитве домаћин каже (3 пута): "Прими Боже малу молитву за велику, молимо ти се." А кад се после прекрсти, говори три пута: "Нека Бог услиши нашу молитву и на здравље молитва!" Жене се највише моле Светој Тројици, живој Богородици, Св. Петци и Св. Недељи. Деца ништа не говоре, већ подражавају у кршћењу старијима. Молитва је дуга и траје обично четврт до пола сата. По свршеној молитви угасе свећу и поседају поред ватре. Сад сваки узме да завезује угужвану сламу, говорећи: "Овако да завезује и роди кукуруз, пшеница, пасуљ, лубенице, диње, тикве, трешње, шљиве, крушке, јабуке, вишње" итд. Жене сад почну постављати вечеру али не на лопару, соври или столу, већ на простртом покровцу, врећи, бисазима или торби, а ако тога нема, онда на повећем убрусу. Сад се прво попију неколико чаша грејане, а затим хладне ракије, па се после отпочне вечера. Млађима се не даје ракија, али они ипак морају да чекају старије да одпочну с јелом. Прва часа ракије даје се свагда домаћину, и кад се он прекрсти за јело, онда сви отпочињу. Ова вечера, мора, као што сам рекао, да буде богата. При пијењу вина домаћин наздравља и бадњаку, при чему га одмах другом чашом прелива вином. Сад домаћица метне на њега (на пресек): соли, меда, пшенице, колач, а домаћин пару. Со са бадњака остављају домаћице, те њом закрмљују стоку на Ðурђевдан; мед се даје пчелама да се боље роје, а пшеница и пара мећу се у прво пшенично семе: пшеницу да семе донесе изобилан род, а пару да пшеница има добру цену. Укућани пазе ко ће први спазити кад бадњак прегори; ко то види, срећан је, и он узима ону пару, која је на бадњак метнута. Кад дође на ред риба да се једе, прекине се вечера и пије се "у Славу". Девојка или скоро доведена снаха принесе колач, на који метне свећу, тамњан и босиљак, па то све покрије чистим убрусом. Кад га принесе, говори: "Добро ви седеће!" на шта јој сви одговарају: "Добро дошла и срећан ти колач!" За овим зађе те пољуби старије (почињући од домаћина) у руку, а млађе у образ. Кад је колач принесен, домаћин упали свећу на жару у кадионици, за тим метне тамњан у кадионицу и три пута окади колач, сву чељад, прасе и бадњак. За овим преда другом неком кадионицу да окади остале одаје, а он се у кратко помоли Богу. Ова се молитва прекида пијењем "у Славу" и сечењем колача. За то се напуне вином неколико чаша и сатлика. Домаћин прво узме једну чашу и говори: "Фала и поклон сви редом! Да пијемо чашу вина за Свете Славе, крепке и небесне. Бог и данашња Света Слава нека нам је права заштитница и искрена помоћница где стали, где сели, куд пошли, где дошли, на путу, на суду, у чарној гори, на мутној води, у дому, у тору" итд. Сад два и два од мушких па онда две и две од женских, певају гласно: "Кој' вино пије за Славе божје, помоз' му Боже и Славо божја". Осим домаћина ретко ће ко други овако да "богорада"; остали се обично прекрсте и наздраве другоме, али сваком, који пије, певају исту песму. Пошто сви пију, настаје сечење колача. Домаћин узме у леву руку колач а у десну нож, па се поклони три пута, говорећи: "Богу слава и колач, нама живот и здравље", на што му сви укућани одговарају: "Бог и Христос!" За овим укрсти ножем с доње стране колача три пута, говорећи: "Отац, Син и Св. Дух, амин", после чега пресече колач (такође с доње стране) унакрст. После овога један од најстаријих мушкараца прелије га вином четири пута, а домаћин говори: "Отац и Син и Св. Дух, Христос по среди нас", а враћајући вино у сатлик продужава: "Нека се преливају кошеви пшеницом, ардови пићем а дом животом и здрављем!" Сад преврне колач, па га сви окрећу једном или обема рукама, и пошто га тако три пута окрену, спусте сви руке сем домаћина и најстаријег сина, који преломе колач на две полутине. За овим саставе полутине па колач пољуби прво домаћин, па син (или ко буде). При првом љубљењу домаћин каже: "Отац", при другом: "и Син" а при трећем: "и Св. Дух". Те исте речи понавља и син и на свршетку пољуби оца у руку и раздвоји полутке. Сад гледају у кога је већа полутка, и за тога кажу да је бољи радин а смеју се ономе, у кога се затекла мања полутка. Домаћин своју полутку дели на четвртке, при чему четвртку из десне руке оставља у сито (нека је сита година), а четвртку из леве руке оставља на совру; и онај други разлама своју полутку на четвртине, па четвртку из десне руке подиже у вис, говорећи: "Оволика нека буде пшеница, конопље, лан, кукуруз" итд. па је оставља у раф или какво друго узвишено место, а четвртку из леве руке меће и он на совру. После сечења колача пије се "за крсно име". За ово су већ раније сатлици напуњени вином. Домаћин узима сатлик с вином и, прекрстивши се, говори: "Фала и поклон сви редом! Пили смо за Свете Славе крепке и небесне, а сад да пијемо за крста и крсног... (стр. 120) ... крушака и др. Пре него што почну да једу орахе, домаћин баци по један у сва четири кућна ћоска, и они се не смеју никако одатле узети (ко би их узимао излазиће му по телу, преко године, чирови). При вечери гледају да ли свачија сенка има главу; која не би имала, значи да ће дотични још у току те године умрети. После вечере домаћица узима виљушке и ложице и, везујући их сламом, говори: "Везујем уста копцима, вранама, свракама и другим грабљивицама, да ми не једу моје пилиће." Тако стоје везане и њима се не једе до другог дана Божића. Јело, које после вечере претекне, оставља се за Крстов-дан (5. јануара), пошто је то од Бадњег-дана први дан, који се пости, а оне сакупљене мрве (трохе) остављају да њима нахране сутрадан (на Божић) сву живину. После вечере сви се укућани у један мах изују, како се не би преко године кокошке растурале, па за овим иду на спавање, а један од мушких остане да лежи поред ватре и да чува бадњак да не изгори, као и ватру да се не угаси. Редуше или домаћице растребе и спреме још шта имају по кући и онда иду на спавање.

Како је из Јоханесбурга Црњански стигао у Превешт

Како је из Јоханесбурга Црњански стигао у Превешт

Аутор: Вишња Аранђеловићсреда, 29.07.2015. у 08:15

Колекционар Миладин Милосављевић (Фото Ж. Јовановић)

Превешт код Рековца – Када житеље левачког села Превешт питате по чему је њихов крај посебан, споменуће вам манастир Каленић и Миладина Милосављевића. О чувеном манастиру писано је много и често, а пензионисани учитељ је левачко „скривено благо”.

Дина, како га од милоште зову земљаци, припада оној реткој врсти људи и по образовању и по интересовањима. Цео радни век провео је за катедром и генерације ученика су га проглашавале за омиљеног учитеља. Волели су га и њихови родитељи. Љубав коју је добијао од ђака користио је да их што боље упозна са књигом, а симпатије родитеља –да их ангажује у обнављању школе.

Од катедре и ученика одвојила га је заслужена пензија. Али, учитељ се не одваја од књиге чак ни кад школску таблу замени шаховском. Дина се још пре 30 година заразио „вирусом” колекционарства и почео да скупља ретка издања књига. У пензији, хоби је постао посао.

– Поседујем око хиљаду наслова. Реч је о првим издањима, издањима за библиофиле и ретким књигама од које су неке биле забрањиване и уништаване. У својој библиотеци имам сва прва издања Иве Андрића. Ту су и дела Милоша Црњанског, Његоша, Бранислава Нушића, збирка минијатурних књига... Али, моја колекција није велика – скроман јеседамдесетпетогодишњи Миладин.

Први српски буквар из 1827. и Писменица из 1814.

У картонској кутији, налик на нешто што би педантна домаћица одложила на таван и прогласила „резерватом гриња”, затекли смо Доситејево „Собраније” објављено 1793, Вукову Писменицу српског језика из 1814. и Први српски буквар објављен 13 година касније. У „скромној” колекцији пронашли смо и Андрићев „Мост на Жепи” објављен специјално за библиофиле на четири језика која је Андрић говорио. Ипак, Дина је посебно поносан на „Ex ponto“  из 1918, јер је реч о једном од 125 примерака намењених писцу. Доказ је текст и потпис нобеловца на унутрашњој страни корица. У власништву левачког учитеља је и превод „Хасанагинице” на немачки и француски, који је урадио Алберто Фортис 1776, односно 1778.године.

Као и сваки вешт колекционар,Милосављевић потеже највеће адуте када види да су гледаоци хипнотисани листањем и опијени мирисом старе хартије. На светло тада износи „Наук хришћански за народ словенски” фра Матије Дивковића.

– Ово је 1611. штампано у Венецији – показује нам 410 листова старих 404 године.

– То је једна од првих књига штампаних на ћирилици. Дивковић је морао да излије слова, јер тамо није постојала босанска ћирилица. Требала му је и дозвола за штампање од Већа у Падови. Народна библиотека у Београду има само 100 страна овог дела – задовољно каже Милосављевић, иначе писац две књиге о Левчу.

Од забрањених издања понос овог колекционара је „Биланс совјетског термидора” Живојина Павловића, о Стаљиновим чисткама тридесетих година двадесетог века. Та књига, заправо, није успела ни да изађе из штампарије јер ју је 1940. године услед промењених политичких околности забранила влада Цветковић–Мачек. Непозната је и, вероватно, невероватнапутањакоју је морала да пређе да би дошла у Превешт.
–  Колекционари су доказ да никада нешто није уништено у потпуности и да се увек пронађе бар једна особа која ће и из ватре да извади примерак забрањеног тиража – додаје Дина и показује да међу ретким издањима има Буквар из 1945.

Минијатурна књига

Питамо и коју књигу сматра највреднијом, рачунајући да је то она од пре четири века. Међутим, логика новинара није и логика библиофила.
– Ламент над Београдом! Њу посебно волим, јер обожавам Црњанског. Књига је из 1962, штампана је у Јоханесбургу у штампарији коју је држао један Јагодинац. И она је била намењена писцу па је код мене 72. од 75 примерака првог издања – прича Милосављевић и показује кожну плавичасту футролу направљену за „Ламент”.
Други део његове колекције књига може да послужи као офталмолошки инструмент за тестирање вида. У застакљеномраму, димензија 50 пута 40 центиметара, поређане су 33 минијатурне књиге, а међу њима је и најмања на свету – „Цветови четири годишња доба”.Голим оком је малтене невидљива.

– Величине је 0,75 милиметара. Да из Токија ова књига дође у Превешт помогао ми је један Јапанац, професор српског језика у Сапороу – објашњава Миладин.

Открио нам је и да је тај непун милиметар платио 328 евра. Међу минијатурама, односно књигама које немају више од 10 сантиметара, видели смо најмањи Куранна свету, „Конверзацију на немачком језику”, „Оченаш” димензија пет пута пет милиметара, исписан холандскимна седам страница. Ту је и часопис „Ошишани јеж” из 1993. године. Како нам је објаснио Дина, „Јеж” је у минијатуру отишао из нужде, јер уредништво није имало новца да објави број у већем формату.

Милосављевићева колекционарска тактика је да купује најређе књиге. Колико их је и где се налазе, побројано је у српској колекционарској „светој књизи”– каталогу Јанка Хркаловића. Потом се обраћа Српском библиофилском друштву и даје им задатак за чим да трагају. Нису антикварнице јединеризнице егзотичних примерака књига. Миладин је такве драгоцености куповао и на пијацама, а понешто и на интернету.

– Продавци некад не знају шта имају.Колекционари то умеју добро да искористе правећи се да их одређена књига не занима. Тако долазимо до вредних дела испод цене. Што је књига неугледнија, јефтиније ћеш је добити. Први српски буквар платио сам неколико десетина динара, а прво издање Андрићеве „Травничке хронике” купио сам на београдској пијаци „Зелени венац” за 20 динара – открива нам Дина.

Недосањани сан му је Свето писмо које је 1455. изашло из Гутенбергове штампарије. Волео би да има и Шекспирова Сабрана дела из 1623.Њих једино поседује  библиотека у Окланду на Новом Зеланду и вреде око милион и по евра.

На помен цифре од које се врти у глави, питамо га колико је њега коштала књига фра Матије Дивковића из 1611. Каже да је цена била четвороцифрена, валута страна.

– Да ли је продавац добио колико је тражио?

– Па, ја сам из Превешта, зар не?

------------------------------------------------------------------

Голицава и голишава штампа

Један од примерака „Чивије” из 1970. чији је комплентан тираж заплењен и забрањен. Овај лист пренео је говор Бранка Ћопића, који „онима горе” није био по вољи

За Миладина Милосављевића не важи правило да новине трају само један дан, јер учитељ поред књига има и завидну колекцију штампе. Реч је о првим бројевима и специјалним издањима дневних и вечерњих новина, недељника и месечника, београдске и локалне штампе. Важан део те колекције чине „Политикина” издања – „Експрес”, „Базар”, „Илустрована”, „Забавник”...

– Осим првог броја из 1904, имам и „Политику” од 6. априла 1941, на дан бомбардовања Београда. У том примерку, чије београдско издање није ни стигло до читалаца, налази се један занимљив оглас – најава удаје Олге Симовић, кћерке армијског генерала Душана Симовића. Значи, ни генерал није знао шта ће се тог 6. априла десити – показује Милосављевић и додаје да су му од „Политикиних” издања промакли само први бројеви „Разбибриге”, „Хупера”, „Света компјутера” и „Енигматике”.

Међу 2.400 примерака је и Летопис матице српске штампан 1824, први број „Панчевца” из 1869, „Гласник српског географског друштва” из 1911, „Женски свет” који је почео да излази 1930...

Милосављевићева колекција садржи и листове намењене школарцима: можда најинтересантнији у јуниорској категорији су „Југословенче” из 1931, у којем је осмогодишњи краљ Петар Други поздравио своје вршњаке, али и примерак рековачког листа „Хаварија” из 2008, првог школског таблоида.

Невероватно је у дугачак списак листова које чува Милосављевић. Међу њима су и они које су уређивали чувени писци, попут „Звезде” чији је уредник био Јанко Веселиновић. Веза са књижевницима умела је и да се обије о главу новинама. Тако је свих 10.000 примерака „Чивије” из 1970. заплењено јер је овај лист пренео говор Бранка Ћопића, који „онима горе” није био по вољи.  Иста судбина задесила је и „Интерпрес” 1971. Са трафика је склоњен због голотиње, превише експлицитне за укус тадашњих чувара морала.

------------------------------------------------------------------

Мачак и лист ораха чувају хартију

Како учитељ Милосављевић успева да своје књиге и новине заштити од влаге, глодара, инсеката? Тајну су нам открили његови пријатељи Милутин Стојковић и Живомир Михајловић.

– Имао је мачка Жућу. Он је био супервизор – обилазио је кутије и нема тог миша који би му промакао. Нажалост, угинуо је минуле зиме. Сада Дина мора много чешће да вади новине из кутија, да их прелистава и разврстава, а између страница књига ставља листове ораха. Каже да је то одличан начин да се сачувају странице – причају нам Динине „десне руке” Милутин и Живомир.

------------------------------------------------------------------

Изложба у част 111 „Политикиних” година

У оквиру 46. сабора „Прођох Левач, прођох Шумадију” који се одржава 1. и 2. августа биће отворена и изложба поводом 111 година излажења „Политике”. У Основној школи „Душан Поповић” у Каленићком Прњавору Миладин Милосављевић ће изложити све прве бројеве „Политикиних” издања од 1904. до данас.

У ДРУШТВУ СА ВАСИЛИЈОМ СТЕПАНОВИЋ, МЛАДОМ РЕЦИТАРКОМ ИЗ ТЕЧИЋА

У селу Течићу у општини Рековац  са својом породицом живи ВАСИЛИЈА – ВАСКА СТЕПАНОВИЋ, ученица четвртог разреда Основне школе „Светозар Марковић“ у Рековцу.

Поред тога што је одличан ученик и успешно савлађује  своје школске  обавезе и подједнако обожава математику и физичко васпитање, где је поносна на своју учитељицу Љиљану Марковић,  Васка се бави и другим ван школским  активностима  као што су  играње у  фолклору, плесом, гимнастиком...

Како нам је открила, њена највећа љубав је казивање стихова.

„Овим  сам почела да се бавим још у другом разреду основне школе када сам победила на Општинском  такмичењу у Рековцу и пласирала се на регионално такмичење“,  истиче млада Василија.  

„На овом такмичењу приметио  ме  је Горан Петровић, председник КУД – а „ЛЕВАЧ“ у Рековцу и одмах ме  ангажовао  у КУД-у.“

 Како нам је Горан Петровић рекао, циљ је да се свим талентима пружи могућност да покажу своје активности за које су талетонвани и учине срећним и себе и друге.

„У КУД – у „ЛЕВАЧ“ такође се  бавим  играњем у  фолклору у најмлађој и средњој групи“.

Питали смо је  која јој је најдража песмо коју воли да рецитује?

-          Најдраже  су ми  песме    „Сви моји преци“, Добрице Ерића

и „Здравица народу српском“ Љубивоја Ршумовића“, каже Васка и додаје „Песмом   Здравица народу српском освојила сам победу на Општинском такмичењу у Рековцу и тиме  се пласирала на регионално такмичење рецитатора“.

            О томе које су теме стихова које воли да казује , Василија каже:
            - Највише волим да рецитујем здравице и родољубиве песме. То су углавном оне песме пуне љубави  ма које врсте била.“

            Колико је потребно времена да научиш стихове напамет?

-          Да бих научила песму од  3 – 4 строфе потребно ми је десетак минута а са

више строфа а највише 15  минута.

            Ко ти је највећа подршка  и ко ти се највише радује твојим успесима?

-          Највећа подршка ми је моја породица, мама Зорица, тетка Беба, деда

Радован, баба Драгица и прабаба Љубица. Прабабу Љубицу желим да највише истакнем јер она у својој деведесет другој години и даље доста чита и казује ми оне песме које ја незнам. Такође она је најстарији члан Библиотеке у Рековцу.

Велику подршку имам од свога КУД-а и од својих другова из школе!“

            Од тада до данас много је наступа на којима је Василија казивала стихове својих омиљених песама. Неке од њих посебно је издвојила:
            „Посебно су драги наступи у Рековцу, Рабеновцу, Секуричу, Каленићу, Врњачкој Бањи, Тополи ... Такође сваке године учествујем на Дану школе коју похађам. Имам благослов од свога свештеника Новака Илића да сваке године на Ускрс у храму Св. Архангела Гаврила у Рабеновцу одрецитујем своју омиљену песму.“

            Много је награда и признања које је Василија добила на манифестацијама рецитујући песме:

            „На овим манифестацијама освојила сам награду за прво месту на Општинском такмичењу, награду на освојено друго место здравичара на Левачком сабору 2016. у Каленићу, као и захвалнице и признања за учествовање на манифестацијама у Рековцу, Рабеновцу, Секуричу, Каленићу, Врњачкој Бањи, Тополи ...

Посебно су ми драге награде из школе за одличан успех, награда поводом „Светог Саве“,  такође награде од Библиотеке  „Др Милован Спасић“ за најбољу тему,  за најбољег читача,  награду за почетак школске године...“

            Збирку освојених награда Василија допуњује наградама  на такмичењу из математике, каратеа и плеса.

            И док смо слушали њену омиљену песму „Сви моји преци“ које нам је  казивала, нисмо могли а да не приметимо колекцију  награда лепо изложених у њеној соби  где почасно  место заузимају два лепа пехара која красе собу а највише младу  Васку. у њеним рукама.  

            Нама преостаје да младој Василији пожелимо још много успеха у својој рецитарској каријери и да њена колекција награда у постигнутим резултатима  буде још богатија.

             

                                                                                           Милан Р. Јовановић

                                                                                                   

ПЕСНИК И НОВИНАР - НАТАША ЛАЗИЋ - БОГОСАВЉЕВИЋ

Опарић, живописно место у општини Рековац, увек је било препознатљиво по познатим  и успешним људима.

Овом приликом претстављамо вам НАТАШУ ЛАЗИЋ – БОГОСАВЉЕВИЋ , песникињу и новинарку,  свестрану личност каквих је код нас мало.

О почетку свога стваралачког  рада, Наташа говори:
- Нашу кућу посећивале су многе  угледне личности као што су: Драган Рогишић, новинар „Политике“, који ми је послао прве књиге, затим покојни  Милан Пантић, новинар  „Вечерњих новости“, Милан Кнежевић, новинар Радио Београда....

Као дете често сам Јанку Брашићу носила уље. Отац се такође бави сликарством, прадеда је био гуслар и у заробљеништву у Немачкој је писао поезију. У таквим условима код мене се јавила жеља да стварам. Догодило се то 1983. г. на мору. Инспирисана лепотом на разгледници коју сам послала у завичај  написала сам прве стихове. Прву песму објавила сам две године касније у „Гороцвету“, часопису из културе из Јагодине. Затим је 1997. године уследила збирка „Поноћна молитва“ а друга збирка  „Време праштања“  1997.г.  У мојим песмама доминира љубав било она патритоска или духовна. И кад се пати  - воли се – истиче Наташа Лазић – Богосављевић и додаје: „Новац је само средство које нам омогућава само да живимо. Ако имате материјално богатсво а у души сте празни – нико сте и ништа! Сиротиња је срећа! Није исти осећај кад детету купите јагоде на пијаци или му омогућите да их само убере.“

Упоредо са поезијом почела је да пише о значајним дешавањима у Левачу за јагодински „Нови пут“. Била је први  спортски новинар у Левчу.Последњи је новинар који је направила интервју са Јанком Брашићем.

Наташа Лазић – Богосављевић  је  један од оснивача  КК  Левчана „Стефан Првовенчани“  у  Опарићу и идејни  творац  Сабора сликара  и песника  „ Јанкови дани „ 

Члан је КК „ Душан  Матић“ Ћуприја , Књижевне заједнице Југославије  и почасни члан Иродалмог књижевног клуба у Суботици.

Објављене збирке песама су јој:

Поноћна молитва( 1997)  и  Времепраштања ( 2004).

Уредила  је    више  књига,  каталога  и  публикација.  Сарадник  је  више    медијских  кућа  и  сајтова.  Добитник  многобројних     награда за  поезију  и  допринос  развоју  културе  на  подручју  Левча, Подјухорја и  Србије. 

Заступљена  у зборницима поезије и  кратке  приче  по конкурсима  на подручју   Србије и Црне Горе.

Запослена  је у Општинској управи Општине Рековац.

И на крају да кажемо да Наташу красе особине доброг човека која је спремна да свакоме помгне и изађе у сусрет.

                                                                                                          Милан  Р. Јовановић

НАДРЉЕ - Порекло имена

О имену села Надрља, као и за његов настанак, испричане су многе легенде. Све су оне међусобно сличне. Међутим, све су оне непотпуне. Ми овом приликом наводимо у целости говор хроничара, МИЛИВОЈА САВИЋА, из села Надрља, који је у потпуности објаснио суштину ове приче. Текст је сачињен на основу снимања емисије "АУТОБУС У ПОЛА ПЕТ" чији је аутор и водитељ био Милан Кнежевић. Снимање је обављено у Основној школи села Надрља 80 - их година прошлога века.
"После Аустро-Турског рата у 18. веку,, касу Аустријанци заузели овај крај Левча, где се налази село Надрље, сав живаљ
Левча је кренуо уз Аустријанце. Али када су били принуђени од Турака на сеобу, нарочито на Косову и када су се Аустријанци повукли на бившу границу Саву и Дунав, за Србе је настало сасвим тешко време. Тако су тадашњи житељи Надрља, који су живели на Косову, били принуђени да се селе на савер. Неки су бежали преко Саве и Дунава а неки у Шумадију.
Три брата ПАРАЂАНИНА, Јездимир, Лазар и Вучко кренули су са својом породицом у Шумадију. Најмлађем брату Вучку у селу Пољни породила се жена, где је и остао. остала два брата дошла су до Каленића. Калуђери су их испитали ко су, одакле су и од кога беже. Затим су их упутили северно од Каленића у дубодолину са јако развијеном вегетацијом у коју Турци никад нису зашли и у којој нику не живи.
Ту су направили колибе и живели извесно време. Вучко је и даље остао Парађанин. После извесног времена дошао је Стојан Зечевић са својом породицом од Колашина из Црне Горе.
Тако су живели извесно време у слози док није дошло време да их је здесило оно од чега су се и бојали!
У суседном селу Дулену Турци су одредили место за вршај коњима.Ту се довозило жито од домаћина из Дулена и Сабанте.
Субаша је био из Сабанте и са десетак, норужаних Турака, пожуривао људе да што пре заврше посао. Када су завршили, поделили и узели жито, тада је један оболели старац почео да се вајка: "Честити ефендијо, година је била лоша, немамамо ни за нас. Али цару царево мора да се да. А у царској земљи неко живи а а цару ништа не даје".
- А ко су ти ? - упита субаша.
- Иза ових брда има сељака који тамо живе а ништа не дају_

Када је субаша ово чуо, одреди три јака Турчина да коњима пређу преко тих брда и извиде кога тамо има.

Низ брдо Леску сишли су до реке, видели воденицу, неколико кућа и ситне стоке. Народ се склонио тако да никог нису видели.

Мића, син Стојанов, који је трћи дошао од Колашина, када је приметио Турке, отрчао је до куће узео пушку, заклонио се иза дрвета и чекао моменат када ће му најближе прићи и одмеравао кога ће да обори. Када је добро одмерио, он опали на Турчина који је највише галамио и он паде. Остала два Турчина су изнели погинулог на врх брда Леске код места Језера. Ту је и умро. Место се и данас зове ГРОБ.
Субаша је нестрпљиво чекао какве ће вести донети патрола.Када је из далека видео два без трећег, субаша је посумњао у најгоре.
- ЈЕЛ ОД ЂАВОЛА НАДРЉАО ? -
- Од ђавола - одговорише - и ми смо се једва извукли. Питали смо присутне о њиховим именима. Имена мало знамо. То су некакви Парађани, да ли им је то име или презиме, не знамо.
Село имена и нема. -
- Алаха ми - беснео је субаша - даћу ја њима сада име села за навек и задужити их да никада њихове главе неће моћи да раздуже! Од данас неће имати мира од Турака! -
Људи који су укопавали Турчина, пренели су шта је субаша рекао. О овоме се чуло и по блиској околини. Сада ово место више није било природно склониште..
Иако је субаша претио, Турци у Надрље никада нису више дошли зато што се ово десило 1803. године у јесен а одмах преко зиме је букнуо Први Српски устанак. Али запис је остао и даље. Када је Павле, брат Миће који је убио Турчина, однео харач да преда у Јагодину, испред осталих кметова села убили су га Турци."

МИЛИВОЈЕ САВИЋ

Површина насеља: 1612 ха
Број становника 229 (2002.г.)
Број домаћинстава 91
Сеоска слава: Бела Субота (и Бела Недеља) после Тројице
Кроз село протиче Надрељска Река

ЛИТИЈЕ (ЗАВЕТИНЕ) У ЛЕВЧУ - С.М. МИЈАТОВИЋ

ИЗ КЊИГЕ:ОБИЧАЈИ СРПСКОГ НАРОДА  ЛЕВЧА И ТЕМНИЋА С. М. МИЈАТОВИЋАЗаветине су опште сеоске Славе, без којих није скоро ни једно село у нас. У овом крају су најчешће заветине (Славе) на Духове )(Свету Тројицу) и Спасов-дан (мали и велики). Изузетак чине само неколико села, која славе: Костантина и Јелену, Младенце, други Васкрс (тј. други дан Васкрса) и младог Светог Николу. Овде народ разликује два Спасов-дана: први Спасов-дан (Вазнесење Господње), зове "Велики Спасов-дан", а четвртак по Великом Спасов-дану зове "Мали Спасов-дан". Интересантно је, што има више села, која празнују Мали Спасов-дан, а мање која празнују Велики Спасов-дан. Да напоменем још да по нека села имају и по две заветине, у ком случају једна им служи као прекада.   Уочи заветине, у вече, иду људи и жене у цркву, или ако ње нема у селу, онда под главни запис, (који се обично налази насред села) на богомољу. Том приликом сваки понесе у чистом убрусу трице, соли и свећу. Ту под записом свештеник чита потребне молитве, а они са упаљеном свећом држе пред собом оно што су понели и крсте се. Кад се ова богомоља сврши, онда сви целивају икону, па трице и со враћају кући и сутрадан с њима закрмљују стоку, држећи, да ће им због тога бити здрава и да ће се патити.   Сутрадан чељад, лепо и чисто обучена, иду опет у цркву или под запис на богомољу, и пошто се она сврши, узимају икону, барјаке и крст, па с тим обиђу три пута цркву или запис, а за тим се крећу у поље на литију. Барјаке, крст и икону обично носе отреситији и виђенији момци. Носити ово сматра се за особиту почаст, за то се увек грабе око тога. Због овога врло често дође и до свађе, за то су неки свештеници одређивали таксу за ношење ових ствари, а неки су увели у обичај да се и за ово вади коцка. Барјаци, крст и икона оките се китама од цвећа и венцима од пшенице, јечма и осталих усева. На литији се иде овим редом: прво барјаци, крст и икона, за њима свет, који учествује у литији, за светом ђаци с учитељем а за њима свештеник, обучен у одежду. Момци, људи и деца, која нису била у школи, певају отегнуто: "Господи помилуј", а ђаци и сви они који су били у школи певају тропар дотичног празника. Певање између ђака и људи, бива наизменично. Кад литија пролази кроз село, онда жене доносе пред вратницу вино и ракију за старије а млеко у карлицама за млађе, од кога они узгред кусну по који пут. Но усред гурања и хитања свагда се више проспе, но што се поједе. Ово се износи у нади, да би се помоћу божјом и дотичног празника имало још више. При овом обилажењу сврну код колачареве куће, која је овога дана нарочито окићена и спремљена. Ту их чека све постављено и спремљено, те ручају, па се онда крећу даље. Тако обиђу неколико записа, обично на све четири стране поља, па се опет враћају месту, одакле су и пошли. Сваки запис прво обиђу три пута, па га обнове, тј. одељају помало с крајева онај крст, који је урезан на њему, преспу вином и окаде. При том свештеник очита кратку молитву, а сопственик записа изнесе ту понешто за "мезе" и понуди свештеника, учитеља, оне који носе барјаке, крст и икону, и још понекога из литије. Држи се за добро кад је коме запис у имању, јер мисле да ће чувати берићет од непогоде; за то се грабе да у имању подигну запис, због чега у понеким местима има више од 20 записа, које свештеник није у стању овом приликом, све да обиђе, због чега се после дотични сопственици љуте. За запис се узима скоро свако дрво, али нарочито пазе да буде родно. Он се познаје по урезаном крсту, који мора свагда бити на источној страни, а на многим местима је нарочито ограђен. Запис се сматра као свето дрво, па за то око њега одржавају велику чистоту и сматрају за велики грех, кад би га неко секао или се на њега пењао. Кад се литија врати натраг, онда остављају барјаке, крст и икону, па се одатле разилазе сваки својој кући. Учесници у овој литији зову се крстоноше.   На овај дан домови у селу имају свечан изглед: све су зграде и двориште лепо побрисани; на мотку пред кућом изнете су стајаће спаваће хаљине; сва су деца измивена и лепо обучена; спољашње су вратнице окићене разним цвећем а пред њима је побрисано, итд. Сваки се домаћин нада гостима из другог села и непрестано их очекује, због чега се руча увек доцкан.   Увече се спреми јело и пиће, па се с гостима излази на скуп, који се држи обично код главног записа. Ту се, за пуном совром, домаћин части са гостима, а младеж игра до нека доба ноћи. У чашћењу овде потпомаже и колачар, коме је дужност да и овде участи и угости, колико може. За совром колачаревом, на коју се позову виђенији домаћини заједно с гостима, сече се и колач, и ту стари колачар предаје пресечени колач новом колачару, кога бирају сви присутни. За то узимају имућнијег човека, који то није скоро био. Понеки сматрају за почаст да буду изабрати за колачара, али многи избегавају ово због трошка. При предаји колача, стари се колачар пољуби с новим, па се после нови изљуби са свима осталим, који су присутни. Ово се ради због тога да се стока љуби између себе, а нарочито да овце љубе јагањце, свиње прасиће, краве телад, итд. Сад новог колачара оките гранчицама од родног воћа, а нарочито од шљиве и винове лозе, (да окити година берићетом). После овога нови колачар донесе пиће, те и он части госте. Док се пије "у Славу" и сече колач, оро не игра.   На Спасов-дан (велики) "ваља се" сваком јагњету одрезати мало од ува, па те одреске помешати с млеком и просути на жив мравињак, да се стока пати као мрави. Тога дана много домаћина закољу по једно јагње из свога стада, и ако им није заветина. То се ради због здравља стоке.   О Тројицама почињу косити ливаде а на Мали Спасов-дан буше малој женској деци уши. Уши се прво натрљају у доњем делу са оштром вуненом крпом или копривом, па кад претрну, онда се проваљују челичном иглом и у рупу се увуче свилен кончић. Место трљања понеке жене опију децу зашећереним вином, па им онда уши проваљују.

МАНАСТИРАК - БЛАГО СКРИВЕНО НЕКОЛИКО ВЕКОВА

 

МАНАСТИРАК - БЛАГО СКРИВЕНО НЕКОЛИКО ВЕКОВА

Тачно време изградње манастирског храма, посвећеног Св. Николају Мирликијском, није познато, као ни име ктитора. Народно предање преноси веровање да је храм старији од Каленића, да се до њега стизало само на коњима и да је светиња грађена без гвожђа и креча, тако што се „све са руке на руку носило“.

Недовољно истражен и недовољно проучаван, пажњу стручне јавности Манастирак је изазвао тек након заштитних археолошких истраживања 2006. године. Том приликом су откривени темељни остаци старије грађевине и некропола са гробним прилозима који су потпомогли датовању цркве.

 
Манастир се налази на свега четири и по километра удаљености од Рековца, у близини села Велика Крушевица, у клисури покрај Мочилског потока, а у широј околини манастира Каленић. Припада Шумадији, области Левач.

Када је Феликс Каниц, 1887. године, Манастирку прилазио од Сиљевице, оближњег села, забележио је:

„Приближавало се вече а ми смо се пуне три четврти часа непрекидно спуштали низ бучан планински поток, који је покретао и једну воденицу. Често смо скакали с једне његове стрме обале на другу, док се најзад смирио у нешто већем манастирском потоку, на чијој се левој обали, у подножју једног брежуљка засађеног виноградом, налази манастирски, а сада рековачки парохијски храм, саграђен вероватно на рушевинама неког старијег. Мој чича донесе из оближње поповске куће једну воштану свећу и при њеној светлости разгледао сам бело окречену црквицу, саграђену 1809. године са основом у облику крста, посвећену Св. Николи, с малом куполом, олтарским и бочним апсидама, која свој веома посећен сабор слави на дан Св. Илије (2. августа)“.

Тачно време изградње манастирског храма, посвећеног Св. Николају Мирликијском, није познато, као ни име ктитора. Народно предање преноси веровање да је храм старији од Каленића, да се до њега стизало само на коњима и да је светиња грађена без гвожђа и креча, тако што се „све са руке на руку носило“. Упркос томе што храм није сачуван у изворном облику и што је претрпео многобројне интервенције, успео је да сачува дух моравског градитељства. Наглашен вертикализам потцртан и на тај начин што је купола постављена на тамбур, асоцира на Каленић, Лазарицу, Наупару и Руденицу.
Данашњи изглед храма потиче из времена обнове, из 1804. године. Храм је у основи сажети триконхос, засведен полуобличастим сводом, са припратом на западној страни. Изнад централног дела наоса уздиже се октогонална купола. Храм је зидан речним облуцима, ломљеним и притесаним каменом, уз употребу кречног малтера као везивног средства. Светлост је у храм продирала кроз уске монофоре смештене на куполу и певничке просторе. Оригинална камена декоративна пластика, која је највероватније оживљавала фасаде, страдала је и није сачувана ни у фрагментима. Старија једнобродна грађевина, са припратом која је накнадно додата, сачувана је само у темељној зони која је зидана од ломљеног и полуобрађеног камена, са кречним малтером као везивним средством. На чињеницу да је припрата накнадно дозидана указује начин спајања са западним зидом старије цркве, као и скелетни остаци покојника који делимично залазе под западни зид припрате на који належе и западни зид храма из 19. века. Дакле, најпре је саграђен једнобродни камени храм са полукружном олтарском апсидом, нешто касније, након укопавања покојника западно од храма, припрата, а тек потом храм који у обновљеном облику и данас егзистира. Темељи старијег храма нису откривени у целини, будући да је постојећи храм делимично постављен на старију основу. Откривена је типична средњовековна некропола, са хришћански оријентисаним гробовима који су слободно укопавани у земљу, без гробних обележја. Покојници су сахрањивани у опруженом положају, са рукама прекрштеним на грудима или на стомаку. Један од гробова имао је угарски новац и ромбоидну плакету са ћирилским натписом.

Плакета са натписом је украшавала неку од средњовековних чаша. Чашу из Манастирка датујемо у крај 14. и почетак 15. века, на основу помена челника Хребељана у натпису на плакети, који је имао титулу „великог“ челника на двору деспота Стефана. Као први „велики“ челник на Деспотовом двору, Хребељан се помиње 1405. године. У време Лазаревића, функција челника и великих челника подразумевала је ангажовање у сфери судства и делимично у одређеним цивилним пословима, у улози заступања владара. Челници су такође, по одлуци владара, настављали судске поступке који су покретани на захтев светогорских манастира.

Наша плакета са чаше из Манастирка само је још једна у низу чаша које су до сада пронађене у Бањи Прибојској, Дечанима, Пећкој Патријаршији, Новом Брду, у Студеници... Уз до сада ретке примерке властелинских чаша из 14. и 15. века, део чаше из Манастирка добија на значају, потврђујући податке из архивске грађе да су оне у овом периоду у средњовековној Србији постојале.

У Манастирку, у слоју првобитног пода, откривен је један примерак новца Св. кнеза Деспота Стефана Лазаревића, који је на аверсу имао грб Лазаревића, шлем са волујским роговима, а на реверсу приказ Христа на престолу (1389–1427).

Гроб број 3 је уз апликацију као прилог имао и угарски новац, 199 сребрних денара Жигмунда Луксембуршког (1387–1437) који се датују у период 1387–1389. Откривени примерци угарског новца су још једна потврда политичке ситуације у Србији с краја 14. века, када земља постаје поприште сукоба и када Мађари предузимају низ похода на Србију.

Манастирак је вековима окупљао народ левачког краја као једини парохијски храм за дванаест околних села и цео Рековац до 1934. год. До данас је сачувана традиција свенародног молитвеног сабрања на дан храмовне славе 22. маја, на Преображење и на Покров Пресвете Богородице.

Од 21. октобра 1963. године манастир је под заштитом Завода за заштиту споменика културе Републике Србије. До 2000. године није било струје, а пут је пробијен тек пре десетак година.

Одлуком Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Господина Јована, Манастирак је 2005. године враћен у статус манастира, што подразумева даљу бригу на уређењу манастирског комплекса.

Због опасности од клизишта за звонару која се налази у самој близини манастирског храма, а уз превасходну помоћ Министарства вера, крајем 2009. године морали смо да започнемо изградњу манастирског конака.

Благодарећи на досадашњој помоћи Министарству вера и дијаспоре, Скупштини Београда, као и свима који су на било који начин допринели досадашњој изградњи и обнови манастира, молимо људе добре воље да помогну колико до њих стоји обнову ове древне светиње.

Монахиња Теодора, намесница Манастира Манастирак

Новчану помоћ за обнову Манастирка донатори могу уплатити на жиро рачун манастира код Комерцијане банке, број 205-102372-74. 

Информације на телефон 064/04-31-820 и 065/803-58-36