МАНАСТИРАК - БЛАГО СКРИВЕНО НЕКОЛИКО ВЕКОВА

 

МАНАСТИРАК - БЛАГО СКРИВЕНО НЕКОЛИКО ВЕКОВА

Тачно време изградње манастирског храма, посвећеног Св. Николају Мирликијском, није познато, као ни име ктитора. Народно предање преноси веровање да је храм старији од Каленића, да се до њега стизало само на коњима и да је светиња грађена без гвожђа и креча, тако што се „све са руке на руку носило“.

Недовољно истражен и недовољно проучаван, пажњу стручне јавности Манастирак је изазвао тек након заштитних археолошких истраживања 2006. године. Том приликом су откривени темељни остаци старије грађевине и некропола са гробним прилозима који су потпомогли датовању цркве.

 
Манастир се налази на свега четири и по километра удаљености од Рековца, у близини села Велика Крушевица, у клисури покрај Мочилског потока, а у широј околини манастира Каленић. Припада Шумадији, области Левач.

Када је Феликс Каниц, 1887. године, Манастирку прилазио од Сиљевице, оближњег села, забележио је:

„Приближавало се вече а ми смо се пуне три четврти часа непрекидно спуштали низ бучан планински поток, који је покретао и једну воденицу. Често смо скакали с једне његове стрме обале на другу, док се најзад смирио у нешто већем манастирском потоку, на чијој се левој обали, у подножју једног брежуљка засађеног виноградом, налази манастирски, а сада рековачки парохијски храм, саграђен вероватно на рушевинама неког старијег. Мој чича донесе из оближње поповске куће једну воштану свећу и при њеној светлости разгледао сам бело окречену црквицу, саграђену 1809. године са основом у облику крста, посвећену Св. Николи, с малом куполом, олтарским и бочним апсидама, која свој веома посећен сабор слави на дан Св. Илије (2. августа)“.

Тачно време изградње манастирског храма, посвећеног Св. Николају Мирликијском, није познато, као ни име ктитора. Народно предање преноси веровање да је храм старији од Каленића, да се до њега стизало само на коњима и да је светиња грађена без гвожђа и креча, тако што се „све са руке на руку носило“. Упркос томе што храм није сачуван у изворном облику и што је претрпео многобројне интервенције, успео је да сачува дух моравског градитељства. Наглашен вертикализам потцртан и на тај начин што је купола постављена на тамбур, асоцира на Каленић, Лазарицу, Наупару и Руденицу.
Данашњи изглед храма потиче из времена обнове, из 1804. године. Храм је у основи сажети триконхос, засведен полуобличастим сводом, са припратом на западној страни. Изнад централног дела наоса уздиже се октогонална купола. Храм је зидан речним облуцима, ломљеним и притесаним каменом, уз употребу кречног малтера као везивног средства. Светлост је у храм продирала кроз уске монофоре смештене на куполу и певничке просторе. Оригинална камена декоративна пластика, која је највероватније оживљавала фасаде, страдала је и није сачувана ни у фрагментима. Старија једнобродна грађевина, са припратом која је накнадно додата, сачувана је само у темељној зони која је зидана од ломљеног и полуобрађеног камена, са кречним малтером као везивним средством. На чињеницу да је припрата накнадно дозидана указује начин спајања са западним зидом старије цркве, као и скелетни остаци покојника који делимично залазе под западни зид припрате на који належе и западни зид храма из 19. века. Дакле, најпре је саграђен једнобродни камени храм са полукружном олтарском апсидом, нешто касније, након укопавања покојника западно од храма, припрата, а тек потом храм који у обновљеном облику и данас егзистира. Темељи старијег храма нису откривени у целини, будући да је постојећи храм делимично постављен на старију основу. Откривена је типична средњовековна некропола, са хришћански оријентисаним гробовима који су слободно укопавани у земљу, без гробних обележја. Покојници су сахрањивани у опруженом положају, са рукама прекрштеним на грудима или на стомаку. Један од гробова имао је угарски новац и ромбоидну плакету са ћирилским натписом.

Плакета са натписом је украшавала неку од средњовековних чаша. Чашу из Манастирка датујемо у крај 14. и почетак 15. века, на основу помена челника Хребељана у натпису на плакети, који је имао титулу „великог“ челника на двору деспота Стефана. Као први „велики“ челник на Деспотовом двору, Хребељан се помиње 1405. године. У време Лазаревића, функција челника и великих челника подразумевала је ангажовање у сфери судства и делимично у одређеним цивилним пословима, у улози заступања владара. Челници су такође, по одлуци владара, настављали судске поступке који су покретани на захтев светогорских манастира.

Наша плакета са чаше из Манастирка само је још једна у низу чаша које су до сада пронађене у Бањи Прибојској, Дечанима, Пећкој Патријаршији, Новом Брду, у Студеници... Уз до сада ретке примерке властелинских чаша из 14. и 15. века, део чаше из Манастирка добија на значају, потврђујући податке из архивске грађе да су оне у овом периоду у средњовековној Србији постојале.

У Манастирку, у слоју првобитног пода, откривен је један примерак новца Св. кнеза Деспота Стефана Лазаревића, који је на аверсу имао грб Лазаревића, шлем са волујским роговима, а на реверсу приказ Христа на престолу (1389–1427).

Гроб број 3 је уз апликацију као прилог имао и угарски новац, 199 сребрних денара Жигмунда Луксембуршког (1387–1437) који се датују у период 1387–1389. Откривени примерци угарског новца су још једна потврда политичке ситуације у Србији с краја 14. века, када земља постаје поприште сукоба и када Мађари предузимају низ похода на Србију.

Манастирак је вековима окупљао народ левачког краја као једини парохијски храм за дванаест околних села и цео Рековац до 1934. год. До данас је сачувана традиција свенародног молитвеног сабрања на дан храмовне славе 22. маја, на Преображење и на Покров Пресвете Богородице.

Од 21. октобра 1963. године манастир је под заштитом Завода за заштиту споменика културе Републике Србије. До 2000. године није било струје, а пут је пробијен тек пре десетак година.

Одлуком Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Господина Јована, Манастирак је 2005. године враћен у статус манастира, што подразумева даљу бригу на уређењу манастирског комплекса.

Због опасности од клизишта за звонару која се налази у самој близини манастирског храма, а уз превасходну помоћ Министарства вера, крајем 2009. године морали смо да започнемо изградњу манастирског конака.

Благодарећи на досадашњој помоћи Министарству вера и дијаспоре, Скупштини Београда, као и свима који су на било који начин допринели досадашњој изградњи и обнови манастира, молимо људе добре воље да помогну колико до њих стоји обнову ове древне светиње.

Монахиња Теодора, намесница Манастира Манастирак

Новчану помоћ за обнову Манастирка донатори могу уплатити на жиро рачун манастира код Комерцијане банке, број 205-102372-74. 

Информације на телефон 064/04-31-820 и 065/803-58-36