ЛИТИЈЕ (ЗАВЕТИНЕ) У ЛЕВЧУ - С.М. МИЈАТОВИЋ

ИЗ КЊИГЕ:ОБИЧАЈИ СРПСКОГ НАРОДА  ЛЕВЧА И ТЕМНИЋА С. М. МИЈАТОВИЋАЗаветине су опште сеоске Славе, без којих није скоро ни једно село у нас. У овом крају су најчешће заветине (Славе) на Духове )(Свету Тројицу) и Спасов-дан (мали и велики). Изузетак чине само неколико села, која славе: Костантина и Јелену, Младенце, други Васкрс (тј. други дан Васкрса) и младог Светог Николу. Овде народ разликује два Спасов-дана: први Спасов-дан (Вазнесење Господње), зове "Велики Спасов-дан", а четвртак по Великом Спасов-дану зове "Мали Спасов-дан". Интересантно је, што има више села, која празнују Мали Спасов-дан, а мање која празнују Велики Спасов-дан. Да напоменем још да по нека села имају и по две заветине, у ком случају једна им служи као прекада.   Уочи заветине, у вече, иду људи и жене у цркву, или ако ње нема у селу, онда под главни запис, (који се обично налази насред села) на богомољу. Том приликом сваки понесе у чистом убрусу трице, соли и свећу. Ту под записом свештеник чита потребне молитве, а они са упаљеном свећом држе пред собом оно што су понели и крсте се. Кад се ова богомоља сврши, онда сви целивају икону, па трице и со враћају кући и сутрадан с њима закрмљују стоку, држећи, да ће им због тога бити здрава и да ће се патити.   Сутрадан чељад, лепо и чисто обучена, иду опет у цркву или под запис на богомољу, и пошто се она сврши, узимају икону, барјаке и крст, па с тим обиђу три пута цркву или запис, а за тим се крећу у поље на литију. Барјаке, крст и икону обично носе отреситији и виђенији момци. Носити ово сматра се за особиту почаст, за то се увек грабе око тога. Због овога врло често дође и до свађе, за то су неки свештеници одређивали таксу за ношење ових ствари, а неки су увели у обичај да се и за ово вади коцка. Барјаци, крст и икона оките се китама од цвећа и венцима од пшенице, јечма и осталих усева. На литији се иде овим редом: прво барјаци, крст и икона, за њима свет, који учествује у литији, за светом ђаци с учитељем а за њима свештеник, обучен у одежду. Момци, људи и деца, која нису била у школи, певају отегнуто: "Господи помилуј", а ђаци и сви они који су били у школи певају тропар дотичног празника. Певање између ђака и људи, бива наизменично. Кад литија пролази кроз село, онда жене доносе пред вратницу вино и ракију за старије а млеко у карлицама за млађе, од кога они узгред кусну по који пут. Но усред гурања и хитања свагда се више проспе, но што се поједе. Ово се износи у нади, да би се помоћу божјом и дотичног празника имало још више. При овом обилажењу сврну код колачареве куће, која је овога дана нарочито окићена и спремљена. Ту их чека све постављено и спремљено, те ручају, па се онда крећу даље. Тако обиђу неколико записа, обично на све четири стране поља, па се опет враћају месту, одакле су и пошли. Сваки запис прво обиђу три пута, па га обнове, тј. одељају помало с крајева онај крст, који је урезан на њему, преспу вином и окаде. При том свештеник очита кратку молитву, а сопственик записа изнесе ту понешто за "мезе" и понуди свештеника, учитеља, оне који носе барјаке, крст и икону, и још понекога из литије. Држи се за добро кад је коме запис у имању, јер мисле да ће чувати берићет од непогоде; за то се грабе да у имању подигну запис, због чега у понеким местима има више од 20 записа, које свештеник није у стању овом приликом, све да обиђе, због чега се после дотични сопственици љуте. За запис се узима скоро свако дрво, али нарочито пазе да буде родно. Он се познаје по урезаном крсту, који мора свагда бити на источној страни, а на многим местима је нарочито ограђен. Запис се сматра као свето дрво, па за то око њега одржавају велику чистоту и сматрају за велики грех, кад би га неко секао или се на њега пењао. Кад се литија врати натраг, онда остављају барјаке, крст и икону, па се одатле разилазе сваки својој кући. Учесници у овој литији зову се крстоноше.   На овај дан домови у селу имају свечан изглед: све су зграде и двориште лепо побрисани; на мотку пред кућом изнете су стајаће спаваће хаљине; сва су деца измивена и лепо обучена; спољашње су вратнице окићене разним цвећем а пред њима је побрисано, итд. Сваки се домаћин нада гостима из другог села и непрестано их очекује, због чега се руча увек доцкан.   Увече се спреми јело и пиће, па се с гостима излази на скуп, који се држи обично код главног записа. Ту се, за пуном совром, домаћин части са гостима, а младеж игра до нека доба ноћи. У чашћењу овде потпомаже и колачар, коме је дужност да и овде участи и угости, колико може. За совром колачаревом, на коју се позову виђенији домаћини заједно с гостима, сече се и колач, и ту стари колачар предаје пресечени колач новом колачару, кога бирају сви присутни. За то узимају имућнијег човека, који то није скоро био. Понеки сматрају за почаст да буду изабрати за колачара, али многи избегавају ово због трошка. При предаји колача, стари се колачар пољуби с новим, па се после нови изљуби са свима осталим, који су присутни. Ово се ради због тога да се стока љуби између себе, а нарочито да овце љубе јагањце, свиње прасиће, краве телад, итд. Сад новог колачара оките гранчицама од родног воћа, а нарочито од шљиве и винове лозе, (да окити година берићетом). После овога нови колачар донесе пиће, те и он части госте. Док се пије "у Славу" и сече колач, оро не игра.   На Спасов-дан (велики) "ваља се" сваком јагњету одрезати мало од ува, па те одреске помешати с млеком и просути на жив мравињак, да се стока пати као мрави. Тога дана много домаћина закољу по једно јагње из свога стада, и ако им није заветина. То се ради због здравља стоке.   О Тројицама почињу косити ливаде а на Мали Спасов-дан буше малој женској деци уши. Уши се прво натрљају у доњем делу са оштром вуненом крпом или копривом, па кад претрну, онда се проваљују челичном иглом и у рупу се увуче свилен кончић. Место трљања понеке жене опију децу зашећереним вином, па им онда уши проваљују.

МАНАСТИРАК - БЛАГО СКРИВЕНО НЕКОЛИКО ВЕКОВА

 

МАНАСТИРАК - БЛАГО СКРИВЕНО НЕКОЛИКО ВЕКОВА

Тачно време изградње манастирског храма, посвећеног Св. Николају Мирликијском, није познато, као ни име ктитора. Народно предање преноси веровање да је храм старији од Каленића, да се до њега стизало само на коњима и да је светиња грађена без гвожђа и креча, тако што се „све са руке на руку носило“.

Недовољно истражен и недовољно проучаван, пажњу стручне јавности Манастирак је изазвао тек након заштитних археолошких истраживања 2006. године. Том приликом су откривени темељни остаци старије грађевине и некропола са гробним прилозима који су потпомогли датовању цркве.

 
Манастир се налази на свега четири и по километра удаљености од Рековца, у близини села Велика Крушевица, у клисури покрај Мочилског потока, а у широј околини манастира Каленић. Припада Шумадији, области Левач.

Када је Феликс Каниц, 1887. године, Манастирку прилазио од Сиљевице, оближњег села, забележио је:

„Приближавало се вече а ми смо се пуне три четврти часа непрекидно спуштали низ бучан планински поток, који је покретао и једну воденицу. Често смо скакали с једне његове стрме обале на другу, док се најзад смирио у нешто већем манастирском потоку, на чијој се левој обали, у подножју једног брежуљка засађеног виноградом, налази манастирски, а сада рековачки парохијски храм, саграђен вероватно на рушевинама неког старијег. Мој чича донесе из оближње поповске куће једну воштану свећу и при њеној светлости разгледао сам бело окречену црквицу, саграђену 1809. године са основом у облику крста, посвећену Св. Николи, с малом куполом, олтарским и бочним апсидама, која свој веома посећен сабор слави на дан Св. Илије (2. августа)“.

Тачно време изградње манастирског храма, посвећеног Св. Николају Мирликијском, није познато, као ни име ктитора. Народно предање преноси веровање да је храм старији од Каленића, да се до њега стизало само на коњима и да је светиња грађена без гвожђа и креча, тако што се „све са руке на руку носило“. Упркос томе што храм није сачуван у изворном облику и што је претрпео многобројне интервенције, успео је да сачува дух моравског градитељства. Наглашен вертикализам потцртан и на тај начин што је купола постављена на тамбур, асоцира на Каленић, Лазарицу, Наупару и Руденицу.
Данашњи изглед храма потиче из времена обнове, из 1804. године. Храм је у основи сажети триконхос, засведен полуобличастим сводом, са припратом на западној страни. Изнад централног дела наоса уздиже се октогонална купола. Храм је зидан речним облуцима, ломљеним и притесаним каменом, уз употребу кречног малтера као везивног средства. Светлост је у храм продирала кроз уске монофоре смештене на куполу и певничке просторе. Оригинална камена декоративна пластика, која је највероватније оживљавала фасаде, страдала је и није сачувана ни у фрагментима. Старија једнобродна грађевина, са припратом која је накнадно додата, сачувана је само у темељној зони која је зидана од ломљеног и полуобрађеног камена, са кречним малтером као везивним средством. На чињеницу да је припрата накнадно дозидана указује начин спајања са западним зидом старије цркве, као и скелетни остаци покојника који делимично залазе под западни зид припрате на који належе и западни зид храма из 19. века. Дакле, најпре је саграђен једнобродни камени храм са полукружном олтарском апсидом, нешто касније, након укопавања покојника западно од храма, припрата, а тек потом храм који у обновљеном облику и данас егзистира. Темељи старијег храма нису откривени у целини, будући да је постојећи храм делимично постављен на старију основу. Откривена је типична средњовековна некропола, са хришћански оријентисаним гробовима који су слободно укопавани у земљу, без гробних обележја. Покојници су сахрањивани у опруженом положају, са рукама прекрштеним на грудима или на стомаку. Један од гробова имао је угарски новац и ромбоидну плакету са ћирилским натписом.

Плакета са натписом је украшавала неку од средњовековних чаша. Чашу из Манастирка датујемо у крај 14. и почетак 15. века, на основу помена челника Хребељана у натпису на плакети, који је имао титулу „великог“ челника на двору деспота Стефана. Као први „велики“ челник на Деспотовом двору, Хребељан се помиње 1405. године. У време Лазаревића, функција челника и великих челника подразумевала је ангажовање у сфери судства и делимично у одређеним цивилним пословима, у улози заступања владара. Челници су такође, по одлуци владара, настављали судске поступке који су покретани на захтев светогорских манастира.

Наша плакета са чаше из Манастирка само је још једна у низу чаша које су до сада пронађене у Бањи Прибојској, Дечанима, Пећкој Патријаршији, Новом Брду, у Студеници... Уз до сада ретке примерке властелинских чаша из 14. и 15. века, део чаше из Манастирка добија на значају, потврђујући податке из архивске грађе да су оне у овом периоду у средњовековној Србији постојале.

У Манастирку, у слоју првобитног пода, откривен је један примерак новца Св. кнеза Деспота Стефана Лазаревића, који је на аверсу имао грб Лазаревића, шлем са волујским роговима, а на реверсу приказ Христа на престолу (1389–1427).

Гроб број 3 је уз апликацију као прилог имао и угарски новац, 199 сребрних денара Жигмунда Луксембуршког (1387–1437) који се датују у период 1387–1389. Откривени примерци угарског новца су још једна потврда политичке ситуације у Србији с краја 14. века, када земља постаје поприште сукоба и када Мађари предузимају низ похода на Србију.

Манастирак је вековима окупљао народ левачког краја као једини парохијски храм за дванаест околних села и цео Рековац до 1934. год. До данас је сачувана традиција свенародног молитвеног сабрања на дан храмовне славе 22. маја, на Преображење и на Покров Пресвете Богородице.

Од 21. октобра 1963. године манастир је под заштитом Завода за заштиту споменика културе Републике Србије. До 2000. године није било струје, а пут је пробијен тек пре десетак година.

Одлуком Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Господина Јована, Манастирак је 2005. године враћен у статус манастира, што подразумева даљу бригу на уређењу манастирског комплекса.

Због опасности од клизишта за звонару која се налази у самој близини манастирског храма, а уз превасходну помоћ Министарства вера, крајем 2009. године морали смо да започнемо изградњу манастирског конака.

Благодарећи на досадашњој помоћи Министарству вера и дијаспоре, Скупштини Београда, као и свима који су на било који начин допринели досадашњој изградњи и обнови манастира, молимо људе добре воље да помогну колико до њих стоји обнову ове древне светиње.

Монахиња Теодора, намесница Манастира Манастирак

Новчану помоћ за обнову Манастирка донатори могу уплатити на жиро рачун манастира код Комерцијане банке, број 205-102372-74. 

Информације на телефон 064/04-31-820 и 065/803-58-36