ДРАГАН ЈЕВРЕМОВИЋ ИЗ ЛОМНИЦЕ ДОБИТНИК НАГРАДЕ НА МАНИФЕСТАЦИЈИ "НА ИЗВОРУ КИСЕЛЕ ВОДЕ" У ОРАШЈУ

ДРАГАН ЈЕВРЕМОВИЋ ИЗ ЛОМНИЦЕ, ДОБИТНИК НАГРАДЕ НА ТАКМИЧЕЊУ ПЕВАЧА АМАТЕРА        "НА ИЗВОРУ КИСЕЛЕ ВОДЕ" У ОРАШЈУ КОД ВАРВАРИНА

У Орашју код Варварина по 53. пут одржано је такмичење певача аматера под називом "НА ИЗВОРУ КИСЕЛЕ ВОДЕ". 

У препуној сали Дома културе наступили су извођачи народних песама који су се на најбољи могући начин представили публици песмама по свом избору уз пратњу народног оркестра. Иако је конкуренција била велика представник из Општине Рековац, ДРАГАН ЈЕВРЕМОВИЋ је заслужено освојио Другу награду представивши се песмом "ЧУДНА ЈАДА ОД МОСТАРА ГРАДА". Поред признања оцењивачке комисије  Драган је добио велики аплауз од публике а то је још једно вредно признање за овог великог левачког уметника.

БОГОЉУБ МИЛОЈЕВИЋ - мајстор и градитељ фруле и кавала

БОГОЉУБ МИЛОЈЕВИЋ

- фрулаш, мајстор и градитељ фрула и кавала - 

У левачком селу Ратковићу живи и ради Богољуб Милојевић – Боки по занимању професионални музичар у пензији. 

Фрулу је почео да свира од своје шесте године а њиховом израдом бави се више од 36 година. 

Студиозним проучавањем начина израде „ушао је у душу фруле“. 

Већина фрулаша имају срећу да свирају на фрулама које Боки израђује и то су фруле изузетног квалитета. 

То што његове фруле чини изутним су савршена тачност у штиму као и постављеним музичким захтевима по питању резонантности, боје тона и сл. 

Богољуб истиче част коју му је указао маестро Бора Дугић који га је уврстио у своју књигу о фрули, која је недавно објављена, где је Богољуб Милојевић постављен у ред одабраних најбољих мајстора фруле. 
Поред израда фрула , овај признати мајстор  израђује и кавале различитих типова.

Сваког дана из Бокијеве музичке радионице излазе све квалитетније фруле, како по питању тона тако и по питању изгледа.  Све чешће користи материјал од ретког тропског дрвета, абонуса, гранадира и других.

„Израдом фруле не може да се бави свако“ – каже Богољуб Милојевић и додаје – „То мора да буде музичар који осећа тон, поготово фруле. Треба да свираш на фрули. Ако не свираш на фрули, не знам како би направио фрулу?“ 

Свако ко жели да наручи фрулу у могућности је да добије истог момента, док је процедура израде нешто дужа – истиче мајстор Боки. 

Поред класичних фрула српско-шумадијског типа, Богољуб израђује и фруле намењене румунској музици. То су фруле од три и више октаве за којима у последње време влада велика тражња. 

                                                                                     Милан Р. Јовановић

БОГОЉУБ МИЛОЈЕВИЋ - мајстор и градитељ фруле и кавала

БОГОЉУБ МИЛОЈЕВИЋ

- фрулаш, мајстор и градитељ фрула и кавала - 

У левачком селу Ратковићу живи и ради Богољуб Милојевић – Боки по занимању професионални музичар у пензији. 

Фрулу је почео да свира од своје шесте године а њиховом израдом бави се више од 36 година. 

Студиозним проучавањем начина израде „ушао је у душу фруле“. 

Већина фрулаша имају срећу да свирају на фрулама које Боки израђује и то су фруле изузетног квалитета. 

То што његове фруле чини изутним су савршена тачност у штиму као и постављеним музичким захтевима по питању резонантности, боје тона и сл. 

Богољуб истиче част коју му је указао маестро Бора Дугић који га је уврстио у своју књигу о фрули, која је недавно објављена, где је Богољуб Милојевић постављен у ред одабраних најбољих мајстора фруле. 
Поред израда фрула , овај признати мајстор  израђује и кавале различитих типова.

Сваког дана из Бокијеве музичке радионице излазе све квалитетније фруле, како по питању тона тако и по питању изгледа.  Све чешће користи материјал од ретког тропског дрвета, абонуса, гранадира и других.

„Израдом фруле не може да се бави свако“ – каже Богољуб Милојевић и додаје – „То мора да буде музичар који осећа тон, поготово фруле. Треба да свираш на фрули. Ако не свираш на фрули, не знам како би направио фрулу?“ 

Свако ко жели да наручи фрулу у могућности је да добије истог момента, док је процедура израде нешто дужа – истиче мајстор Боки. 

Поред класичних фрула српско-шумадијског типа, Богољуб израђује и фруле намењене румунској музици. То су фруле од три и више октаве за којима у последње време влада велика тражња. 

                                                                                     Милан Р. Јовановић

Ко је чувени “Чича” са јагодинског пива?

Ко је чувени “Чича” са јагодинског пива?

Генерације јагодинских пивопија, услед великих количина испијеног пива, гледале су у омот флаше, односно у лик на истој. Шта све тај лик није прошао: ломили су га, бацали, цепали, слали у иностранство, поклањали и чували, вређали и псовали. Укратко, голгота.

Оно што се мало њих запитало, а и ако су се запитали, нису добили одговор: ко је уопште на тој, сада већ чувеној, слици јагодинског „Чиче“?

Та особа, одавно покојна, надалеко је чувени Милосав Митровић (1892-1961.), по надимку Лоса још познатији, био је велики пивопија, а ово пиће пио је до краја живота. Његови потомци и данас живе у истом селу, а кућа у којој се Лоса родио чува се као успомена на њега и нека прошла времена. Милосав се родио и живео у левачком крају, у селу Драгово. Село је настало 1900. године спајањем три села: Дубница, Волујак и Пуљци. Села су раније била тако близу да су се буквално додиривала. 29. августа 1900. године три главешине из села састале су се и договориле о уједињењу ових села. Кума новонасталом селу била је краљица Драга Машин лично, назвавши га по свом имену, Драгово.

Овај назив ушао је у званичну употребу од децембра 1900. године. Један од најпознатијих становника тог села, Милисав Митровић, био је борац ратова 1914-1918. Те године је и тешко рањен, због чега су му ампутиране обе ноге. Како говори хроничар села, Мирослав Симић, Лоса је стално обитавао у Јагодини.



„Имао је чезу и коње и тако се стално возио како би попио пиво у јагодинској чувеној Шареној механи. Тако је и упознао неке раднике пиваре који су радили у комерцијали. Њима се он допао и питали су га да ли би могли да га фотографишу. При наредном сусрету, то се и догодило. Деда Лоса није ни слутио да ће постати препознатљив лик и симбол „Јагодинске пиваре“, каже Симић. У селу и данас живе његови унуци – Слободан, Стојан и Драгомир. Према њиховој причи, сви су у кући и селу знали да су га ти људи фотографисали, али нису знали због чега. Када се његов лик појавио на налепници, силно се обрадовао. Сматрао је да ће тако живети вечно.

Био је тешки инвалид, али га то није спречавало да се бави пољопривредом и путује чезама кад год је могао. Касније је носио протезе и тако радио с њима. Сматрао је губитак ногу својом наградом и често говорио да је то одликовање за борбу, боље него споменик да су му подигли. Највише је волео да седи у селу испред своје старе куће. Када је био у Јагодини, имао је бесплатно пиво у било којој кафани или ресторану где се точило и продавало „јагодинско“. Последњих година живота бавио се пчеларством и имао неколико кошница. Био је миљеник села и сви мештани радо су седели са њим и разговарали.

Јагодински „чича“ недавно је заштићен као бренд у Женеви. Његов углед међу старим пивопијама и даље је непревазиђен, а постоји и легенда која каже да кад такве пивопије уђу у кафану или ресторан, келнер не пита које пиво желе, већ одмах доноси „јагодинско“. У реклами за јагодинско пиво, истакао се глумац Љубомир Убавкић Пендула. Година стварног престанка рада Стакларе 1852. била је истовремено година почетка рада друге фабрике – Пиваре




Јагодинска пивара је основана 1852. године. Њен први правни власник и оснивач је био Филип Станковић, трговац из Смедерева, близак сарадник кнеза Милоша. Фабрика је подигнута у непосредној близини вароши на цариградском друму. Састојала се од неколико приземних зграда, а неке од њих биле су полуотворене. Пиво се кувало у отвореном казану мале запремине на ватри која се ложила дрвима а мешала дрвеним лопатама.

Даљи технолошки процес ишао је овим редом: кувано пиво спуштано је у подрум за превирање – квасни подрум, који се налази испод главне зграде фабрике. После врења преношено је у подруме за одлежавање на Ђурђевом брду, где би остајало до потребног „сазревања“. Подруми су били испод земље поред пута Јагодина – Ћуприја. Пиво је држано у великим дрвеним бачвама, обложених ледом, ради одржавања ниске температуре. После потребног времена за „лежање“, технологија производње пива сматрала се завршеном.



Пиво је претакано у флаше од 0.7 литара и у бурад запремине 25, 50 и 100 литара и тако транспортовано у Јагодину и друге градове. Производиле су се три врсте пива: бело „Моравац“, које је имало највећу потрошњу; црно „Косово“, са знатно мањом потрошњом и „Салватор“, са знатним процентом алкохола и ограниченом потрошњом. Где год да се нађете у Србији, питајте неког старијег човека – сигурно ће се сетити јагодинског пива и његовог препознатљивог чиче. Срећан ти 163. рођендан, деда Лосо!

ПРЕУЗЕТО:СРБИН.ИНФО

(magacin.org)

ПРЕРАДОВАЦ - манастир

ПРЕРАДОВАЦ

МАНАСТИР

Манастир подигнут у 13. веку. Обновљен је 1871. године, од стране епископа жичког Јанићија и братства манастира Каленић. Најновија његова обнова, започета је 1996. године, за време Епископа Саве,  Обнова је довршена 2004. године, када је црква фрескописана и освећена, од стране Епископа шумадијског Јована.

Историја, архитектура, сликарство

Скромни историјски извори, као и народно предање, постојање манастира у Прерадовцу везују за суседни манастир Каленић. Верује се да је црквица подигнута међу каленићким виноградима, да би монаси који су учествовали у радовима имали могућност учествовања у богослужењима. Остао је помен да су Турци 1788. године запалили манастирске зграде у селу Прерадовцу, односно да је црква запаљена током Хаџи Проданове буне 1814. године. У једној пригодној књижици поводом обнове и васпостављања манастира у XX и XXI веку пренето је мишљење, без научне потврде, стручњака који су радили на заштити манастира Каленића, да би он могао бити подигнут пре Каленића (!). Мада се у поменутој публикацији помиње да постоји запис (?) да је црква обнављана од 1857. године и да је 18. октобра 1861. године освећена од Митрополита српског Михаила, у храму се налази плоча са натписом да цркву подиже 1871. године Епископ ужички Јоаникије Нешковић (игуман Каленића средином XIX века) трудом каленићког братства. Посвета светом Симону монаху (краљу Стефану Првовенчаном) вероватно је у вези са склањањем његових моштију у манастир Каленић од 1815. до 1839. године.

Црква Светог Симона монаха у Прерадовцу била је парохијска за житеље села Волујка, Пуљака, Дубнице, Секурича, Белушића, Брајановца, Калудре, Лепојевића и Опарића и о томе су сачуване матичне књиге крштених, венчаних и опојаних. Монаси који ту служе везани су за манастир Каленић. Након Другог светског рата, са осталим пољопривредним поседима манатира Каленића, одузете су и парцеле (виногради) у околини некадашње прерадовачке цркве.

Иницијатива за обнову, односно оживљавање прерадовачке цркве покренута је 1988. године, да би права обнова започела 1995. године. Реконструисани храм осветио је 7. октобра (на дан храмовне славе), Епископ шумадијски Сава. Женски манастир Светог Симона монаха основао је 2003. године Епископ шумадијски Јован. Прерадовачкој цркви су враћени и земљишни поседи на којима је подигнут манастирски виноград. Конак је подигнут 2004. године, а постоји и звоник.

Храм је зидан ломљеним каменом у доњем делу, а опеком у горњим зонама. Кров је двосливан, црква је омалтерисана и обојена у бело. Јасно издвојене две фазе зидања као да представљају две различите замисли изградње цркве. Мада је у основи тролист, горњи део од опеке представља невешт покушај да се основа засведе као једнобродни објекат, без куполе.

Савремени зидни живопис рад је иконографа Слободана Јанићијевића из Јагодине. На иконостасу се налазе репариране иконе из XIX века. У цркви су постављене иконе Симона монаха и Симеона Мироточивог, рад академског сликара Милована Арсића, родом из Опарића.

СВЕТОСАВСКИ ПОХОД ПЛАНИНАРСКОГ КЛУБА "ЖЕЖЕЉ" ИЗ КРАГУЈЕВЦА ПУТЕМ МАНАСТИРАК - СИЉЕВИЦА

СВЕТОСАВСКИ ПОХОД  ПЛАНИНАРСКОГ КЛУБА "ЖЕЖЕЉ" ПУТЕМ МАНАСТИРАК - СИЉЕВИЦА

Планинари Планинарског клуба "Жежељ" из Крагујевца у организацији Душана Петковића  сваке године организује планинарску акцију,, Светосавски поход". 

Тако су и ове године  пешачили стазом МАНАСТИРАК - КУПРЕС - КРЕМЕНАЦ - СИЉЕВИЦА.  

Планинари су прво посетили манастир "МАНАСТИРАК" у Великој Крушевици  а затим током пешачења уживали су у живописним левачким пределима оденутим у зимско рухо. 

Крајње одредиште им је била Сиљевица и храм Свете Петке - Трнове, где су има  домаћини били људи из Црквеног одбора из Сиљевице. 

Дружење је дуго трајало  уз песму игру и кувану ракију "Завет" чувеног произвођача из Чумића.

ЛЕВАЧКА НАСЕЉА - КАЛЕНИЋКИ ПРЊАВОР

КАЛЕНИЋКИ ПРЊАВОР

Како остали манастири у Србији, тако је и манастир Каленић имао своје имање на коме су људи радили да би исхранили себе и породицу. Током времена велики део манастриског имања прешао је у реку сељака. Они су се населили  близу манастира, па је по овом манастриру село добили име Каленићки Прњавор. Прњавор је назив за манасирско имање. 
Скоро код сваког манастира постоји прњавор, само што носи име манастира на чијем је подручју. 

Каленићки Прњавор је насеље у Србији у општини Рековац у Поморавском округу. Према попису из 2011. било је 150 становника.
До Другог српског устанка Каленићки Прњавор се налазио у саставу Османског царства. Након Другог српског устанка Каленићки Прњавор улази у састав Кнежевине Србије и административно је припадао Јагодинској нахији и Левачкој кнежини^[1] све до 1834. године када је Србија подељена на сердарства.

У насељу Каленићки Прњавор живи 137 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 49,1 година (47,1 код мушкараца и 50,9 код жена). У насељу има 49 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,04.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

Литература 

Поповић, Љубодраг. Зоран Марковић. ed (на српском). Јагодинска нахија, књига прва 1815 —1823. Јагодина: Историјски архив Јагодина. 86-902609-5-1. Приступљено 12.07.2012.

Приче о  левачким селима  - Братотивоје Марковић, 1997.г.

ОТВАРАЊЕ НОВОГ КУХИЊСКОГ БЛОКА У ДОМУ УЧЕНИКА СРЕДЊЕ ШКОЛЕ У РЕКОВЦУ

МИЛОШ ЛАЗИЋ - ПРЕДСЕДНИК УДРУЖЕЊА СЛЕДБЕНИКА ОПАРИЋКЕ СЛИКАРСКЕ ШКОЛЕ

МИЛОШ ЛАЗИЋ - ПРЕДСЕДНИК УДРУЖЕЊА СЛЕДБЕНИКА ОПАРИЋКЕ СЛИКАРСКЕ ШКОЛЕ  

Милоша Лазића, сликара из села Опарић, многи сматрају за наследника Јанка Брашића родоначелника српског наивног сликарства. Својим првим делима појавио се у јавност седамдесетих година прошлог века и оставио значајне радове у области српске наивне уметности. Милош Лазић је ученик Јанка Брашића и поред активног бављења наивним сликарством уједно је и председник Удружења ликовних уметника Левча које има за циљ промоцију, очување и неговање опарићке школе наивног сликарства.

Сваке године у оквиру саборских дана “Прођох Левач, прођох Шумадија” одржава се традиционално и сабор сликара и песника “Јанкови дани” у част Јанка Брашића. У оквиру сабора одржава се и дечија ликовна колонија на којој учешће узимају деца школског узраста. Милош Лазић и остали чланови удружења ликовних уметника Левча, активно учествују у организацији ликовне колоније са циљем да се мотивишу млади да стварају, наставе традицију опарићке сликарске школе и сачувају успомену на рад ликовне секције у школи у селу Опарићу коју је водио Јанко Брашић.

                                                                                                                                ИЗВОР:  LAG LEVAČ

 

ЈАНКО БРАШИЋ ИЗ ОПАРИЋА - РОДОНАЧЕЛНИК СРПСКОГ НАИВНОГ СЛКАРСТВА

Наивно сликарство у Левчу везује се се за родоначелника српске наиве Јанка Брашића (1906–1994), пореклом из Опарића, села у општини Рековац. Својим првим делима појавио се у јавност 

четрдесетих година прошлог века и оставио неизбрисиве трагове у области српске наивне уметности. Свој уметнички рад Брашић је започео селу Опарићу и у њему остао и стварао до своје смрти. Ту у свом родном крају стицао је љубав за лепоту, посматрајући као дете бисер наше средњовековне уметности, цркву манастира Каленића.