ПЕСНИК И НОВИНАР - НАТАША ЛАЗИЋ - БОГОСАВЉЕВИЋ

Опарић, живописно место у општини Рековац, увек је било препознатљиво по познатим  и успешним људима.

Овом приликом претстављамо вам НАТАШУ ЛАЗИЋ – БОГОСАВЉЕВИЋ , песникињу и новинарку,  свестрану личност каквих је код нас мало.

О почетку свога стваралачког  рада, Наташа говори:
- Нашу кућу посећивале су многе  угледне личности као што су: Драган Рогишић, новинар „Политике“, који ми је послао прве књиге, затим покојни  Милан Пантић, новинар  „Вечерњих новости“, Милан Кнежевић, новинар Радио Београда....

Као дете често сам Јанку Брашићу носила уље. Отац се такође бави сликарством, прадеда је био гуслар и у заробљеништву у Немачкој је писао поезију. У таквим условима код мене се јавила жеља да стварам. Догодило се то 1983. г. на мору. Инспирисана лепотом на разгледници коју сам послала у завичај  написала сам прве стихове. Прву песму објавила сам две године касније у „Гороцвету“, часопису из културе из Јагодине. Затим је 1997. године уследила збирка „Поноћна молитва“ а друга збирка  „Време праштања“  1997.г.  У мојим песмама доминира љубав било она патритоска или духовна. И кад се пати  - воли се – истиче Наташа Лазић – Богосављевић и додаје: „Новац је само средство које нам омогућава само да живимо. Ако имате материјално богатсво а у души сте празни – нико сте и ништа! Сиротиња је срећа! Није исти осећај кад детету купите јагоде на пијаци или му омогућите да их само убере.“

Упоредо са поезијом почела је да пише о значајним дешавањима у Левачу за јагодински „Нови пут“. Била је први  спортски новинар у Левчу.Последњи је новинар који је направила интервју са Јанком Брашићем.

Наташа Лазић – Богосављевић  је  један од оснивача  КК  Левчана „Стефан Првовенчани“  у  Опарићу и идејни  творац  Сабора сликара  и песника  „ Јанкови дани „ 

Члан је КК „ Душан  Матић“ Ћуприја , Књижевне заједнице Југославије  и почасни члан Иродалмог књижевног клуба у Суботици.

Објављене збирке песама су јој:

Поноћна молитва( 1997)  и  Времепраштања ( 2004).

Уредила  је    више  књига,  каталога  и  публикација.  Сарадник  је  више    медијских  кућа  и  сајтова.  Добитник  многобројних     награда за  поезију  и  допринос  развоју  културе  на  подручју  Левча, Подјухорја и  Србије. 

Заступљена  у зборницима поезије и  кратке  приче  по конкурсима  на подручју   Србије и Црне Горе.

Запослена  је у Општинској управи Општине Рековац.

И на крају да кажемо да Наташу красе особине доброг човека која је спремна да свакоме помгне и изађе у сусрет.

                                                                                                          Милан  Р. Јовановић

НАДРЉЕ - Порекло имена

О имену села Надрља, као и за његов настанак, испричане су многе легенде. Све су оне међусобно сличне. Међутим, све су оне непотпуне. Ми овом приликом наводимо у целости говор хроничара, МИЛИВОЈА САВИЋА, из села Надрља, који је у потпуности објаснио суштину ове приче. Текст је сачињен на основу снимања емисије "АУТОБУС У ПОЛА ПЕТ" чији је аутор и водитељ био Милан Кнежевић. Снимање је обављено у Основној школи села Надрља 80 - их година прошлога века.
"После Аустро-Турског рата у 18. веку,, касу Аустријанци заузели овај крај Левча, где се налази село Надрље, сав живаљ
Левча је кренуо уз Аустријанце. Али када су били принуђени од Турака на сеобу, нарочито на Косову и када су се Аустријанци повукли на бившу границу Саву и Дунав, за Србе је настало сасвим тешко време. Тако су тадашњи житељи Надрља, који су живели на Косову, били принуђени да се селе на савер. Неки су бежали преко Саве и Дунава а неки у Шумадију.
Три брата ПАРАЂАНИНА, Јездимир, Лазар и Вучко кренули су са својом породицом у Шумадију. Најмлађем брату Вучку у селу Пољни породила се жена, где је и остао. остала два брата дошла су до Каленића. Калуђери су их испитали ко су, одакле су и од кога беже. Затим су их упутили северно од Каленића у дубодолину са јако развијеном вегетацијом у коју Турци никад нису зашли и у којој нику не живи.
Ту су направили колибе и живели извесно време. Вучко је и даље остао Парађанин. После извесног времена дошао је Стојан Зечевић са својом породицом од Колашина из Црне Горе.
Тако су живели извесно време у слози док није дошло време да их је здесило оно од чега су се и бојали!
У суседном селу Дулену Турци су одредили место за вршај коњима.Ту се довозило жито од домаћина из Дулена и Сабанте.
Субаша је био из Сабанте и са десетак, норужаних Турака, пожуривао људе да што пре заврше посао. Када су завршили, поделили и узели жито, тада је један оболели старац почео да се вајка: "Честити ефендијо, година је била лоша, немамамо ни за нас. Али цару царево мора да се да. А у царској земљи неко живи а а цару ништа не даје".
- А ко су ти ? - упита субаша.
- Иза ових брда има сељака који тамо живе а ништа не дају_

Када је субаша ово чуо, одреди три јака Турчина да коњима пређу преко тих брда и извиде кога тамо има.

Низ брдо Леску сишли су до реке, видели воденицу, неколико кућа и ситне стоке. Народ се склонио тако да никог нису видели.

Мића, син Стојанов, који је трћи дошао од Колашина, када је приметио Турке, отрчао је до куће узео пушку, заклонио се иза дрвета и чекао моменат када ће му најближе прићи и одмеравао кога ће да обори. Када је добро одмерио, он опали на Турчина који је највише галамио и он паде. Остала два Турчина су изнели погинулог на врх брда Леске код места Језера. Ту је и умро. Место се и данас зове ГРОБ.
Субаша је нестрпљиво чекао какве ће вести донети патрола.Када је из далека видео два без трећег, субаша је посумњао у најгоре.
- ЈЕЛ ОД ЂАВОЛА НАДРЉАО ? -
- Од ђавола - одговорише - и ми смо се једва извукли. Питали смо присутне о њиховим именима. Имена мало знамо. То су некакви Парађани, да ли им је то име или презиме, не знамо.
Село имена и нема. -
- Алаха ми - беснео је субаша - даћу ја њима сада име села за навек и задужити их да никада њихове главе неће моћи да раздуже! Од данас неће имати мира од Турака! -
Људи који су укопавали Турчина, пренели су шта је субаша рекао. О овоме се чуло и по блиској околини. Сада ово место више није било природно склониште..
Иако је субаша претио, Турци у Надрље никада нису више дошли зато што се ово десило 1803. године у јесен а одмах преко зиме је букнуо Први Српски устанак. Али запис је остао и даље. Када је Павле, брат Миће који је убио Турчина, однео харач да преда у Јагодину, испред осталих кметова села убили су га Турци."

МИЛИВОЈЕ САВИЋ

Површина насеља: 1612 ха
Број становника 229 (2002.г.)
Број домаћинстава 91
Сеоска слава: Бела Субота (и Бела Недеља) после Тројице
Кроз село протиче Надрељска Река

ЛИТИЈЕ (ЗАВЕТИНЕ) У ЛЕВЧУ - С.М. МИЈАТОВИЋ

ИЗ КЊИГЕ:ОБИЧАЈИ СРПСКОГ НАРОДА  ЛЕВЧА И ТЕМНИЋА С. М. МИЈАТОВИЋАЗаветине су опште сеоске Славе, без којих није скоро ни једно село у нас. У овом крају су најчешће заветине (Славе) на Духове )(Свету Тројицу) и Спасов-дан (мали и велики). Изузетак чине само неколико села, која славе: Костантина и Јелену, Младенце, други Васкрс (тј. други дан Васкрса) и младог Светог Николу. Овде народ разликује два Спасов-дана: први Спасов-дан (Вазнесење Господње), зове "Велики Спасов-дан", а четвртак по Великом Спасов-дану зове "Мали Спасов-дан". Интересантно је, што има више села, која празнују Мали Спасов-дан, а мање која празнују Велики Спасов-дан. Да напоменем још да по нека села имају и по две заветине, у ком случају једна им служи као прекада.   Уочи заветине, у вече, иду људи и жене у цркву, или ако ње нема у селу, онда под главни запис, (који се обично налази насред села) на богомољу. Том приликом сваки понесе у чистом убрусу трице, соли и свећу. Ту под записом свештеник чита потребне молитве, а они са упаљеном свећом држе пред собом оно што су понели и крсте се. Кад се ова богомоља сврши, онда сви целивају икону, па трице и со враћају кући и сутрадан с њима закрмљују стоку, држећи, да ће им због тога бити здрава и да ће се патити.   Сутрадан чељад, лепо и чисто обучена, иду опет у цркву или под запис на богомољу, и пошто се она сврши, узимају икону, барјаке и крст, па с тим обиђу три пута цркву или запис, а за тим се крећу у поље на литију. Барјаке, крст и икону обично носе отреситији и виђенији момци. Носити ово сматра се за особиту почаст, за то се увек грабе око тога. Због овога врло често дође и до свађе, за то су неки свештеници одређивали таксу за ношење ових ствари, а неки су увели у обичај да се и за ово вади коцка. Барјаци, крст и икона оките се китама од цвећа и венцима од пшенице, јечма и осталих усева. На литији се иде овим редом: прво барјаци, крст и икона, за њима свет, који учествује у литији, за светом ђаци с учитељем а за њима свештеник, обучен у одежду. Момци, људи и деца, која нису била у школи, певају отегнуто: "Господи помилуј", а ђаци и сви они који су били у школи певају тропар дотичног празника. Певање између ђака и људи, бива наизменично. Кад литија пролази кроз село, онда жене доносе пред вратницу вино и ракију за старије а млеко у карлицама за млађе, од кога они узгред кусну по који пут. Но усред гурања и хитања свагда се више проспе, но што се поједе. Ово се износи у нади, да би се помоћу божјом и дотичног празника имало још више. При овом обилажењу сврну код колачареве куће, која је овога дана нарочито окићена и спремљена. Ту их чека све постављено и спремљено, те ручају, па се онда крећу даље. Тако обиђу неколико записа, обично на све четири стране поља, па се опет враћају месту, одакле су и пошли. Сваки запис прво обиђу три пута, па га обнове, тј. одељају помало с крајева онај крст, који је урезан на њему, преспу вином и окаде. При том свештеник очита кратку молитву, а сопственик записа изнесе ту понешто за "мезе" и понуди свештеника, учитеља, оне који носе барјаке, крст и икону, и још понекога из литије. Држи се за добро кад је коме запис у имању, јер мисле да ће чувати берићет од непогоде; за то се грабе да у имању подигну запис, због чега у понеким местима има више од 20 записа, које свештеник није у стању овом приликом, све да обиђе, због чега се после дотични сопственици љуте. За запис се узима скоро свако дрво, али нарочито пазе да буде родно. Он се познаје по урезаном крсту, који мора свагда бити на источној страни, а на многим местима је нарочито ограђен. Запис се сматра као свето дрво, па за то око њега одржавају велику чистоту и сматрају за велики грех, кад би га неко секао или се на њега пењао. Кад се литија врати натраг, онда остављају барјаке, крст и икону, па се одатле разилазе сваки својој кући. Учесници у овој литији зову се крстоноше.   На овај дан домови у селу имају свечан изглед: све су зграде и двориште лепо побрисани; на мотку пред кућом изнете су стајаће спаваће хаљине; сва су деца измивена и лепо обучена; спољашње су вратнице окићене разним цвећем а пред њима је побрисано, итд. Сваки се домаћин нада гостима из другог села и непрестано их очекује, због чега се руча увек доцкан.   Увече се спреми јело и пиће, па се с гостима излази на скуп, који се држи обично код главног записа. Ту се, за пуном совром, домаћин части са гостима, а младеж игра до нека доба ноћи. У чашћењу овде потпомаже и колачар, коме је дужност да и овде участи и угости, колико може. За совром колачаревом, на коју се позову виђенији домаћини заједно с гостима, сече се и колач, и ту стари колачар предаје пресечени колач новом колачару, кога бирају сви присутни. За то узимају имућнијег човека, који то није скоро био. Понеки сматрају за почаст да буду изабрати за колачара, али многи избегавају ово због трошка. При предаји колача, стари се колачар пољуби с новим, па се после нови изљуби са свима осталим, који су присутни. Ово се ради због тога да се стока љуби између себе, а нарочито да овце љубе јагањце, свиње прасиће, краве телад, итд. Сад новог колачара оките гранчицама од родног воћа, а нарочито од шљиве и винове лозе, (да окити година берићетом). После овога нови колачар донесе пиће, те и он части госте. Док се пије "у Славу" и сече колач, оро не игра.   На Спасов-дан (велики) "ваља се" сваком јагњету одрезати мало од ува, па те одреске помешати с млеком и просути на жив мравињак, да се стока пати као мрави. Тога дана много домаћина закољу по једно јагње из свога стада, и ако им није заветина. То се ради због здравља стоке.   О Тројицама почињу косити ливаде а на Мали Спасов-дан буше малој женској деци уши. Уши се прво натрљају у доњем делу са оштром вуненом крпом или копривом, па кад претрну, онда се проваљују челичном иглом и у рупу се увуче свилен кончић. Место трљања понеке жене опију децу зашећереним вином, па им онда уши проваљују.

МАНАСТИРАК - БЛАГО СКРИВЕНО НЕКОЛИКО ВЕКОВА

 

МАНАСТИРАК - БЛАГО СКРИВЕНО НЕКОЛИКО ВЕКОВА

Тачно време изградње манастирског храма, посвећеног Св. Николају Мирликијском, није познато, као ни име ктитора. Народно предање преноси веровање да је храм старији од Каленића, да се до њега стизало само на коњима и да је светиња грађена без гвожђа и креча, тако што се „све са руке на руку носило“.

Недовољно истражен и недовољно проучаван, пажњу стручне јавности Манастирак је изазвао тек након заштитних археолошких истраживања 2006. године. Том приликом су откривени темељни остаци старије грађевине и некропола са гробним прилозима који су потпомогли датовању цркве.

 
Манастир се налази на свега четири и по километра удаљености од Рековца, у близини села Велика Крушевица, у клисури покрај Мочилског потока, а у широј околини манастира Каленић. Припада Шумадији, области Левач.

Када је Феликс Каниц, 1887. године, Манастирку прилазио од Сиљевице, оближњег села, забележио је:

„Приближавало се вече а ми смо се пуне три четврти часа непрекидно спуштали низ бучан планински поток, који је покретао и једну воденицу. Често смо скакали с једне његове стрме обале на другу, док се најзад смирио у нешто већем манастирском потоку, на чијој се левој обали, у подножју једног брежуљка засађеног виноградом, налази манастирски, а сада рековачки парохијски храм, саграђен вероватно на рушевинама неког старијег. Мој чича донесе из оближње поповске куће једну воштану свећу и при њеној светлости разгледао сам бело окречену црквицу, саграђену 1809. године са основом у облику крста, посвећену Св. Николи, с малом куполом, олтарским и бочним апсидама, која свој веома посећен сабор слави на дан Св. Илије (2. августа)“.

Тачно време изградње манастирског храма, посвећеног Св. Николају Мирликијском, није познато, као ни име ктитора. Народно предање преноси веровање да је храм старији од Каленића, да се до њега стизало само на коњима и да је светиња грађена без гвожђа и креча, тако што се „све са руке на руку носило“. Упркос томе што храм није сачуван у изворном облику и што је претрпео многобројне интервенције, успео је да сачува дух моравског градитељства. Наглашен вертикализам потцртан и на тај начин што је купола постављена на тамбур, асоцира на Каленић, Лазарицу, Наупару и Руденицу.
Данашњи изглед храма потиче из времена обнове, из 1804. године. Храм је у основи сажети триконхос, засведен полуобличастим сводом, са припратом на западној страни. Изнад централног дела наоса уздиже се октогонална купола. Храм је зидан речним облуцима, ломљеним и притесаним каменом, уз употребу кречног малтера као везивног средства. Светлост је у храм продирала кроз уске монофоре смештене на куполу и певничке просторе. Оригинална камена декоративна пластика, која је највероватније оживљавала фасаде, страдала је и није сачувана ни у фрагментима. Старија једнобродна грађевина, са припратом која је накнадно додата, сачувана је само у темељној зони која је зидана од ломљеног и полуобрађеног камена, са кречним малтером као везивним средством. На чињеницу да је припрата накнадно дозидана указује начин спајања са западним зидом старије цркве, као и скелетни остаци покојника који делимично залазе под западни зид припрате на који належе и западни зид храма из 19. века. Дакле, најпре је саграђен једнобродни камени храм са полукружном олтарском апсидом, нешто касније, након укопавања покојника западно од храма, припрата, а тек потом храм који у обновљеном облику и данас егзистира. Темељи старијег храма нису откривени у целини, будући да је постојећи храм делимично постављен на старију основу. Откривена је типична средњовековна некропола, са хришћански оријентисаним гробовима који су слободно укопавани у земљу, без гробних обележја. Покојници су сахрањивани у опруженом положају, са рукама прекрштеним на грудима или на стомаку. Један од гробова имао је угарски новац и ромбоидну плакету са ћирилским натписом.

Плакета са натписом је украшавала неку од средњовековних чаша. Чашу из Манастирка датујемо у крај 14. и почетак 15. века, на основу помена челника Хребељана у натпису на плакети, који је имао титулу „великог“ челника на двору деспота Стефана. Као први „велики“ челник на Деспотовом двору, Хребељан се помиње 1405. године. У време Лазаревића, функција челника и великих челника подразумевала је ангажовање у сфери судства и делимично у одређеним цивилним пословима, у улози заступања владара. Челници су такође, по одлуци владара, настављали судске поступке који су покретани на захтев светогорских манастира.

Наша плакета са чаше из Манастирка само је још једна у низу чаша које су до сада пронађене у Бањи Прибојској, Дечанима, Пећкој Патријаршији, Новом Брду, у Студеници... Уз до сада ретке примерке властелинских чаша из 14. и 15. века, део чаше из Манастирка добија на значају, потврђујући податке из архивске грађе да су оне у овом периоду у средњовековној Србији постојале.

У Манастирку, у слоју првобитног пода, откривен је један примерак новца Св. кнеза Деспота Стефана Лазаревића, који је на аверсу имао грб Лазаревића, шлем са волујским роговима, а на реверсу приказ Христа на престолу (1389–1427).

Гроб број 3 је уз апликацију као прилог имао и угарски новац, 199 сребрних денара Жигмунда Луксембуршког (1387–1437) који се датују у период 1387–1389. Откривени примерци угарског новца су још једна потврда политичке ситуације у Србији с краја 14. века, када земља постаје поприште сукоба и када Мађари предузимају низ похода на Србију.

Манастирак је вековима окупљао народ левачког краја као једини парохијски храм за дванаест околних села и цео Рековац до 1934. год. До данас је сачувана традиција свенародног молитвеног сабрања на дан храмовне славе 22. маја, на Преображење и на Покров Пресвете Богородице.

Од 21. октобра 1963. године манастир је под заштитом Завода за заштиту споменика културе Републике Србије. До 2000. године није било струје, а пут је пробијен тек пре десетак година.

Одлуком Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Господина Јована, Манастирак је 2005. године враћен у статус манастира, што подразумева даљу бригу на уређењу манастирског комплекса.

Због опасности од клизишта за звонару која се налази у самој близини манастирског храма, а уз превасходну помоћ Министарства вера, крајем 2009. године морали смо да започнемо изградњу манастирског конака.

Благодарећи на досадашњој помоћи Министарству вера и дијаспоре, Скупштини Београда, као и свима који су на било који начин допринели досадашњој изградњи и обнови манастира, молимо људе добре воље да помогну колико до њих стоји обнову ове древне светиње.

Монахиња Теодора, намесница Манастира Манастирак

Новчану помоћ за обнову Манастирка донатори могу уплатити на жиро рачун манастира код Комерцијане банке, број 205-102372-74. 

Информације на телефон 064/04-31-820 и 065/803-58-36 

ЗНАМЕНИТИ ЛЕВЧАНИ - МИЛИВОЈЕ САВИЋ

Миливоје Савић
(1920 - 1997)

Од истакнутих Левчна који си  дали огроман допринос  очувању и неговању културног стваралаштва свога краја, свакако је и Миливоје Савић (1920 - 1997). Рођен је 23. јануара 1920. годину у селу Надрљу.  Од малена је волео песму, свирку и игру а у селу у коме је рођен било је тога више него у  осталим местима.  

Иначе, поред свога редовног посла који је обављао у Задрузи у Белушићу као књиговођа и управник економије у Надрљу, свој животни век провео је ширећи културу свога краја и проносећи њену славу широм земље и иностранства. 

 Као дете почео је да свира, прво на фрули, затим на виолини  и на тамбурашком приму. 

Фрулу је научио, како каже, да сам свира док га је на виолини подучавао Адам Милановић из Драгова од кога је научио највећи број народних изворних кола које је сачувао од заборава. 

Како је у селу било добрих тамбураша, од којих је издвајао Миливоја Нићифоровића и Милена Милановића и сам је почео да свира тамбуру. На свирање тамубуре утицао је и Чеда Петровић из Гружанске Сибнице који је израђивао тамбуре за ове народне извођаче. 

Миливоје Савић је говорио да  у селу Надрљу петина житеља свира активно   на неком инструменту, игра или лепо пева и то је у многоме допринело да се народно  уметничко предање сачува од заборава. Од инструмената  била је  заступљена фрула, окарина,  гајде, двојнице, кланет, тамбура, виолина, контрабас, бубњеви...

Основао је  и КУД "МЕЛОС"   које 2016. године пуни 43 године од оснивања.  Поред тога што је био руководилац КУД-а, истовремено је био вођа оркестра. 

На смотри народног стваралаштва у Кучеву добитник  је златне плакете за најбољи изворни оркестар. 

Сакупљао је и  бележио све изворне песме које нису објављене у књизи Тодора Бушетића, издате 1902. г. 

Писао је и компоновао песме у народном духу од којих се многе изводе на радију и телевизији. Једна од таквих  је и песма НА ИЗВОРУ ЛУГОМИРА, посвећена своме родном месту Надрљу.

Написао је  књиге " Левач од 1183. до 1941." и "Левач после априлског рата 1941-42."

Умро је 27.08.1997. г. и сахрањен на гробљу у Надрљу.

За велики  доприноса  у очувању културе свога краја уврштен је у ред знаменитих Левчана.

                                                                                                            Милан Р. Јовановић

ДЕО ОДЕЖДЕ СВЕТОГ ВАСИЛИЈА ОСТРОШКОГ ЧУДОТВОРЦА ПОДАРЕН МАНАСТИРУ КАЛЕНИЋ

понедељак, 29. фебруар 2016.






„Ако ли је сваки човјек чудо,
колико ли је тек чудо човјек
који се са Богом сусретне и сједини.“

По благослову Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија и игумана манастира Острог, а на молбу Епископа шумадијског г. Јована, дио свештене одежде Светог Василија Острошког Чудотворца – надбедреник, чуваће се у манастиру Каленићу у епархији шумадијској.


На празник Светог Кирила Словенског у суботу 27. фебруара 2016. године, помоливши се пред ћивотом светитеља сабрат манастира Острог јеромонах Сергије Рекић по благослову Митрополита Амфилохија, предао је игуманији манастира Каленић мати Нектарији дио одежде Светог Василија Острошког Чудотворца.


Овом приликом о. Сергије се мати Нектарији и делегацији епархије шумадијске и манастира Каленић обратио ријечима бесједе говорећи о Светом Василију, великом угоднику и светитељу Божјем, чији ће надбедреник бити дио светиња у манастиру Каленић. Отац Сергије је истакао да је одежде Светом Василију Острошком пресвукао прије 20 година, блаженог спомена Његова Светост патријарх Павле, Митрополит Амфилохије и Владика Атанасије са бројним свештенством и народом Божијим.


Примивши светињу – надбедреник са одежде Светог Василија Острошког, мати Нектарија је заблагодарила на првом мјесту Светом Василију Острошком, захваливши се Митрополиту Амфилохију и братству острошке обитељи на овако великом дару, рекавши да ће сестринство манастира Каленић са великом љубављу и молитвеном благодарношћу чувати ову светињу у свом манастиру.


Спомен Светог Василија Острошког 12. маја је завјетна слава у манастиру Каленић и на његов празник десетак хиљада људи присуствује литургији у овој обитељи.


У делегацији епархије шумадијске и манастира Каленић, који су присуствовали овом свештеном чину примопредаје светитељеве одежде били су: игуманија манастира Каленић Нектарија, монахиња каленићка Теодосија, свештеник Мирослав Филиповић, попадија Нада Антонијевић, Биљана Спајић, Драгиша Живковић, Зорица Живковић, Слободан Симић, Тамара Пепић, Бојана Пепић, Светлана Миловановић, Александар Радиновић.


Светињу је у манастир Каленић у недељу 28. фебруара 2016. године, дочекало неколико стотина вјерника који су присуствовали светој литургији, коју су служили свештеници епархије шумадијске, након које су читане молитве и акaтист Светом Василију Острошком, а потом је вјерни народ приступао на поклоњење и цјеливање свечевог надбедреника.

Нека благослов Светог Василија Острошког Чудотворца прати све људе добре воље.


Александар Вујовић

ИЗВОР: ДОЂИ И ВИДИ

 

 

БРАТИВОЈЕ МАРКОВИЋ - ЖИВОТ ПОСВЕТИО ЛЕВЧУ И КУЛТУРИ

   БРАТИВОЈЕ МАРКОВИЋ,  левачки неуморни културни посланик. 

Рођен је 16. јануара 1936. године у Секуричу код Рековца. Завршио је педагошку школу у Крагујевцу. Бавио се сакупљањем народних умотворина.

Стваралштво Бративоја Марковића зачето је у племенитој идеји да се забележи и од заборава сачува левачко културно благо.

У књигама својим, бројним писаним прилозима и новинским чланцима, Марковић  описује левач на најлепши могући начин, дајући му димензију рајске  питомине.

После Канића, Милићевић и Тодора Бушетића нико тако лепо и зналачки није писао о Левчу и Левчанима..

Сарађивао је у многим листовима и часописима (Нови пут". "Политика експрес", "Расковник", "Народни живот", "Село"

Аутор је неколико књига, углавном са етнографском тематиком:

- Девета сликарска колонија Каленић 2000 (2000)

- Осма сликарска колонија "Каленић 99" (1999)

- Шеста сликарска колонија "Каленић 97" (1997)

- Свирала од суве шљивовине (2001)

- Левачка умовања (2000)

- Левацч : питомина Србије (1998)

- Приц̌е о левачким селима (1997)

- Записи из Левча (1992)

- XXИИ левачки сабор "Прођох Левач, прођох Шумадију" (1991)

- XXИ левачки сабор "Прођох Левач, прођох Шумадију" (1990)

- Водич кроз библиотеку (1988)

- Народне умотворине и стара јела из Левча (1987)

- Народне умотворине Левча (1986)

- Народне умотворине из Левча (1985)

 У његову част, 2005. године, установљена је повеља "Бративоје Марковић"


                                                                                                            Милан Р. Јовановић

МИЛАДИН МИЛОСАВЉЕВИЋ - Сакупљач ретких књига

МИЛАДИН МИЛОСАВЉЕВИЋ- САКУПЉАЧ РЕТКИХ КЊИГА

МИЛАДИН МИЛОСАВЉЕВИЋ- САКУПЉАЧ РЕТКИХ КЊИГА

У селу Превешт живи и своје пензионерске дане проводи Миладин Милосављевић који у својој ризници има велики број веома вредних књига, часописа, списа и записа као тридесет минијатурних књига од којих је једна мања од једног милиметра а набављена је у Токију коју је добио од његовог пријатеља Јапанца.

Његово сакупљање ретких књига траје деценијама. Има тридесет седам које су одштампане пре 1867. године.  Чува и први број листа  „Политика“ од 12. јануара 1904. године као и прве наредне бројеве,  и прве бројеве „Експрес политике“ и „Спортског журнала“. Миладин Милосављевић је добитник Плакете општине Рековац за допринос културе и образовања.

„Свако кад је дете почиње по нешто са сакупља“, каже Миладин – Дина Милосављевић“ и додаје „Ја сам прво сакупљао шибице и неке сличице, затим поштанске марке, стари новац и задњих тридесетак година почео сам да сакупљам часописе бр. 1 , година прва, и старе и ретке књиге“.

„Под старим и ретким књигама сматрају се књиге које су штампане до 1867. године, значи до усвајања Вуковог правописа“ – истиче наш саговорник, „ У мојој библиотеци најстарија књига је из 1611. године.

Штампање сваке такве књиге је био прави историјски подухват.

Поред сакупљања књига што су Срби штампали, Миладин Милосављевић сакупља и књиге које су доношене у Србије а које су штампали страни писци. 

МИРОЉУБ БОГДАНОВИЋ - УМЕТНИК ИЗ СЕКУРИЧА

МИРОЉУБ БОГДАНОВИЋ - УМЕТНИК ИЗ СЕКУРИЧА

Мирољуб – Љуба Богдановић из Секурича  деценијама се бави израдом слика од сламе. Како каже, до сада их је урадио неколико стотина разних тематика и величина. 

Неке од тема су му Вук Караџић, Косовка девојка, Тајна вечера и многе друге. Његови уметнички радови нашли су  места у многима кућама света, као што су они у Новом Зеланду, Канади, Грчкој, Немачкој као и на многим излжбама код нас.

О идеји да се бави израдом слика сламом, Мирољуб каже: „Сасвим сам случајно угледао минијатуру израђену од сламе. Снимио  сам је  и дошавши кући пробао сам  да је урадим,

И успео сам! Касније сам све то усавршавао"

Од сламе коју најчеше користи најбољи је овас, истиче Мирољуб Богдановић,  које касније лакира ради заштите.

Како каже, најчешће слика народне обичаје, старе куће, историјске личности, књижевнике,

 ловачке слике, мотиве са различитих путовања...

Његове слике су, такође  и у рукама многих амбасадора.

Од самосталних изложби наводи изложбе у Крагујевцу, Рековцу, Својнову, Свилајнцу...

"Стални сам учесник левачког сабора „Прођох Левач, прођох Шумадију", завршава своју причу Мирољуб - Љуба Богдановић, уметник из Левча.

ОЦЕНЕ ОЦЕЊИВАЧА НА ДРУГОМ САБОРУ ЛЕВАЧКИХ ВИНОГРАДАРА И ВИНАРА

ОЦЕНЕ ОЦЕЊИВАЧА НА ДРУГОМ САБОРУ ЛЕВАЧКИХ  ВИНОГРАДАРА И ВИНАРА 

Поводом Светог Трифуна, славе виноградара и винара, у Пољопривредно-ветеринарској школи у Рековцу одржан је други Сабор левачких вина.
У оквиру манифестације организована су стручна предавања о развоју ове гране, како би се проширили засади винове лози и повећао извоз вина из Србије. У исто време организовано је стручно оцењевање вина, такмичење у категорији малих подрума и винарија.
На сабору су представљени
најистакнутији произвођачи грожђа и вина у Србији, као и чланови витешког реда Сингидунум.



Екипа Школског листа Пољопривредно-ветеринарске школе Рековац објавила је званичне резултате оцењивачке комисије:


Категорија малих подрума:


Прво место – категорија белих вина: Зоран Мирковић – Риљац

Друго место – категорија белих вина: Ђорђе Марковић – Рековац

Треће место – категорија белих вина: Драгослав Веселиновић – Лепојевић


Категорија винарија:


Прво место – категорија белих вина: Винарија „Милетић“

Друго место – категорија белих вина: Винарија „Левач“

Треће место – категорија белих вина: Винарија „Милосављевић“

————————————————————————————————————-

Категорија малих подрума:


Прво место – категорија розе вина: Зоран Марковић – Риљац

Друго место – категорија розе вина: Милан Рашић – Течић

Треће место – категорија розе вина: Милан Јаћимовић – Лепојевић


Категорија винарија:

Прво место – категорија розе вина: Винарија „Милетић“

Друго место – категорија розе вина: Винарија „Левач“


————————————————————————————————————-


Категорија малих подрума:

Прво место – категорија црвених вина: Ђорђе Марковић – Рековац

Друго место – категорија црвених вина: Милош Димитријевић – Лепојевић

Треће место – категорија црвених вина: Милован Веселиновић – Лепојевић


Категорија винарија:

Прво место – категорија црвених вина: Винарија „Милосављевић“

Друго место – категорија црвених вина: Винарија „Милетић“Треће место – категорија црвених вина: Винарија „Милетић“ 

	БЕЛО ВИНО		ОЦЕНЕ ОЦЕЊИВАЧА
рбр	презиме и име такмичара  за БЕЛО  вино	шифра такмича	оцењивач 1.	оцењивач 2.	оцењивач 3.	УКУПНО
1	МИРКОВИЋ ЗОРАН, РИЉАЦ	ХХХ16	17	16	17	50
2	МАРКОВИЋ ЂОРЂЕ, РЕКОВАЦ	ХХХ19	16	15	16	47
3	ВЕСЕЛИНОВИЋ ДРАГОСЛАВ, ЛЕПОЈЕВИЋ	ХХХ9	16	14	16,5	46,5
4	ГРУЈИЋ ДРАГАН, ЛЕПОЈЕВИЋ	ХХХ3	17	16	12	45
5	МИЛИЋ ГОРАН ,ПОЉНА	ХХХ11	15	15	15	45
6	МИЛИНЧИЋ ИВАН, АЛЕКСАНДРОВАЦ	ХХХ20	14	16	15	45
7	СРНИЋ ДАРКО, ЛЕПОЈЕВИЋ	ХХХ14	14	17	13	44
8	БУШЕТИЋ ЈОВИЦА , РЕКОВАЦ	ХХХ15	13	17	14	44
9	ВУЛОВИЋ ДРАГАН, МОТРИЋ	ХХХ18	15	14	14,5	43,5
10	ВУЛОВИЋ МИЛАН, РЕКОВАЦ	ХХХ6	14	17	12	43
11	ЈЕВТИЋ МИЛОВАН, ВЕЛИКА КРУШЕВИЦА	ХХХ13	14,5	14	14,5	43
12	ТОМИЋ ТОМИСЛАВ, РИЉАЦ	ХХХ23	13,5	15	14,5	43
13	ВУКИЧЕВИЋ ЉУБИСАВ , ОПАРИЋ	ХХХ1	13	15	14,5	42,5
14	РАШИЋ АЛЕКСАНДАР, ВИНОРАЧА	ХХХ22	13	14	15,5	42,5
15	ВЕСЕЛИНОВИЋ МИЛОВАН, ЛЕПОЈЕВИЋ	ХХХ21	13	14	15	42
16	КРСТИЋ ДРАГАН, МОТРИЋ	ХХХ12	14,5	12	14,5	41
17	ТОМИЋ МИРОСЛАВ , РЕКОВАЦ	ХХХ17	14	14	13	41
18	АНТОНИЈЕВИЋ БОРИВОЈЕ, ЛЕПОЈЕВИЋ	ХХХ4	13	15	12	40
19	БРАШИЋ ДРАГАН, ОПАРИЋ	ХХХ10	14	13	13	40
20	МИЛОСАВЉЕВИЋ АДАМ , БЕЛУШИЋ	ХХХ2	15	10	14,5	39,5
21	МИХАЈЛОВИЋ РАДМИЛО, ЛЕПОЈЕВИЋ	ХХХ8	14	10	15	39
22	МИЛАНОВИЋ ЗВЕЗДАН, ОПАРИЋ	ХХХ24	14	11	14	39
23	МИХАЈЛОВИЋ ЗВЕЗДАН, ЛЕПОЈЕВИЋ	ХХХ7	13	12	13	38
24	ЈАЋИМОВИЋ МИЛАН, ЛЕПОЈЕВИЋ	ХХХ5	13	10	11,5	34,5
25
26
27
28
29
30	ВИНАРИЈЕ
1	ВИНАРИЈА МИЛЕТИЋ	20/1--3	17,5	17	17,5	52
2	ВИНАРИЈА ЛЕВАЧ	20/1--2	17	16	17	50
4	ВИНАРИЈА МИЛОСАВЉЕВИЋ	20/1--5	16	17	16	49
3	ВИНАРИЈА МИЛЕТИЋ	20/1--4	16	17	15,5	48,5
5	ВИНАРИЈА ЛЕВАЧ	20/1--1	15,5	15	16,5	47

РОЗЕ ВИНО		ОЦЕНЕ ОЦЕЊИВАЧА
презиме и име такмичара  за РОЗЕ вино	шифра такмича	оцењивач 1.	оцењивач 2.	оцењивач 3.	УКУПНО
МИРКОВИЋ ЗОРАН, РИЉАЦ	ХХ22	16,5	17	16	49,5
РАШИЋ МИЛАН. ТЕЧИЋ	ХХ32	16	16	16	48
ЈАЋИМОВИЋ МИЛАН , ЛЕПОЈЕВИЋ	ХХ5	15,5	15,5	15,5	46,5
СИМИЋ РАДИША, ОПАРИЋ	ХХ13	15,5	15	15	45,5
ТОМИЋ МИРОСЛАВ ,РЕКОВАЦ	ХХ25	13	16	15,5	44,5
МИЛЕТИЋ АЛЕКСАНДАР, ПОЉНА	ХХ16	14,5	14,5	15	44
АНТОНИЈЕВИЋ БОРИВОЈЕ, ЛЕПОЈЕВИЋ	ХХ4	14	14,5	15	43,5
КРСТИЋ ДРАГАН, МОТРИЋ	ХХ17	14	14,5	15	43,5
АНЂЕЛИЋ СЛАВОЉУБ, ВЕЛИКА КРУШЕВИЦА	ХХ20	13	15	15,5	43,5
ВУКИЧЕВИЋ ЉУБИСА, ОПАРИЋ	ХХ23	13	15	15,5	43,5
ЈАКОВЉЕВИЋ БОЈАН, БЕЛУШИЋ	ХХ3	14	14	14,5	42,5
КРСТИЋ ЖАРКО, МОТРИЋ	ХХ1	14	14	14	42
ПОПОВИЋ МИЛАН, ОПАРИЋ	ХХ2	14	14	14	42
МИЛИЋЕВИЋ ЗОРАН, РИЉАЦ	ХХ7	13	12,5	15,5	41
ВЕСЕЛИНОВИЋ ДРАГОСЛАВ, ЛЕПОЈЕВИЋ	ХХ12	13	13,5	14,5	41
ТРЕБИЊАЦ СТОЈАДИН, РЕКОВАЦ	ХХ24	14	13	14	41
ВОЈИНОВИЋ ВЛАДИЦА, ПОЉНА	ХХ15	14	13,5	13	40,5
СРНИЋ ДАРКО, ЛЕПОЈЕВИЋ	ХХ21	14,5	11	14,5	40
МИХАЈЛОВИЋ ДРАГАН, ЛЕПОЈЕВИЋ	ХХ10	14	13	12,5	39,5
МАРКОВИЋ ПРЕДРАГ , ВЕЛИКА КРУШЕВИЦА	ХХ19	12	13	14,5	39,5
ПЛАЊАНИН МИОДРАГ, ТРСТЕНИК	ХХ26	13	11	15,5	39,5
ВУЧИЋЕВИЋ МОМЧИЛО, ОПАРИЋ	ХХ9	13	13	13	39
ВУЛОВИЋ ДРАГАН, МОТРИЋ	ХХ27	13	10	16	39
ВЕСЕЛИНОВИЋ МИЛОВАН, ЛЕПОЈЕВИЋ	ХХ31	12,5	12	14,5	39
МИЛИЋЕВИЋ ДАЛИБОР, БОЖУРЕВАЦ	ХХ6	12	12,5	13	37,5
ДИМИТРИЈЕВИЋ МИЛОВАН, ЛЕПОЈЕВИЋ	ХХ11	12	12,5	13	37,5
ЛУКИЋ СЛАВОМИР, БАРЕ	ХХ30	12	14	11,5	37,5
ВУЛОВИЋ МИЛАН, РЕКОВАЦ	ХХ8	12,5	12	12	36,5
КРСТИЋ ДЕЈАН, ВЕЛИКА КРУШЕВИЦА	ХХ18	13	10	13,5	36,5
МАРКОВИЋ ЂОРЂЕ, РЕКОВАЦ	ХХ28	13	10	13,5	36,5
ПЛАЊАНИН НИКОЛА, ПОЉНА	ХХ14	12	12	12	36
БРКИЋ ДРАГАН, УРСУЛЕ	ХХ29	12	10	12,5	34,5
ВИНАРИЈА МИЛЕТИЋ	20//4	16	16	17,5	49,5
ВИНАРИЈА ЛЕВАЧ	20//3	16,5	12	17	45,5

	ЦРНО ВИНО		ОЦЕНЕ ОЦЕЊИВАЧА
рбр	презиме и име такмичара  за ЦРНО  вино	шифра такми	оцењивач 1.	оцењивач 2.	оцењивач 3.	УКУПНО
1	МАРКОВИЋ ЂОРЂЕ , РЕКОВАЦ	Х28	16	18	17,5	51,5
2	ДИМИТРИЈЕВИЋ МИЛОШ, ЛЕПОЈЕВИЋ	Х8	17	17	17	51
3	ВЕСЕЛИНОВИЋ МИЛОВАН, ЛЕПОЈЕВИЋ	Х32	16,5	17	17	50,5
4	КРСТИЋ ДЕЈАН, ВЕЛИКА КРУШЕВИЦА	Х16	16,5	17	16	49,5
5	ВУЧИЋЕВИЋ МОМЧИЛО, ОПАРИЋ	Х7	16	16	16,5	48,5
6	СТАНОЈЕВИЋ ЂОРЂЕ,ОПАРИЋ	Х11	15	16	16,5	47,5
7	ЈОВАНОВИЋ ДРАГАН, ТЕЧИЋ	Х5	14,5	16	16,5	47
8	ВУЛОВИЋ ДРАГАН, МОТРИЋ	Х27	14	18	15	47
9	ЈЕВТИЋ МИЛАН , КАЛУДРА	Х23	15	16	15,5	46,5
10	КРСТИЋ ЖАРКО, МОТРИЋ	Х1	15	16	15	46
11	СТЕПАНОВИЋ СЛОБОДАН, ЛЕПОЈЕВИЋ	Х22	13	16	17	46
12	БУШЕТИЋ ВЛАДИМИР, РЕКОВАЦ	Х33	16,5	15	14,5	46
13	МИЛОСАВЉЕВИЋ АДАМ, БЕЛУШИЋ	Х2	15	16	14,5	45,5
14	МАРКОВИЋ ПРЕДРАГ, ВЕЛИКА КРУШЕВИЦА	Х17	16	16	13,5	45,5
15	АНЂЕЛИЋ СЛАВОЉУБ, ВЕЛИКА КРУШЕВИЦА	Х18	15	16	14,5	45,5
16	ТРЕБИЊАЦ СТОЈАДИН , РЕКОВАЦ	Х19	15	15	15,5	45,5
17	МИРКОВИЋ ЗОРАН. РИЉАЦ	Х25	15	16	14,5	45,5
18	АНЂЕЛИЋ БРАНИВОЈЕ . ВЕЛИКА КРУШЕВИЦА	Х4	14	15	16	45
19	ВУКИЧЕВИЋ ЉУБИСАВ ,ОПАРИЋ	Х26	13	16	16	45
20	МИЛИНЧИЋ ИВАН, АЛЕКСАНДРОВАЦ	Х29	13	15	16,5	44,5
21	ЛАЗАРЕВИЋ ЖОМА, ЖУПАЊЕВАЦ	Х20	14	16	14	44
22	ЂУРИЋ ДАРКО, ПРЕВЕШТ	Х31	13	15	16	44
23	МИЈАЈЛОВИЋ РАДОВАН, СИЉЕВИЦА	Х30	14	15	14	43
24	ПЛАЊАНИН НИКОЛА, ПОЉНА	Х14	15	14	13,5	42,5
25	ДАЧИЋ МАЛИША , ЛЕПОЈЕВИЋ	Х10	14	13	15	42
26	КРСТИЋ ДРАГАН , МОТРИЋ	Х15	12	16	13,5	41,5
27	МИЛАНОВИЋ ЗВЕЗДАН, ОПАРИЋ	Х35	12	16	13,5	41,5
28	РАШИЋ МИЛАН, ТЕЧИЋ	Х36	12	12	16	40
29	АНТОНИЈЕВИЋ БОРИВОЈЕ, ЛЕПОЈЕВИЋ	Х3	14	11	14,5	39,5
30	МИЛОЈЕВИЋ ДЕЈАН , РЕКОВАЦ	Х24	12	15	12,5	39,5
31	ВУЛОВИЋ МИЛАН, РЕКОВАЦ	Х6	14	11	14	39
32	ДАЧИЋ МИЛУТИН, ЛЕПОЈЕВИЋ	Х9	12	11	14	37
33	ПАВЛОВИЋ БОЈАН, ПРЕВЕШТ	Х34	13	11	13	37
34	ЛАЗИЋ МИЛОВАН, ОПАРИЋ	Х13	14	10	12	36
35	БУШЕТИЋ ЈОВИЦА , РЕКОВАЦ	Х21	12	12	12	36
36	СИМИЋ РАДИША, ОПАРИЋ	Х12	12	10	13	35
1	ВИНАРИЈА МИЛОСАВЉЕВИЋ	20//7	17	17	17,5	51,5
2	ВИНАРИЈА МИЛЕТИЋ	20//6	17,5	17	16,5	51
3	ВИНАРИЈА МИЛЕТИЋ	20//5	17	15	16	48
4	ВИНАРИЈА ЛЕВАЧ	20//2	16	14	14	44

ИЗВОР: ЕКИПА ШКОЛСКОГ ЛИСТА СРЕДЊЕ ШКОЛЕ У РЕКОВЦУ