Прошевина или јабучно. - За јабучно (јабуку) или праву прошевину спрема се и једна и друга кућа, и девојкин и момков отац: девојкин отац да дочека, а момков да понесе. Момковом оцу је дужност да понесе девојци, према уговору на огледу, неколико дуката у злату, које ће носити нанизане о врату (наниз) кад се буде венчала и кад се буде повраћала у род; да понесе једну погачу, ("пријатељска погача"), једног печеног брава и пића (вина и ракије), колико има и хоће; да понесе девојци огледало, чешаљ, прстен, фес, бареш и ципеле, што јој је купио у вароши, и да позове кога он хоће и милује да му буде учасник у овом весељу. А да би се ово весеље на даље чуло и да би изгледало још боље, многи погађају свираче (обично Цигане) да свирају за њима и код девојачке куће. Свирачи морају на првом месту имати бубањ, јер се он на далеко чује, а у новије време узимају за свираче и Србе, који умеју да свирају у кларинет. И гајдаш се чује још понегде у Левчу, али све ређе. Кад је тако момков отац све спремио, он се у одређени дан (обично у недељу или који други празник) креће и иде новом пријатељу на прошевину.
Госте д
очека и прихвати домаћин (девојкин отац) са послугом. После поздрава он их уводи у свој дом и намести за совру. При том пази да прво место заузму пријатељски (момковог оца) гости, па тек после њих ређа своје, које је позвао и који су му дошли на ово весеље. Одмах, још пре почетка јела, доноси се пријатељска погача, на коју мећу новац сви редом, почињући од пријатеља и домаћина, колико који хоће и милује, али пријатељ (момков отац) мора да да највише. Тако сакупљени новац предаје се после девојци удавачи, који она чува као свој. За овим пријатељ предаје снахи прстен и остале ствари, које јој је купио. Ако је била добила прстен о обележју, она њега скида с руке а натиче овај, а ако не, она натиче овај на домали прст или средњак, на коме га ће после носити редовно. После овога настаје чашћење. Младеж (момци и девојке) једе мало, па одмах излази у двориште те игра, пуца из пиштоља и весели се. Ту сад пријатељи уговоре дан свадбе, дан када ће да иду у варош да погађају девојци рубу (хаљине за венчање), као и то шта ће пријатељ да донесе коме укућанину на дар, кад буде долазио о свадби по девојку, те да се не би после око тога љутили и свађали, ко што се то чешће дешава. Сад девојка дарује прво момка, свекра и свекрву (ако и она буде дошла), па онда остале, који су са њима дошли и на послетку оне, које је њен отац позвао на ово весеље. При даривању даје некоме гаће и кошуљу, некоме кошуљу, некоме чарапе, некоме убрус, итд., али момку и овом приликом (као и о огледу) даје најбоље. У даривању се обично управља према спреми, јер ако има више дарова, она више и даје, а то јој после служи на част и понос. Поред оних, који су ту, те добију дар, она шаље дарове и сваком укућанину (не изостављајући чак ни малу децу) у момковој кући, а те дарове обично прими и носи момкова мајка или сестре. После овога девојка није више девојка удавача, она је прошеница, па се тако и зове све до венчања. На прошевину се иде обично пред вече (супротно идењу на оглед), ређе преко дан, а весеље се продужава махом до зоре.
По свршеној гозби и послу, прошеници (тј. момков отац с његовима) се враћају натраг, добро накићени и весели. Убруси се и сада вежу коњима за узду или се мећу воловима на палице. По негде певају на глас по два и два ову песму:
Јеси л' чуо где сам испрошена,
Ој јеси л' чуо, где сам испрошена?
Испрошена и прстенована,
Ој испрошена и простенована.
Сутра ће ми похођари доћи,
Ој сутра ће ми похођари доћи,
И пред кућом коло поиграти,
Ој и пред кућом коло поиграти...
Кад се прошеници врате кући момковога оца, онда и ту наставе гозбу и весеље (које пропраћају са пуцњавом из пиштоља), па се после разилазе сваки својој кући.
По свршеној прошевини долазе жене код момкове мајке те јој честитају снаху и гледају дарове.
Неки одмах по обележју одреде дан за испит, тј. када ће се "испитовати" момак и девојка, а неки то чине о прошевини или одмах после ње. Но сви се старају да испит што пре сврше, да би после што пре имали право на венчање. Испит се врши обично код цркве или код свештеникове куће. На испит иде момак и девојка са још неколико рођака. Тада их свештеник пита: имају ли драгу вољу поћи једно за друго, на шта они одговарају да имају (девојка одговара обично после момка и то полако и у стиду). После овога свештеник их поучи како ће и шта радити, очита прописну молитву и тиме је овај обред свршен. За овим момак и девојка пољубе свештеника у руку, а девојка му да још и чарапе.
После свега овога у кући момкова оца наступи велика ужурбаност, јер се почне у велико спремати за свадбу. Тако се ради и у кући девојкина оца, али се овде мање спрема, јер му и не треба онолико колико првоме. Одређеног дана иде момков отац са прошеницом и још неким од њене стране у оближњу варош, те код неког дућанџије погоди хаљине, које ће прошеници требати за венчање. Он тада обично погађа вистан и либаде, јер је у ова два краја у велико завладао обичај да се прошеница мора баш у тим хаљинам венчати, па макар их после обукла још свега два до три пута у животу, као што то и бива. Ту се утврди цена и одреди дан, до кога хаљине морају бити готове, па се онда враћају кући.
Мајчина је дужност била и до сада да у свакој прилици саветује и учи своју кћер, како ће и шта радити, кад отиде у "туђу кућу" (тј. у кућу момка, за кога се уда), али у размаку овога времена (од прошевине до свадбе) она не пропушта ни једну прилику да је о томе не посаветује и не поучи. Ти су матерински савети веома разноврсни и тичу се у главноме будућег позива и односа њене кћери према кући у коју иде, према будућем свекру и свекрви, према "човеку" (мужу), према породу, који ће имати, итд. итд. Кћер све те мајчине савете добро памти и прима.
Прошеница се сада да у највећи посао. Све послове, које је започела пређе, сада довршује. Сем тога похита те сашије све што јој треба, јер је обичај да девојке изаткано платно не кроје, док се не испросе. Пошто у овом послу због малог времена не може сама све да стигне, то је обичај, да је помогну друге девојке, њене другарице...
Поклада има неколико, али су најглавније месне покладе, које су сада у велико замениле беле покладе. Пре неколико година, док су ова два краја била богата у стоци и у белом смоку, покладовало је се на месне покладе, па се после преко целе беле недеље јео само бели смок; али од како је стока умањена, једе се данас и у белу недељу месо и маст, па се покладује на беле покладе. За покладе се спремају обично најлепша јела, где печена кокошка, гибаница и млеко не смеју изостати.
