ПЕСНИК И НОВИНАР - НАТАША ЛАЗИЋ - БОГОСАВЉЕВИЋ

Опарић, живописно место у општини Рековац, увек је било препознатљиво по познатим  и успешним људима.

Овом приликом претстављамо вам НАТАШУ ЛАЗИЋ – БОГОСАВЉЕВИЋ , песникињу и новинарку,  свестрану личност каквих је код нас мало.

О почетку свога стваралачког  рада, Наташа говори:
- Нашу кућу посећивале су многе  угледне личности као што су: Драган Рогишић, новинар „Политике“, који ми је послао прве књиге, затим покојни  Милан Пантић, новинар  „Вечерњих новости“, Милан Кнежевић, новинар Радио Београда....

Као дете често сам Јанку Брашићу носила уље. Отац се такође бави сликарством, прадеда је био гуслар и у заробљеништву у Немачкој је писао поезију. У таквим условима код мене се јавила жеља да стварам. Догодило се то 1983. г. на мору. Инспирисана лепотом на разгледници коју сам послала у завичај  написала сам прве стихове. Прву песму објавила сам две године касније у „Гороцвету“, часопису из културе из Јагодине. Затим је 1997. године уследила збирка „Поноћна молитва“ а друга збирка  „Време праштања“  1997.г.  У мојим песмама доминира љубав било она патритоска или духовна. И кад се пати  - воли се – истиче Наташа Лазић – Богосављевић и додаје: „Новац је само средство које нам омогућава само да живимо. Ако имате материјално богатсво а у души сте празни – нико сте и ништа! Сиротиња је срећа! Није исти осећај кад детету купите јагоде на пијаци или му омогућите да их само убере.“

Упоредо са поезијом почела је да пише о значајним дешавањима у Левачу за јагодински „Нови пут“. Била је први  спортски новинар у Левчу.Последњи је новинар који је направила интервју са Јанком Брашићем.

Наташа Лазић – Богосављевић  је  један од оснивача  КК  Левчана „Стефан Првовенчани“  у  Опарићу и идејни  творац  Сабора сликара  и песника  „ Јанкови дани „ 

Члан је КК „ Душан  Матић“ Ћуприја , Књижевне заједнице Југославије  и почасни члан Иродалмог књижевног клуба у Суботици.

Објављене збирке песама су јој:

Поноћна молитва( 1997)  и  Времепраштања ( 2004).

Уредила  је    више  књига,  каталога  и  публикација.  Сарадник  је  више    медијских  кућа  и  сајтова.  Добитник  многобројних     награда за  поезију  и  допринос  развоју  културе  на  подручју  Левча, Подјухорја и  Србије. 

Заступљена  у зборницима поезије и  кратке  приче  по конкурсима  на подручју   Србије и Црне Горе.

Запослена  је у Општинској управи Општине Рековац.

И на крају да кажемо да Наташу красе особине доброг човека која је спремна да свакоме помгне и изађе у сусрет.

                                                                                                          Милан  Р. Јовановић

НАДРЉЕ - Порекло имена

О имену села Надрља, као и за његов настанак, испричане су многе легенде. Све су оне међусобно сличне. Међутим, све су оне непотпуне. Ми овом приликом наводимо у целости говор хроничара, МИЛИВОЈА САВИЋА, из села Надрља, који је у потпуности објаснио суштину ове приче. Текст је сачињен на основу снимања емисије "АУТОБУС У ПОЛА ПЕТ" чији је аутор и водитељ био Милан Кнежевић. Снимање је обављено у Основној школи села Надрља 80 - их година прошлога века.
"После Аустро-Турског рата у 18. веку,, касу Аустријанци заузели овај крај Левча, где се налази село Надрље, сав живаљ
Левча је кренуо уз Аустријанце. Али када су били принуђени од Турака на сеобу, нарочито на Косову и када су се Аустријанци повукли на бившу границу Саву и Дунав, за Србе је настало сасвим тешко време. Тако су тадашњи житељи Надрља, који су живели на Косову, били принуђени да се селе на савер. Неки су бежали преко Саве и Дунава а неки у Шумадију.
Три брата ПАРАЂАНИНА, Јездимир, Лазар и Вучко кренули су са својом породицом у Шумадију. Најмлађем брату Вучку у селу Пољни породила се жена, где је и остао. остала два брата дошла су до Каленића. Калуђери су их испитали ко су, одакле су и од кога беже. Затим су их упутили северно од Каленића у дубодолину са јако развијеном вегетацијом у коју Турци никад нису зашли и у којој нику не живи.
Ту су направили колибе и живели извесно време. Вучко је и даље остао Парађанин. После извесног времена дошао је Стојан Зечевић са својом породицом од Колашина из Црне Горе.
Тако су живели извесно време у слози док није дошло време да их је здесило оно од чега су се и бојали!
У суседном селу Дулену Турци су одредили место за вршај коњима.Ту се довозило жито од домаћина из Дулена и Сабанте.
Субаша је био из Сабанте и са десетак, норужаних Турака, пожуривао људе да што пре заврше посао. Када су завршили, поделили и узели жито, тада је један оболели старац почео да се вајка: "Честити ефендијо, година је била лоша, немамамо ни за нас. Али цару царево мора да се да. А у царској земљи неко живи а а цару ништа не даје".
- А ко су ти ? - упита субаша.
- Иза ових брда има сељака који тамо живе а ништа не дају_

Када је субаша ово чуо, одреди три јака Турчина да коњима пређу преко тих брда и извиде кога тамо има.

Низ брдо Леску сишли су до реке, видели воденицу, неколико кућа и ситне стоке. Народ се склонио тако да никог нису видели.

Мића, син Стојанов, који је трћи дошао од Колашина, када је приметио Турке, отрчао је до куће узео пушку, заклонио се иза дрвета и чекао моменат када ће му најближе прићи и одмеравао кога ће да обори. Када је добро одмерио, он опали на Турчина који је највише галамио и он паде. Остала два Турчина су изнели погинулог на врх брда Леске код места Језера. Ту је и умро. Место се и данас зове ГРОБ.
Субаша је нестрпљиво чекао какве ће вести донети патрола.Када је из далека видео два без трећег, субаша је посумњао у најгоре.
- ЈЕЛ ОД ЂАВОЛА НАДРЉАО ? -
- Од ђавола - одговорише - и ми смо се једва извукли. Питали смо присутне о њиховим именима. Имена мало знамо. То су некакви Парађани, да ли им је то име или презиме, не знамо.
Село имена и нема. -
- Алаха ми - беснео је субаша - даћу ја њима сада име села за навек и задужити их да никада њихове главе неће моћи да раздуже! Од данас неће имати мира од Турака! -
Људи који су укопавали Турчина, пренели су шта је субаша рекао. О овоме се чуло и по блиској околини. Сада ово место више није било природно склониште..
Иако је субаша претио, Турци у Надрље никада нису више дошли зато што се ово десило 1803. године у јесен а одмах преко зиме је букнуо Први Српски устанак. Али запис је остао и даље. Када је Павле, брат Миће који је убио Турчина, однео харач да преда у Јагодину, испред осталих кметова села убили су га Турци."

МИЛИВОЈЕ САВИЋ

Површина насеља: 1612 ха
Број становника 229 (2002.г.)
Број домаћинстава 91
Сеоска слава: Бела Субота (и Бела Недеља) после Тројице
Кроз село протиче Надрељска Река